Беседа на крају свете литургије (у наставку бдења) у част Великомученика Маманта, кипарско село Астромеритис, 2. септембар 2021.
Нека су благословене од Великомученика Маманта и ваше мучеништвом украшене године!
Одавно нисмо разговарали и зато сада имамо право на ову поноћну беседу. Размишљам о нашем светитељу који се родио у тамници, од родитеља који су применили на делу, у пракси, управо оно о чему сам вам говорио у беседи пре Шестопсалмија: „И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо!“. Тако каже апостол незнабожаца, велики трезвеноумни Павле. Заиста је велики. Постоји једна димензија његове личности о којој нисмо довољно говорили. Он је апостол који пре свега описује како хришћанин да очисти своје срце, како да пази свој ум да не скрене (у гордост – прим.прев.) – о чему смо много пута говорили. Овај апостол незнабожаца је, можда, први после Господа који то описује. У Посланици Римљанима стоји да се хришћани, дакле они који су крштени и миропомазани, који верују, не боје! Ако се и бојимо, може само мало, али никако да дозволимо да нас страх избаци напоље из ума и да због тога учинимо ствари које угрожавају наше спасење.
Наравно да увек постоји покајање. Велика је ствар покајање, оно је дар од нашег Господа. Покајање се огледа у Његовом отеловљењу, које је дар наше Пресвете Богородице. Покајање је и поука часног Претече: „Покајте се јер се приближи Царство небеско!“ Шта ако не научимо да се кајемо? Знате ли колико има оних који су остарили у раси, а нису научили да се кају – и архијереја, и свештеника, и ђакона, и монаха, и појаца…? Колико су само пута осванули на бдењима, а нису осетили покајање? Зато што га нису ни тражили.
Покајање није техника (вештина), него дар. Исто као што је и вера дар Светог Духа. Потребно је да чезнемо за покајањем. Свети Порфирије је имао обичај да користи једну лепу реч, која се може чути и на Кипру: „чезнути“. Говорио ми је: „Сине мој, највећа врлина је да никад не престанеш да чезнеш за Богом, колико год да си грешан, колико год грешака да учиниш. Треба поред својих грехова и погрешака да имаш један осећај који никад не сме да престане. Уколико застане, мораш поново да га покренеш, да га рестартујеш. То је чежња за истинитим Богом“.
Зар Давид не сведочи у Шестопсалмију: „Жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној “ (Пс. 62,2)? Ја сам, каже Псалмопевац, у пустињи, нема воде, ужасна је врућина и споља и изнутра. Упркос томе, Христе мој, ја чезнем за Тобом, не желим да се растанемо. Желим Те, мој Христе, али мало. Удостој ме да Те више желим, да никада не престане моја чежња да Те упознам. Ти мене познајеш, али помози ми да и бедни ја упознам Тебе, ја који толико година мислим (уображавам) да те волим, а уствари волим свог идола, свог љубљеног себе. Волим лажну идеју о самом себи. Обично се тако дешава, макар у мом случају је тако.
Сви светитељи – они који су архијереји у свом архијерејском достојанству, мисионари кроз благодат мисионарења, мученици у својој крви, а исповедници у свом исповедању вере, преподобни кроз своје сузе, а праведници у својој правди – говоре нам да је оно што пише у Еванђељу примењиво (оствариво, могуће)! То нису празне речи које разноси ветар. Међутим, да би се Еванђеље применило, треба да спознамо да смо ништа! Ништа.
Нарочито је Свети Евменије (Саридакис), ученик Светог Никифора, често ово наглашавао: „Ако се не увериш да си један велика шупљина, једна велика нула, неће доћи Један да стане испред нуле“, Дакле, Христос. „Ако дође Један и стане поред твоје нуле, шта ћете постати заједно? Десет.“ Ми морамо да ставимо ту нулу, да осетимо, Христе мој, да без тебе нисмо ништа! Без Господа смо ништа. Да се молимо да поништимо своје „ја“ како би могао да дође, да се приземљи прво Дух Свети, а затим и наш Господ – Један. Тамо где је Свети Дух, ту је и наш Господ, а ту је и Бог Отац, Тројица једносушна и нераздељна.
Светитељи нам показују пут. Шта нам указује Свети Мамант? Имао је своје родитеље, Теодота и Руфину. Ухапшени су због своје вере док је Руфина била трудна са Светим Мамантом. Затварају их у тамницу, у Кесарији кападокијској. О чему би свака трудница у тамници бринула, него о томе како ће да се породи, зар не? Међутим, Теодот је имао друге бриге.
Хоћу да кажем да нас светитељи запањују својом другачијом логиком, другачијим осећањима, другим светоназором. Зашто? Зато што су применили еванђелску реч: „и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“! Не припадамо себи. Не припадамо својој раси (роду), нити жена мужу и обрнуто. Деца нису наша, чујете ли, Кипрани? „Преосвећени, ми живимо за своју децу“, „Како год хоће наша дечица“…и све тако док од њих не направимо тиране. А шта кажу светитељи? Господњи смо! Припадамо Христу!
Теодот је утамничен, поред њега је трудна жена, а он високо подиже руке и говори Господу: „Боже мој, ја сам Тебе жедан. Зашто ме не узмеш сад у живот вечни за којим чезнем уместо да ме овде муче и туку? Ја сам слаб, шта ако паднем у малодушност? Помози и овој жени.“ Обратите пажњу како говори о њој. „Помози и овом детету. Ти си Бог. Зар је могуће да се нећеш побринути?“ Зар не говоримо на свакој литургији „сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“? И себе и друге треба да препуштамо Христу. Надање наше је Христос. Зато што је Он Живот. Зар нам није рекао: „Ја сам Васкрсење и Живот“? „Ко верује у мене, ако и умре, живеће“. Да ли схватате да ми имамо озбиљан проблем, говорим о себи и другим хришћанима, имамо проблем вере, веома мало верујемо. Свети Теодот је веровао много. Зар мислите да њему не беше стало до његове трудне жене и детенцета? Да је неко други био на његовом месту, клечећи на коленима би запомагао због свог детета и молио за своју жену како би се породила, зар не? Тек што је завршио своју молитву Богу, упокојио се.
Замислите како је било његовој жени у том тренутку. Имам њихову икону, и сваки пут кад је целивам говорим: „Свети Теодоте, твоја жена Руфина је већа светитељка од тебе. Оставио си је саму, трудну, у тамници, да се сама бори помоћу своје вере!“ Када је Руфина видела да је Теодот издахнуо, од тог бола се одмах породила. А сад се замислите и над Светим Мамантом, једним новорођенчетом кога је мајка сама родила и везала му пупчану врпцу. Налази се у затвору, поред мртвог оца и мајке која се тек породила. Чим се породила, замолила је Господа: „Молим те прими ме у вечни живот заједно са мојим мужем и пошаљи анђела да се брине за дете“. Чујете ли ово? Ако постоји светитељ који је заштитник сирочића од рођења, то је Свети Мамант. Ако постоји заштитник оних који су од рођења утамничени, то је Свети Мамант. Руфина се упокојила у Господу. И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо! И Руфина је отишла свом Господу коме је припадала. У то је веровала и тако се осећала. То је примењено Еванђеље, а не празне речи.
Свети Мамант, детенце старо један сат, лежи на поду тамнице између своја два мртва родитеља. Замислите каква је то била ситуација будући да су се и чувари тамнице обезнанили, не знајући шта да раде. Тамничари су очекивали да ће мучити ово двоје како би променили њихову веру, а ови су отишли у живот вечни као хришћани, и поврх тога су оставили иза себе и једно детенце! Али, видите сад, ми имамо Бога Оца. Бог не оставља сирочиће. Ово могу да посведочим из сопственог искуства. Дакле, истог тренутка се анђео Господњи појавио пред најбогатијом женом у Кесарији и рекао: „Амија, отиђи до тамнице и тамо ћеш видети два мртва тела светих мученика Теодота и Руфине. Сахрани их са свим почастима и подигни цркву у њихову част, тако да се над њиховим гробом служи Света литургија. Наћи ћеш и њихово дете које се родило у тамници. Ти немаш своје деце. Усвојићеш ово дете као своје и оно ће те прославити.“ Тако је усвојен Свети Мамант. Сви ви који сте усвојени, треба да имате за свог заштитника Светог Маманта.
Свети Мамант је био чудо од детета. Већ са петнаест година он је окупљао око себе своје школске другове и поучавао их у вери. Када је цар издао наредбу којом забрањује да се проповеда да је Христос Бог – као што нама данас свако мало издају сличне декрете – цела његова школа се повиновала цару. Из страха. Из страшљивости. Иако је био врло млад, Мамант је говорио као зрео човек и цео свој разред је утврдио у вери. Управо захваљујући њему, храбром дечаку који је све своје школске другове убедио да се не одрекну своје вере, цео разред је јавно исповедио да су хришћани. Када је дошао епарх да провери о чему се ту ради, учитељ му је одмах објаснио да то није његова кривица. Објаснио је да међу децом има један Мамант, сенаторског рода, чија је мајка најбогатија у Кесарији, и да је тај младић привукао сву децу у своју веру, тако да сви одреда понављају: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће“ (Јн. 11,25) и „Хоћемо да мученички пострадамо за Христа. Он је Бог!“.
Тако је почео процес Мамантовог испитивања на суду. Затворили су га у тамницу. Био је не само препаметан и речит, него је умео и да тражи своја права. Давао је тако аргументоване одговоре епарху и судијама, да се човек запита да ли је могуће да се ради о детету. Наизменично су га хапсили и затим пуштали из затвора. Посећивали су га и анђели, његов анђео чувар, и ослабађали су га окова. Све док га анђео није узнео на једну високу планину. Видео сам где се она налази у Кесарији, висока је 4000 м, зове се Аргеос. Тамо су се догађала чуда са јеленима и другим животињама које су се окупљале око њега. У то време је већ био свет јер му је Господ даровао изобилну благодат због мучеништва које је претрпео за Њега још као дете. Осим тога, наследио је од родитеља велику благодат и одрастао је уз Амију, веома побожну хришћанку. Због свега овога Свети Мамант је био велики сасуд благодати Божје. Њему су без страха прилазиле све животиње. Окупљале су се око његове светости и дивље животиње исто као и оне питоме.
Када је почео нови прогон хришћана за време цара Аврелијана, који је имао летњиковац у Киликији (наспрам кипарског места Кериња), позвао је Маманта да дође из планине. Сматрао је Светитеља врачарем због тога што су се њему покоравале животиње. Шта мислите како је Светитељ сишао са планине? Јашући на једном лаву, а у рукама је носио јагње. Када га је цар угледао, рекао је: „Ово је велики врачар“. Свети Мамант му је одговорио: „Царе, ја нисам врачар, него човек истинитог Бога“. Када је цар упитао: „А ко је тај истинити Бог?“, добио је овакав одговор: „Једна је Истина, једна је светлост и један је Бог – Отац, Син и Свети Дух“. Затим је Свети Мамант говорио о Христу, како се родио од Дјеве Марије и Духа Светог, савршени Бог и савршени човек. Свети Мамант је осуђен на мучење, лав га је бранио и убио више незнабожаца, а на крају, после многих мука, извели су Светог Маманта изван града и један војник је распорио његову утробу трозупцем. Светитељ је носећи своју утробу у рукама дошао до једне пећине и ту је предао своју свету душу Господу. То је, укратко, житије и мучеништво нашег Светог Маманта, које много волим да препричавам. Они који имају болове у цревима имају Светог Маманта за заштитника, као и сви сирочићи, утамничени, а на Кипру га славе и пастири. Такође, Св Мамант је заштитник и глувих и оних које боле уши. Он је један свестрани светитељ.
Ми треба да изаберемо и да се држимо онога што нам апостол Павле говори у Посланици Римљанима. Свети Мамант који је пострадао у 3. веку, који је већ 1700 година стар, налази се у вечном животу обасјан светлошћу Оца, Сина и Светога Духа. Пошто живимо у тешко време у којем се испитује наша вера, свих нас, и вакцинисаних и невакцинисаних. Само вас једно молим: не дозволите да се међусобно делите, него се молите један за другог. Најбоља молитва за ове наше околности је она коју је говорио Свети Пајсије: „Господе Исусе Христе помилуј цео свој свет“. Отворите своје срце, изађите изван оквира свога дома и своје мале породице и уђите у велику породицу света, цео свет се пати. Ова вештачки створена болест је велико искушење за целу васељену, зато вас молим да се молите за све људе.
Сада ћу вам прочитати Посланицу Римљанима, а затим бих замолио нашег појца да се његовим лепим гласом, а не мојим, заврши ово толико благодатно, тајинствено и препуно умиљења богослужење, вечерње, јутрење и литургија. Гласом апостола Павла, онако како наша Црква то налаже, на апостолски начин. Прочитаћу вам само ово о чему вам цело јутро непрестано говорим, а појац Марио ће нам то прочитати онако како је наведено у Посланици Римљанима. После тога са нашим благословом пођите у миру својим кућама и не бојте се ничега. Савршена љубав избацује страх напоље. Увек се сећајте да не припадамо себи, него припадамо Христу.
Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске;
На Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима,
Спаситељу наш, слава Ти.
(тропар Великог Петка, глас 4)
Христос је нас искупио својом чесном крвљу! Зато се непрестано причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Не припадамо себи, него Христу. То нам каже апостол Павле, Свети Теодот и Света Руфина, Свети Мамант и сваки други светитељ. Припадате Христу јер ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Да ли ви разумете чији смо ми? Ми припадамо Победиоцу смрти, греха и ђаволских злих духова! Зар да се бојим, а припадам Христу, таквом Победиоцу? Ако се мало уплашим, рећи ћу Христу: „Христе, на тренутак сам се уплашио, молим те пошаљи ми Духа Светога да би нестао други дух, дух страха.“ Страх је демонски дух, дух страшљивости.
„Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима. А ти, зашто осуђујеш брата свога? Или ти, зашто ниподаштаваш брата свога? Јер ћемо сви предстати суду Христовом. Јер је писано: Жив сам ја, говори Господ, поклониће ми се свако кољено, и сваки језик исповиједиће Бога. Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе.“ (1. Рим. 14, 7-12).
Са грког превела © Валентина Аврамовић
