Говор Преосвећеног Митрополита морфског Неофита над одром његове мајке, г. Миље Масура (црква Светог Елефтерија, Лацион, 6.9.2014)

Свети архијереји,

Оци и браћо моја, 

Данас прелази из „из смрти у живот“ нама најближи човек – наша мајка! За свакога је мајка „мана небеска“, па тако и Миља за мене. Миља је кћи Теохариса Акрите и Мирофоре Протопапа, из породице Протопапа; и супруга Николе Масуре, ковача, који се њом оженио пошто је рано остао удовац.         

«Христос ме је сврстао са девицама»

Пре него што кажем било шта о мојој мајци, морамо имати у виду да је Миља била ћерка Мирофоре, познате као „Теохарисовица из Като Зодје“, која је остала упамћена у народу као света жена. Моја бака Мирофора (грч. Мироносица) се јавила својој сестри Марти (која данас има 99 година!) после своје смрти у великој светлости и овако рекла:«Христос ме је сврстао са девицама иако сам родила четворо деце. Девственост није оно што ви мислите! Девственост је у уму! Ја сам пазила на свој ум од своје 33. године, када сам изгубила мужа.»

«Благословен си што имаш ту мајку»

Миља од првог тренутка када је ступила у кућу нашег покојног оца требало је да постане мајка, мајка за двоје његове сирочади, нашег Андреја и Михајла. Овде је важно нагласити још један детаљ, нарочито због савремених Кипранки. Она је затекла не само двоје сирочади из првог брака мога оца, него и његову ташту и таста из тог брака. Они када су схватили колико је Миља добар човек и права хришћанка, одлучили су да је боље да остану да живе с њом, иако су имали своје ћерке, тако да се бринула и о њима.

Када сам као млад ђакон једном приликом дошао на исповест код Старца манастира Ставровуни (Крсна Гора), оца Атанасија, он ме је упитао: «Сине мој, одакле си ти?» «Из Пано Зодје», одговорио сам. «Из Пано Зодје?», рекао ми је, «упознао сам одатле једну жену, која је учинила нешто веома ретко: подигла је не само своју децу, него и децу свог мужа из првог брака, и збринула његовог таста и ташту!» Насмешио сам се и одговорио му: «Старче, то је моја мајка!» «Благословен си што имаш ту мајку», рекао ми је. «Пази добро, зато што благословене мајке значе и благословену обавезу (одговорност, дужност).»

Та жена је и нас васпитала. Осећам да је највећи мираз који је оставила својој деци, унуцима, праунуцима и чукунунуцима управо њена вера. Дала нам је дубоку веру, која никад не пресушује, ни у највећим тешкоћама. А нема веће невоље од смрти! Окусила је Миља смрт још у свом детињству, и касније у старости, јер је са седам година сахранила свог оца, у својих педесет година је сахранила мужа Николу у време турске инвазије, затим и сина Петра који је имао само 24 године, а потом и свог омиљеног    «сина», који у ствари и није био њен син по телу, него наш вољени зет Андреас. Међутим, бити мајка значи да васпитаваш децу тако да могу да одолевају овом животу и да се спреме за вечни живот; да не би апсолутизовали овај живот овде, него да би га провели подвизавајући се (вежбајући се) у Христу Исусу. Тако је живела наша мајка и то је и нама пренела.

Желео бих у знак захвалности за ваше присуство овде, преосвећени архијереји, свети оци и браћо моја, да вам испричам неколико догађаја из живота наше мајке, да бисмо сагледали то што је наш свети Старац Симеон, игуман манастира Светог Георгија у Мавровунију, претходно описао у свом обраћању као народну побожност. «Ако имаш народ, имаш Бога!»

«Добар монах је посвађан са својим телом све док не умре»

Када сам јој једном рекао: «Мајко, Стела је заволела Андреаса и венчали су се, Харис је заволео Евдокију и венчали су се», она ме је упитала: «А јеси ли ти неку заволео, сине мој? Реци ми, то је добра ствар!» Рекох јој овако: «Заволео сам најлепшу, заволео сам Цркву!» «Ма немој, постаћеш монах?» «Да», одговорио сам јој. Није навела ниједан световни аргумент против тога. Њена реакција је била духовног карактера. Рекла ми је само: «А знаш ли, ти одушевљени, шта значи бити монах? И то добар монах?» Упитао сам је: «А знаш ли ти?» Рекла ми је: «Знам да је добар монах, сине мој, посвађан са својим телом све док не умре. Јеси ли ти расположен за ту свађу или ћеш нас ипак обрукати?» У том трену сам се сетио дефиниције Светог Јована Лествичника о томе шта је монах: «Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима» (Лествица, Поука I). Откуд је Миља то могла сазнати? Која мудрост свише је њу просветљавала? Од тада се њој више никада нисам обратио са „мајко“, него „мати“ (старице, јерондиса) или просто „Миљо“. Осећао сам да не могу својатати таквог човека који је у себи носио древну мудрост.     

Питаћете ме колико дубоко у прошлост досеже то древно време. До првих година Цркве и периода светих апостола! Ако погледамо која је прва народна побожност, видећемо да је то била народна побожност простих и неписмених тиверијадских рибара. Од тог доба људи је наслеђују, примају и даље преносе из генерације у генерацију. Ако се то споји са свештенством, настаје апостолско прејемство. Благодаћу Божјом, то се догодило нама недостојнима. Али, шта износимо у својим беседама, у комуникацији са народом? Сви ми, преосвећени архијереји, износимо однос свог оца и мајке са Богом. Уколико смо нашли у својој младости и неког доброг светог старца, онда износимо и његов однос са Тројичним Богом и то преносимо! Дакле, замислите колико много дугујем једном таквом човеку!           

«Да бих те тужила»

Касније сам рекао мајци: «Дај ми благослов да идем у монахе!» «А, не!», каже она мени, «нећу ти дати благослов да постанеш монах, док прво не видим твог учитеља.» Притом је мислила на нашег Старца! Кад сам је одвео код оца Симеона, када га је први пут угледала, рекла ми је и пре него што јој се обратио: «Твој учитељ је овај мршави?» «Да», одговорио сам. На то ми је рекла: «Дајем ти свој благолсов, сине мој. Макар знаш да изабереш учитеља!» Шта мислите, шта је прво урадила после тога? Оставила је свог доброг дуовника оца Сотириса из Асје и узела оца Симеона за духовника. Кад сам је упитао зашто је изабрала оца Симеона за свог духовног оца, одговорила ми је: «Да бих те тужила њему и тако помогла том човеку Божјем да те разуме сат времена раније. Да бисмо могли да сарађујемо ради твог спасења.» Такав је човек била Миља! Ретко нас је хвалила! Још много ређе нас је мазила! Упркос свему томе, сви ми, и њена деца, и унуци и праунуци, као и сви други који су јој прилазили, осећали смо њену духовну љубав која је мазила наше срце и сво наше унутарње биће. 

Наша мајка није била слаткоречив човек. Њена реч је понекад знала да буде и горка. Кад сам је једном упитао: «Мајко, сви ми говоре да сам напрасит! Отац је био умиљат човек, ни ти ниси напрасита. Од кога сам то наследио?» Тада је са извесном достојанственошћу уперила прст према себи и рекла: «Од мене си то наследио!» «Ма какви, ти ниси напрасита!» Одговорила је: «Била сам, сине мој, све до мојих педесет година! Онда ме је посетила смрт и схватила сам да није благословено од Бога да намећем своје паметно мишљење, које сам наследила од рода Акрита. Боље је да Бог просветли људе него да им ми намећемо свој став.» Такав је човек била наша мајка! 

«Ова болест није на смрт, него на преваспитање Христово»

Испричаћу вам још и како је у тешким тренуцима по своју децу имала посете светитеља: Када је требало да се породи са мном, угледала је апостола Андреја. Када је требало да постанем монах, Свети Спиридон је убедио у исправност мог избора и разговарао с њом. Када је мој брат Харис био у опасности због тешке болести, коју смо ми крили од ње, њој је све то открио један светитељ! Једног дана ми је рекла: «Владико, Свети Никита је био плав? Рекао сам јој: «Да. Био је Гот. Његова отаџбина је била тамо где се данас налази Румунија, а зашто ме то питаш?» «Видела сам га», каже она мени «када сам отишла да се поклоним једног поподнева, и овако ми је рекао: ‘Немој да се бринеш због Хариса! Ова болест није на смрт, него на преваспитање Христово’. Али, шта значи ово последње што је рекао?» «То је зато, мајко, да би га Христос привукао себи.» Тада је узвикнула: «Слава ти, Боже! Нека нам дарује какво год искушење хоће! Само да будемо близу Христа!» Упитао сам је: «Зашто, мајко, осећамо толику љубав када смо близу Христа?» «Ти си владика, сине мој, а питаш мене? Христос је вечни живот. Све друго је пролазно!» 

Навешћу још и њен осећај за Свете Тајне, који је имала када је учествовала у њима. Колику озбиљност и побожност је осећала према Светим Тајнама наше Цркве! 

«Пази да твој ум не ‘‘скрене’’!»

И, ево, још нешто за крај: Видела ме је једном приликом да ропћем и да се гневим, после једног тешког сабора који смо имали. И, шта мислите да ми је рекла када ме је видела у Митрополији тако изнервираног? «Изнервирао си се?», упитала ме је. Одговорио сам јој: «Да, због неких ствари које су се догодиле на сабору.» «Реци ми, дете моје, када поносно седиш у трону, док те два ђакона каде, да ли ти се то свиђа?» Рекао сам јој: «Да, свиђа ми се!» «А када те непрестано помињу у цркви и говоре: ‘‘за оца и архиепископа нашег Неофита’’, а ти сав поносан благосиљаш, да ли ти се и то свиђа?» Рекао сам јој: «Свиђа ми се.» «А, када ти народ целива руку, је л’ ти се свиђа?» Опет сам јој одговорио: «Да, свиђа ми се!» «Ма немој! Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? (Јов, 2,7) Зар смо те томе учили?»

 Пре четири године сам приметио да моју мајку издаје памћење. Упитао сам је: «Доживела си много бола у свом животу. Који је био највећи од свих?» Одговорила ми је: «Када сам спустила у гроб свог сина Петра. Нема већег бола од оног када мајка сахрањује своје чедо!» Одмах затим је, да је не би савладала туга, брзо додала: «Али, слава Богу; слава Богу! Бог зна зашто!» Затим, тражио сам од ње да ми да један савет, као завет којег ћу се држати до краја живота, на шта треба да обратим пажњу. Одговорила ми је: «Бог те је уздигао веома високо. Пази добро да твој ум не ‘‘скрене’’!» Хтела је да каже да пазим на то да ме не савлада гордост. Сва борба наше мајке се састојала у томе да нас научи смирењу, јер је оно Христос.

«Уместо завршнице»

Уместо завршнице за ово моје убого излагања о личности моје мајке, дозволите ми да наведем и нешто што ми је недавно рекао један стари познаник учитељ, који је Миљу добро познавао: «Твоја мајка је била твоја муза, која те је надахњивала. Потруди се да се настави тај леп осећај који смо имали у њеној и твојој близини. Буди у непрестаном додиру са њеним духом, да би се то надахнуће наставило!»

Толико, драги оци и браћо, у знак захвалности за ваше присуство и посебно за ваше, свети архијереји и драги Архиепископе маронитски. Толико и за вас, народе Божји, који сте дошли да испратите један део своје душе јер сада напушта савремени Кипар. Тај Кипар који остаје је модеран, измењен. модификован, тражи нови смисао живота и смрти. Уз нашу мајку смо научили да и овај живот има смисла, и онај други живот има смисла, и смрт има смисла – будући да је предворје Васкрсења! То смо научили од наше мајке. Нека би Бог дао да цео Кипар има поред себе такве људе. Слава Богу, свака генерација изнедри такве људе, али оно што се тражи од нас је да учење које од њих примимо, пренесемо својим чедима и унуцима.           

Молим вас, драга браћо, архијереи и оци, да редовно помињете у својим молитвама и на литургијама слушкињу Божју Миљу. Хвала вам од срца.  

Раби Божјој Миљи вјечнаја памјат! Амин!

Са грчког превела ©Валентина Аврамовић