Ο Jozef (Joseph) Van den Berg ήταν Ολλανδός πρώην μίμος και σπουδαίος διάσημος ηθοποιός του θεάτρου. Γεννήθηκε στις 22 Αυγούστου του 1949 στο Beers της Ολλανδίας και δεν είχε καθόλου σχέση με τον Θεό, ήταν άθεος. Ήταν παντρεμένος και έχει 4 παιδιά. Όλα άλλαξαν μια μέρα, σε μια παράσταση που έπαιζε το ρόλο του άθεου και έλεγε: «Δεν υπάρχει Θεός, δεν υπάρχει Θεός». Ακούει τότε μια φωνή μέσα του να του λέει: «Υπάρχω, ψάξε να Με βρεις!». Από αυτή την στιγμή κάτι είχε αλλάξει μέσα του. Πραγματικά έψαξε και Τον βρήκε!
Συγκεκριμένα, είχε μια πολύ καλή φίλη και τον ενημέρωσε ότι γνώριζε τον Άγιο Πορφύριο και ότι θα πήγαινε στην Ελλάδα και αν ήθελε να του έγραφε ένα γράμμα για να του το έδινε.
Όταν η φίλη του έφτασε στην Ελλάδα και πήγε στον Άγιο Πορφύριο και μόλις του μίλησε για τον Ιωσήφ, έλαμψε από την χαρά του και της είπε ότι πρέπει να τον δει. Πράγματι έτσι και έγινε, ο Ιωσήφ πήγε και τον βρήκε στην Ελλάδα. Ο Άγιος Πορφύριος μίλησε στον Ιωσήφ για την Ορθοδοξία. Επίσης στην Ελλάδα γνώρισε και τον Άγιο Παΐσιο στο Αγ. Όρος. Συναντήθηκε επίσης με τον Άγιο Σωφρόνιο Σαχάρωφ στο Έσσεξ της Αγγλίας. Με θαυμαστό τρόπο κάτι άλλαξε μέσα του και αποφάσισε να παρατήσει τα πάντα, χρήμα, δόξα, οικογένεια, φίλους, δημοσιότητα για να γίνει Ορθόδοξος Χριστιανός και να ασκητέψει ως ερημίτης σε μια καλύβα στο δάσος Neerjinen της Ολλανδίας.
Τα μοναδικά πράγματα που πήρε μαζί του όταν ξεκίνησε για να βρει τον Θεό, ήταν ένα ποδήλατο και ένα μπαούλο με λίγα ρούχα. Βαπτίστηκε και έγινε Ορθόδοξος Χριστιανός. Το καλυβάκι του επισκέπτονταν καθημερινά πολύς κόσμος, επίσης τον επισκέπτονταν Ιερείς και Αρχιερείς από παντού. Ήρθε πρόσφατα για λόγους υγείας στην Ελλάδα όπου και νοσηλευόταν και εκοιμήθη σε ηλικία 74 ετών τον Οκτώβριο του 2023 σε ένα μοναστήρι στο Σοχό, κοντά στη Θεσσαλονίκη. Είχε καρκίνο και δεν μπορούσε να περπατήσει, ήταν δηλαδή καθηλωμένος σε αναπηρικό καροτσάκι.
«Χωρίς Αυτόν (τον Χριστό) είμαστε απελπιστικά χαμένοι»
Имао сам телефонски позив од једне добре калуђерице. Данас је четвртак (5. октобар 2023), она ме беше позвала у прошли понедељак. Ова калуђерица је у Грчкој, у једном добром манастиру. И тамо су били велики пљускови, а њу је игуманија задужила да се брине о козама и да храни манастирске животиње.
„Имале смо“ – каже – „нешто пилића и двадесетак коза. Игуманија ми је рекла: «Сестро, треба да продамо неколико коза, много их је, шта ће манастиру двадесет коза! Ионако не стижеш да их нахраниш, па смо размишљали о томе да их поделимо људима који повремено помажу манастир. Задржали бисмо само 2-3 због млека».
Тек смо били завршили бдење, отишла сам да одспавам 2-3 сата. Пошто сам навикла животиње да их храним у 5:30, пре богослужења, навила сам будилник у то време. Кренула сам, отишла у шталу, узела сено и храну за пилиће и посебно за козе.
Али због бдења нисмо приметили да је пало онолико кише. Стуштило се одозго толико воде да се путић којим смо ишле до обора са козама претворио у блато. Било је опасно, можеш да се оклизаш или да загазиш унутра и да се заглавиш у блату. Јој, како ћу сада да одем до коза! Добро је рекла мати игуманија да треба једне да закољемо, а друге да разделимо, да нам ништа не остане.
У том тренутку, на 2-3 метра од мене, осетила сам присуство једне жене, била је сва у светлости. Стајала је у ваздуху, метар изнад земље. Окренула сам се према њој да је погледам. Била је обучена као калуђерица, али је преко тога имала један огртач сав од светлости, бео као снег, сав је сијао!
– Ко си ти?
– Ја сам Света старица Галактија. Зар ме не препозајеш?
– Мати, ма како си се то обукла? Ти си цео живот носила црнину.
– Такви смо ми овде горе, у слави Божјој. Слушај ме, кћери моја, треба да одеш да нахраниш козе.
– Ма како да одем, мати, зар не видиш колико кише и колико блата је нанело?
– Где је блато?
– Ево овде. Пусти то што си ти света и можеш да стојиш у ваздуху. Ја не могу да стојим у ваздуху, имам тело.
Ах, дете моје… У име Оца, и Сина, и Светога Духа! – закрстила је оно место и руком направила један покрет који је одагнао блато. Оно се разделило и склонило с пута, лево и десно, као кад је Мојсије раздвојио Црвено море.– Прођи, кћери моја. Зар још ниси научила да нас призиваш у помоћ? Зашто смо на Небесима ми и Свети ангели? Ви треба да нас призивате у помоћ стално, и за најмање ствари.
То ме је дирнуло у срце:
– Хвала, Мати. Могу ли да причам о овоме што ми се догодило?
– Немој само у свом манастиру, него нађи оне које цео свет слуша и њима кажи да би они даље пренели.
(Митрополит морфски: Ево ја сада обављам то послушање. Сестрица се онда осмелила да пита Старицу –)
– А ми шта да радимо са козама, да ли да неке закољемо, а друге да поклонимо?
– Не само да нећете заклати тих двадесет коза, него ви који имате двадесет, треба да их умножите да их буде четрдесет. Ви који имате две козе, од те две да буду четири. Ви који имате четири, треба да их удвостручите, тако да их буде осам.
– Али, мати, ја ни за ових двадесет не стижем, како ћу стићи за четрдесет?
– А како ћеш сада да стигнеш? Ко је склонио блато и муљ? Ти? Зваћеш мене у помоћ.
– Добро, мати, нећеш ваљда ти да силазиш са Небеса? Ти ћеш да ми чистиш сваки дан?
– Него шта, дете моје, само треба отворена срца да позовеш и мене и друге. Не само мене. Зато, кћери моја, што је до сада народ из побожности давао манастирима новац, храну, воће, сир и све оно што је производио – „Да однесем у манастир Светог Николе ово што ћу произвести“. Од сада па убудуће вам више нико неће доносити. Нико! Неко време ћете јести само оно што имате, што произведете. Неће бити ни струје ни горива.
– Ма, шта то кажеш, мати!
– Зато треба да умножите козе. Тако реци овима што (јавно) говоре, нека то кажу, нека свако преузме свој део одговорности.
Добро, мати – (Митрополит морфски: много ми се допала ова калуђерица; права духовна лафица ) – лепо ти то причаш са Неба, али знаш ли колико је тешко да подигнеш четрдесет коза?
– Знам, али знаш ли ти како је лако да их подигнеш уз нашу помоћ?
– Да, мати, ви ћете нам помоћи у пословима и у блату. Када пођем у шталу по сено и „сена“ – (Митрополит морфски: управо тако ми је рекла, и мене је збунило, што је рекла у множини) – значи, сена ће бити само за њих десет, а осталих тридесет ће гладовати. Пошто нам нико неће доносити (прилоге), а неће бити ни кола, ни струје, ни текуће воде… како ћемо онда да их хранимо? Са колико сена ћемо хранити толику стоку?
(Митрополит морфски: И шта јој је одговорила Старица?)
– Слушај, кћери моја, имаћете у штали четири бале сена. Једног дана ћеш отићи да узмеш једну и нахранићеш своје животиње. Другог дана ћеш отићи и узети другу балу сена, нахранићеш остале и када почнеш да размишљаш: „Нестаће сена и животиње ће умрети“, ми и ваши ангели преостале две бале сена ћемо претворити у двадесет и две.
Од сада па надаље у тешким данима који долазе, нећете живети са логиком овога века, него са благословом и вером, довољно је само да нас призовете са вером.
– Опрости, мати Галактија, још једно последње питање. Хоће ли се умножавати само сено?
– Све, дете моје, све! Сети се пророка Илије. Живећете благословене дане, па нека и не буде много технологије тренутно. После тога ће се све обновити. Само ћете морати да положите испите – каква вам је вера.
Митрополит морфски: «Јесте ли чули? Дакле, за кратко ће се намучити и наш стомачић – је ли тако? – и наше срдашце и наш страх… да би Бог видео наше поверење у Њега. Само у Њега и Пресвету Мајку Његову и нашу, у светитеље и Свете ангеле. Почните већ сада. Извежбајте се и ви и ваша деца.
