The Metropolite of Morphou Neophytos outlines the personality and holiness of Elder Iacovos, as he experienced Him. The speech was held on February 11th , 2017 in the hall of the Parish of Apostle Barnabas and Makarios of Dasoupolis, in a charity event organized by the Christian Women’s Association of the Parish of Apostle Barnabas and Saint Makarios.
Πηγή: RumOrthodox
On Thursday 19th o November 2015, the Metropolitan Neophytos of Morfou, has given a Sermon to the youth union of the Parish of Apostle Andreas of Platy Aglantzias in Cyprus with subject : “Is War the Father and King of all”??, analyzing the Theology of the War in the Greek Orthodox Church.
Πηγή: RumOrthodox
Eine Predigt des Metropoliten Morfou, Herrn Neofitos am 5. Sonntag (Heilige Maria von Ägypten) der Fastenzeit im Gottesdienst, die in der heiligen Kirche des Heiligen Kreuzes der Gemeinde Pedoula, metropolitische Präfektur Morfou.
Und euch auch viele Jahre,
Ich wünsche mir, dass die heilige Maria von Ägypten uns heute in der Kirche, in der wir sie ehren und ihre Ikone, die sich in der Mitte der Kirche befindet, und die wir „küssen“, uns alle daran erinnert, wo wir alle stehen. Das Einzige, was wir 100% besitzen, sind unsere Sünden, unsere Leiden und unsere Fehler. Die Gaben, die Talente, das Gute, was wir haben, all das sind Vererbungen. Einige haben sie durch Fleiß gesteigert.
Allerdings passiert etwas Sonderbares mit unserem Egoismus. Uns allen. Wir haben alle Gaben, Talente und Güte, aber wir haben auch Bosheiten, Leiden und Sünden. Unser Egoismus sorgt dafür, dass er uns ins Gedächtnis nur das Gute präsentiert. Nur unsere Vorzüge. Nur unsere guten Taten. Außerdem sorgt dasselbe ein anderer, ein Böswilliger, ein größerer Meister und Führer, als unser Gedächtnis. Die Versuchung, der Teufel versteckt immer unsere Fehler, unsere Leiden, damit wir diese rechtfertigen, warum? Wovor fürchtet sich die Versuchung? Und was möchte unser Egoismus nicht? Wir haben Angst zu bereuen.
Wir haben davor Angst, dass unsere Reue uns, zur Beichte führt. Weil wir Angst haben die Scham zu besiegen und die Resultate unserer Sünden sind, dass unser Geist von Zeit zu Zeit erleuchtet wird und sich für etwas schämt, was in der Vergangenheit oder auch jetzt manchmal passiert…
Die heilige Maria von Ägypten war ein schamloser Mensch, solange sie ein Mensch der Sünde war. Anders gesagt. Sie hatte keine Scham an sich. Sie war eine junge, hübsche Tochter in Ägypten, in Alexandria, die selber von sich sagt, dass sie nicht nur gegen Bezahlung Prostituierte war. Ihre Gelüste wurden mit denjenigen gegen Bezahlung nicht befriedigt, oft sagt sie, hat sie den Freiern Geld gegeben, damit sie eine größere Befriedigung hat.
Einmal hörte sie von einem Schiff, dass von Alexandria mit Pilgern auf dem Weg nach Jerusalem war zum Heiligen Osterfest. So eine Zeit, wie jetzt, in der Großen Fastenwoche (Sarakosti). Und sie dachte sich, sei es, dass dort Christen sind, die beten und fasten, es sind auch nur Menschen mit ihren Schwächen (Leiden). Ich werde aufs Schiff gehen und werde ein paar aufgreifen. Und den ersten, den sie sich „geangelt“ hat, sagt sie, war der Kapitän.
Als er ihr sagte, dass sie das Frachtgeld bezahlen müsse, und sie ihm sagte, dass sie kein Geld hat, dafür aber ihren Körper. Und der Kapitän verfiel ihr als Erster, gefolgt von den Matrosen und sie „verunreinigte“ und „verschmutzte“ die meisten jungen Männer auf dieser Reise. Was ich noch einmal betone, es war eine Pilgerreise ins Heilige Land.
Als sie die Menschen sah, die nach Jerusalem wanderten, ging sie ihnen nach. Als sie die vielen Menschen und die Gläubigen sah, die zur Auferstehungskirche pilgerten, um das Heilige Kreuz im Golgotha und das Heilige Grab Jesu Christi anzubeten, versuchte sie auch in die Auferstehungskirche hinein zu gehen. Viermal, sagt sie, hat sie versucht in die Kirche hinein zu gehen und eine unsichtbare Kraft, es war ein Engel Gottes, stieß sie zurück und ließ sie nicht eintreten. Und als sich diese Vertreibung aus der Kirche, viermal wiederholte, kam sie zu sich. Sie hat verstanden, dass sie „unrein“ war, um zu beten und ging, sagt sie, außerhalb der Kirche, wo heute der Heilige Hof ist.
Dort gab es ein Mosaik, sagt sie, mit der Ikone der Mutter Gottes. Und sie stand vor der Ikone, und sagte zur ihr, „Meine Mutter Gottes, vergib mir für alles, was ich in meinem Leben getan habe. Ich weiß, dass eine Entschuldigung nicht ausreicht. Ich bitte dich, sagt sie, ich bitte dich, erlaube mir einzutreten und das Heilige Kreuz deines Sohnes und unseres Gottes und das Heilige Grab anzubeten, und sobald ich hinausgehe, werde ich nicht mehr zur Sünde zurückkehren, sondern werde in die Wüste hinausgehen, dort, wo es keine „Organe der Versuchung“ gibt. Und dort werde ich gegen meine Leiden, meine Gelüste kämpfen und mit den Erinnerungen und mit meinen Gedanken und gegen das komplette teuflische Regime.
Das war´s. Sie hat sich an die stärkste Botschafterin der Welt gewandt, des Himmels und der Erde. Und wie es in den „Cheretismous“ heißt, die Mutter Gottes ist das Tor zu unserer Rettung. Und da sie diesen Schlüssel zum Tor gefunden hat und dieser Schlüssel zur Mutter Gottes, ist die Buße, Reue, Umkehr. Wer Buße tut, der öffnet die Pforte zur Mutter Gottes. Sie konnte daraufhin in die Heilige Auferstehungs-Kirche hineingehen, betete in Tränenströmen das Heilige Kreuz an, und ging hinaus, sagt sie, in die Wüste auf der anderen Seite des Jordans. Und lebte dort 40 Jahre lang allein mit den Hyänen.
Und dem Lebensende nahend, kam am Tag des Rosenmontags, einer von den Asketen, der Sosimas, die Asketen gingen 40 Tage in die Wüste, um zu beten, und zwar jeder für sich allein. Und sie gingen am Palmsonntag wieder zurück ins Kloster. Deshalb singen unsere Psalm Sänger am Palmsonntag, „die Gnade des Heiligen Geistes hat uns heute versammelt“. Dies sangen die Väter, als sie alle zusammen versammelt waren in diesen 40 Tagen in der Wüste, damit sie alles zusammen das Osterfest feiern. Das hat diese Bedeutung: Die Gnade des Heiligen Geistes hat uns wieder alle zusammengeführt.
Dieser heilige Mensch ging hinaus und sah dies heilige Maria. Nach 40 Jahren in der Wüste war sie nicht wieder zu erkennen. Sie war ein „Schwarzer“. So erschien sie, ganz schwarz. Von der Verbrennung der Sonne. Und er sah sie, sagt er, nicht auf dem Boden stehen, sie war schwebend. Solch einen Segen, eine Gabe hatte sie von Gott erhalten! Weil sie solch eine Buße tat und ihr sündiger Körper eine „Abhärtung“ durchlitt. Gott ihn „gereinigt“ und ihn zu einem „Engelskörper“ gemacht hat. Nichts ist unmöglich mit dem Segen Gottes. Er macht alles „sauber“. Es reicht, wenn Buße,
Reue da ist. Und sie sagte zu ihm: „Vater, komm nicht näher, ich bin eine Frau“. Sie war nackt. „Wirf mir deine Kutte zu“. Und der heilige Sosimas warf ihr seine obere Kutte zu. Und die Heilige zog sie an und beichtete ihr Leben. Deswegen kennen wir das alles, was ich zuvor erzählt habe. Vom heiligen Sosimas, der alles niederschrieb. Und sie sagte zu ihm: „Komm nächstes Jahr um diese Zeit wieder, aber bring das „Heilige Abendmahl“ (Leib und Blut Jesu Christi) mit, damit ich das Heilige Abendmahl empfange. Im darauffolgenden Jahr kam er wieder und sie empfing das Heilige Abendmahl. Und sie bat ihn nächstes Jahr wieder zu kommen. Als er dann kam, fand er sie entschlafen vor und beerdigte sie.
Mit dieser so seltenen und einzigartigen Schilderung, mit der Generationen von Christen aufgewachsen sind, lasst uns erbärmlichen Menschen des 21. Jahrhunderts zwei davon behalten. Wir sollten keine Angst vor der Sünde haben. Aber wir sollten Angst haben vor der ungebeichteten Sünde. Und wir sollten auch nicht sagen, ich habe nichts. Wir haben jeden Tag etwas. Derjenige, der nicht aufpasst und seine Kleinigkeiten nicht bereut, der ist dazu verurteilt auch größeres zu tun. Weil dieser mit der „großen“ Buße, Reue tut und zur Besinnung kommt, wird Gott es erlauben, dass dieser auch große Sünden tut.
Darum ist es wichtig, dass wir unsere ganz kleinen Leiden und Fehler versorgen, indem wir Buße tun und von Zeit zu Zeit beichten gehen. Und zweitens, sei es auch die heilige Maria von Ägypten, die 40 Jahren lang als Asketin in der Wüste lebte und über dem Boden schwebte und sogar die weitsichtige und vorbestimmende Gabe hatte. Was wollte sie? Das Heilige Abendmahl empfangen. Buße tun alleine reicht nicht aus. Buße tun geschieht, damit wir das Heilige Abendmahl empfangen können. Dieser Leib, dieses Blut, das den Tod besiegt hat. Dass die Sünde besiegt hat. Dass die Versuchung besiegt hat.
Deshalb müssen wir uns darum kümmern. Wie oft zeigen wir Reue, wie tun wir Buße, wollen wir Buße tun? Und als Letztes, wollen wir regelmäßig das Heilige Abendmahl empfangen? Nicht nur an Ostern und Weihnachten. So oft, wie möglich. Der Mensch der sich nach Jesus Christus sehnt, will sich mit Christus so oft, wie möglich vereinigen.
Wenn unser Leben, zwischen Buße tun und Empfang des Heiligen Abendmahls ist, erfreut sich unsere Seele. Denn, so, wie der Körper seine Erholung durch die Nahrung strebt, so möchte die Seele auch ihre Erholung, ihre Ruhe. Die Seele möchte auch ihre Nahrung. Was ist die Nahrung der Seele? Als Erstes, das Gebet. Diejenigen um Verzeihung bitten, die wir gekränkt haben. Almosen denen geben, die es nötig haben. Die Gastfreundschaft zu den Fremden. Nachgiebigkeit mit den Mitmenschen. Und das Wichtigste, Nahrung der Seele ist, dass ich regelmäßig das Heilige Abendmahl empfange, nachdem ich regelmäßig Buße tue. Fast täglich. Somit sind wir verwandt mit der heiligen Maria von Ägypten. Somit wird das, was der
Diakon heute mit seiner Stentorstimme aus dem Evangelium vorgelesen hat: „Und die letzten werden die ersten und die ersten werden die letzten“. In den Augen der Vornehmen und den Verletzten und den Pfarrern und den Reichen aus Alexandria war sie die „letzte Frau“. Und sie wurde die ruhmvollste.
Wisst ihr, was einige sagen, die den Himmel und die Heiligen im Himmel sehen und sich erfreuen? Die heilige Maria von Ägypten ist im Ruhm etwas „unterhalb“ vom Ruhm des Johannes des Täufers. Wenn für die Heiligen Männern der Beste, Johannes der Täufer und der Größte unter den Heiligen ist, deshalb ist seine Ikone immer neben Jesus Christus Ikone, die größte Asketin im Himmel, die den größten Ruhm genießt, ist die heilige Maria von Ägypten.
Deswegen sollten wir uns ihren Werdegang durchlesen. Wir sollten diesen unseren Kindern erzählen. Ich kann mich an meine Großmutter erinnern, die den Werdegang von einem guten Mönch, der aus einem Dorf im Tal des Gebietes Morfou kam und die Beichte abnahm. Aus dem Stavrovouni. Dieser Werdegang hat ihr so gut gefallen, dass sie ihn uns jeden Abend erzählte. Und wir sagten zu ihr: „Großmutter, wenn du einen anderen Werdegang lernst, erzähl ihn uns“. Und unsere Großmutter, die Mirofora, sagte: Ihr müsst ihn „leben“. Wenn wir unsere Kinder großziehen, ziehen wir Menschen groß, damit sie uns lieben, damit sie uns im Alter pflegen und damit sie uns im ewigen Leben gedenken.
Frohe Ostern und eine gute Karwoche (Große Woche), Pater Luka, hier im schönen Pedoula, ich wünsche dir, dass du auch dieses Jahr intensiv die Auferstehung Jesu Christi und Seine Leiden durchlebst, damit du sie auf deine Gläubigen übertragen kannst. Du bist ein Mensch
des Herzens. Ich hoffe, dass dein Herz sich mit Reue und mit der Auferstehung füllt. Vom Kreuz zur Auferstehung. Und Gott sei Dank, Pedoulas hat sein Kreuz und seine Auferstehung.
Und Gott soll uns gnädig sein, dass wir dieses Gefühl der Auferstehung aus einem anderen Grund haben sollten. Es kommen schwierige Ereignisse auf uns zu. Aufgrund des großen Weltkriegs, den die Mächtigen der Erde vorbereiten. Und wir müssen mit seelischen Kräften gewappnet sein, damit wir die Ergebnisse dieses großen Weltkrieges verwalten können und viele sehen ein großes Erdbeben, dass dem großen Krieg vorausgehen wird. Und dies alles gewährt uns Gott, weil die Menschen sich von der Kirche fernhalten, weil es große Sünden gibt und keine Reue gibt. Je mehr wir Buße tun und beten, umso weniger wird das Böse kommen. Aber es wird kommen. Es scheint, als ob es bald kommt. Deshalb bitte ich euch, steigert eure Gebete. Steigert eure Almosen. Es ist in eurem Interesse und auch das in euren Kindern.
Беседа на крају свете литургије (у наставку бдења) у част Великомученика Маманта, кипарско село Астромеритис, 2. септембар 2021.
Нека су благословене од Великомученика Маманта и ваше мучеништвом украшене године!
Одавно нисмо разговарали и зато сада имамо право на ову поноћну беседу. Размишљам о нашем светитељу који се родио у тамници, од родитеља који су применили на делу, у пракси, управо оно о чему сам вам говорио у беседи пре Шестопсалмија: „И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо!“. Тако каже апостол незнабожаца, велики трезвеноумни Павле. Заиста је велики. Постоји једна димензија његове личности о којој нисмо довољно говорили. Он је апостол који пре свега описује како хришћанин да очисти своје срце, како да пази свој ум да не скрене (у гордост – прим.прев.) – о чему смо много пута говорили. Овај апостол незнабожаца је, можда, први после Господа који то описује. У Посланици Римљанима стоји да се хришћани, дакле они који су крштени и миропомазани, који верују, не боје! Ако се и бојимо, може само мало, али никако да дозволимо да нас страх избаци напоље из ума и да због тога учинимо ствари које угрожавају наше спасење.
Наравно да увек постоји покајање. Велика је ствар покајање, оно је дар од нашег Господа. Покајање се огледа у Његовом отеловљењу, које је дар наше Пресвете Богородице. Покајање је и поука часног Претече: „Покајте се јер се приближи Царство небеско!“ Шта ако не научимо да се кајемо? Знате ли колико има оних који су остарили у раси, а нису научили да се кају – и архијереја, и свештеника, и ђакона, и монаха, и појаца…? Колико су само пута осванули на бдењима, а нису осетили покајање? Зато што га нису ни тражили.
Покајање није техника (вештина), него дар. Исто као што је и вера дар Светог Духа. Потребно је да чезнемо за покајањем. Свети Порфирије је имао обичај да користи једну лепу реч, која се може чути и на Кипру: „чезнути“. Говорио ми је: „Сине мој, највећа врлина је да никад не престанеш да чезнеш за Богом, колико год да си грешан, колико год грешака да учиниш. Треба поред својих грехова и погрешака да имаш један осећај који никад не сме да престане. Уколико застане, мораш поново да га покренеш, да га рестартујеш. То је чежња за истинитим Богом“.
Зар Давид не сведочи у Шестопсалмију: „Жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној “ (Пс. 62,2)? Ја сам, каже Псалмопевац, у пустињи, нема воде, ужасна је врућина и споља и изнутра. Упркос томе, Христе мој, ја чезнем за Тобом, не желим да се растанемо. Желим Те, мој Христе, али мало. Удостој ме да Те више желим, да никада не престане моја чежња да Те упознам. Ти мене познајеш, али помози ми да и бедни ја упознам Тебе, ја који толико година мислим (уображавам) да те волим, а уствари волим свог идола, свог љубљеног себе. Волим лажну идеју о самом себи. Обично се тако дешава, макар у мом случају је тако.
Сви светитељи – они који су архијереји у свом архијерејском достојанству, мисионари кроз благодат мисионарења, мученици у својој крви, а исповедници у свом исповедању вере, преподобни кроз своје сузе, а праведници у својој правди – говоре нам да је оно што пише у Еванђељу примењиво (оствариво, могуће)! То нису празне речи које разноси ветар. Међутим, да би се Еванђеље применило, треба да спознамо да смо ништа! Ништа.
Нарочито је Свети Евменије (Саридакис), ученик Светог Никифора, често ово наглашавао: „Ако се не увериш да си један велика шупљина, једна велика нула, неће доћи Један да стане испред нуле“, Дакле, Христос. „Ако дође Један и стане поред твоје нуле, шта ћете постати заједно? Десет.“ Ми морамо да ставимо ту нулу, да осетимо, Христе мој, да без тебе нисмо ништа! Без Господа смо ништа. Да се молимо да поништимо своје „ја“ како би могао да дође, да се приземљи прво Дух Свети, а затим и наш Господ – Један. Тамо где је Свети Дух, ту је и наш Господ, а ту је и Бог Отац, Тројица једносушна и нераздељна.
Светитељи нам показују пут. Шта нам указује Свети Мамант? Имао је своје родитеље, Теодота и Руфину. Ухапшени су због своје вере док је Руфина била трудна са Светим Мамантом. Затварају их у тамницу, у Кесарији кападокијској. О чему би свака трудница у тамници бринула, него о томе како ће да се породи, зар не? Међутим, Теодот је имао друге бриге.
Хоћу да кажем да нас светитељи запањују својом другачијом логиком, другачијим осећањима, другим светоназором. Зашто? Зато што су применили еванђелску реч: „и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“! Не припадамо себи. Не припадамо својој раси (роду), нити жена мужу и обрнуто. Деца нису наша, чујете ли, Кипрани? „Преосвећени, ми живимо за своју децу“, „Како год хоће наша дечица“…и све тако док од њих не направимо тиране. А шта кажу светитељи? Господњи смо! Припадамо Христу!
Теодот је утамничен, поред њега је трудна жена, а он високо подиже руке и говори Господу: „Боже мој, ја сам Тебе жедан. Зашто ме не узмеш сад у живот вечни за којим чезнем уместо да ме овде муче и туку? Ја сам слаб, шта ако паднем у малодушност? Помози и овој жени.“ Обратите пажњу како говори о њој. „Помози и овом детету. Ти си Бог. Зар је могуће да се нећеш побринути?“ Зар не говоримо на свакој литургији „сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“? И себе и друге треба да препуштамо Христу. Надање наше је Христос. Зато што је Он Живот. Зар нам није рекао: „Ја сам Васкрсење и Живот“? „Ко верује у мене, ако и умре, живеће“. Да ли схватате да ми имамо озбиљан проблем, говорим о себи и другим хришћанима, имамо проблем вере, веома мало верујемо. Свети Теодот је веровао много. Зар мислите да њему не беше стало до његове трудне жене и детенцета? Да је неко други био на његовом месту, клечећи на коленима би запомагао због свог детета и молио за своју жену како би се породила, зар не? Тек што је завршио своју молитву Богу, упокојио се.
Замислите како је било његовој жени у том тренутку. Имам њихову икону, и сваки пут кад је целивам говорим: „Свети Теодоте, твоја жена Руфина је већа светитељка од тебе. Оставио си је саму, трудну, у тамници, да се сама бори помоћу своје вере!“ Када је Руфина видела да је Теодот издахнуо, од тог бола се одмах породила. А сад се замислите и над Светим Мамантом, једним новорођенчетом кога је мајка сама родила и везала му пупчану врпцу. Налази се у затвору, поред мртвог оца и мајке која се тек породила. Чим се породила, замолила је Господа: „Молим те прими ме у вечни живот заједно са мојим мужем и пошаљи анђела да се брине за дете“. Чујете ли ово? Ако постоји светитељ који је заштитник сирочића од рођења, то је Свети Мамант. Ако постоји заштитник оних који су од рођења утамничени, то је Свети Мамант. Руфина се упокојила у Господу. И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо! И Руфина је отишла свом Господу коме је припадала. У то је веровала и тако се осећала. То је примењено Еванђеље, а не празне речи.
Свети Мамант, детенце старо један сат, лежи на поду тамнице између своја два мртва родитеља. Замислите каква је то била ситуација будући да су се и чувари тамнице обезнанили, не знајући шта да раде. Тамничари су очекивали да ће мучити ово двоје како би променили њихову веру, а ови су отишли у живот вечни као хришћани, и поврх тога су оставили иза себе и једно детенце! Али, видите сад, ми имамо Бога Оца. Бог не оставља сирочиће. Ово могу да посведочим из сопственог искуства. Дакле, истог тренутка се анђео Господњи појавио пред најбогатијом женом у Кесарији и рекао: „Амија, отиђи до тамнице и тамо ћеш видети два мртва тела светих мученика Теодота и Руфине. Сахрани их са свим почастима и подигни цркву у њихову част, тако да се над њиховим гробом служи Света литургија. Наћи ћеш и њихово дете које се родило у тамници. Ти немаш своје деце. Усвојићеш ово дете као своје и оно ће те прославити.“ Тако је усвојен Свети Мамант. Сви ви који сте усвојени, треба да имате за свог заштитника Светог Маманта.
Свети Мамант је био чудо од детета. Већ са петнаест година он је окупљао око себе своје школске другове и поучавао их у вери. Када је цар издао наредбу којом забрањује да се проповеда да је Христос Бог – као што нама данас свако мало издају сличне декрете – цела његова школа се повиновала цару. Из страха. Из страшљивости. Иако је био врло млад, Мамант је говорио као зрео човек и цео свој разред је утврдио у вери. Управо захваљујући њему, храбром дечаку који је све своје школске другове убедио да се не одрекну своје вере, цео разред је јавно исповедио да су хришћани. Када је дошао епарх да провери о чему се ту ради, учитељ му је одмах објаснио да то није његова кривица. Објаснио је да међу децом има један Мамант, сенаторског рода, чија је мајка најбогатија у Кесарији, и да је тај младић привукао сву децу у своју веру, тако да сви одреда понављају: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће“ (Јн. 11,25) и „Хоћемо да мученички пострадамо за Христа. Он је Бог!“.
Тако је почео процес Мамантовог испитивања на суду. Затворили су га у тамницу. Био је не само препаметан и речит, него је умео и да тражи своја права. Давао је тако аргументоване одговоре епарху и судијама, да се човек запита да ли је могуће да се ради о детету. Наизменично су га хапсили и затим пуштали из затвора. Посећивали су га и анђели, његов анђео чувар, и ослабађали су га окова. Све док га анђео није узнео на једну високу планину. Видео сам где се она налази у Кесарији, висока је 4000 м, зове се Аргеос. Тамо су се догађала чуда са јеленима и другим животињама које су се окупљале око њега. У то време је већ био свет јер му је Господ даровао изобилну благодат због мучеништва које је претрпео за Њега још као дете. Осим тога, наследио је од родитеља велику благодат и одрастао је уз Амију, веома побожну хришћанку. Због свега овога Свети Мамант је био велики сасуд благодати Божје. Њему су без страха прилазиле све животиње. Окупљале су се око његове светости и дивље животиње исто као и оне питоме.
Када је почео нови прогон хришћана за време цара Аврелијана, који је имао летњиковац у Киликији (наспрам кипарског места Кериња), позвао је Маманта да дође из планине. Сматрао је Светитеља врачарем због тога што су се њему покоравале животиње. Шта мислите како је Светитељ сишао са планине? Јашући на једном лаву, а у рукама је носио јагње. Када га је цар угледао, рекао је: „Ово је велики врачар“. Свети Мамант му је одговорио: „Царе, ја нисам врачар, него човек истинитог Бога“. Када је цар упитао: „А ко је тај истинити Бог?“, добио је овакав одговор: „Једна је Истина, једна је светлост и један је Бог – Отац, Син и Свети Дух“. Затим је Свети Мамант говорио о Христу, како се родио од Дјеве Марије и Духа Светог, савршени Бог и савршени човек. Свети Мамант је осуђен на мучење, лав га је бранио и убио више незнабожаца, а на крају, после многих мука, извели су Светог Маманта изван града и један војник је распорио његову утробу трозупцем. Светитељ је носећи своју утробу у рукама дошао до једне пећине и ту је предао своју свету душу Господу. То је, укратко, житије и мучеништво нашег Светог Маманта, које много волим да препричавам. Они који имају болове у цревима имају Светог Маманта за заштитника, као и сви сирочићи, утамничени, а на Кипру га славе и пастири. Такође, Св Мамант је заштитник и глувих и оних које боле уши. Он је један свестрани светитељ.
Ми треба да изаберемо и да се држимо онога што нам апостол Павле говори у Посланици Римљанима. Свети Мамант који је пострадао у 3. веку, који је већ 1700 година стар, налази се у вечном животу обасјан светлошћу Оца, Сина и Светога Духа. Пошто живимо у тешко време у којем се испитује наша вера, свих нас, и вакцинисаних и невакцинисаних. Само вас једно молим: не дозволите да се међусобно делите, него се молите један за другог. Најбоља молитва за ове наше околности је она коју је говорио Свети Пајсије: „Господе Исусе Христе помилуј цео свој свет“. Отворите своје срце, изађите изван оквира свога дома и своје мале породице и уђите у велику породицу света, цео свет се пати. Ова вештачки створена болест је велико искушење за целу васељену, зато вас молим да се молите за све људе.
Сада ћу вам прочитати Посланицу Римљанима, а затим бих замолио нашег појца да се његовим лепим гласом, а не мојим, заврши ово толико благодатно, тајинствено и препуно умиљења богослужење, вечерње, јутрење и литургија. Гласом апостола Павла, онако како наша Црква то налаже, на апостолски начин. Прочитаћу вам само ово о чему вам цело јутро непрестано говорим, а појац Марио ће нам то прочитати онако како је наведено у Посланици Римљанима. После тога са нашим благословом пођите у миру својим кућама и не бојте се ничега. Савршена љубав избацује страх напоље. Увек се сећајте да не припадамо себи, него припадамо Христу.
Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске;
На Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима,
Спаситељу наш, слава Ти.
(тропар Великог Петка, глас 4)
Христос је нас искупио својом чесном крвљу! Зато се непрестано причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Не припадамо себи, него Христу. То нам каже апостол Павле, Свети Теодот и Света Руфина, Свети Мамант и сваки други светитељ. Припадате Христу јер ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Да ли ви разумете чији смо ми? Ми припадамо Победиоцу смрти, греха и ђаволских злих духова! Зар да се бојим, а припадам Христу, таквом Победиоцу? Ако се мало уплашим, рећи ћу Христу: „Христе, на тренутак сам се уплашио, молим те пошаљи ми Духа Светога да би нестао други дух, дух страха.“ Страх је демонски дух, дух страшљивости.
„Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима. А ти, зашто осуђујеш брата свога? Или ти, зашто ниподаштаваш брата свога? Јер ћемо сви предстати суду Христовом. Јер је писано: Жив сам ја, говори Господ, поклониће ми се свако кољено, и сваки језик исповиједиће Бога. Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе.“ (1. Рим. 14, 7-12).
Са грког превела © Валентина Аврамовић
Беседа пре Шестопсалмија на празничном бдењу поводом славе Митрополије морфске, Светог Маманта, село Астромеритис на Кипру 1–2. септембра 2021.
Моји оци, моја браћо и преподобне монахиње,
Као што знате, разболели смо се, али, ево, живи смо! А живи смо међу вама јер је, надам се, у нама Онај који је непрестано између нас (посреди нас) – наш Господ, наш Бог и наш Спаситељ Христос. Његова икона Хрисосотирас (Златни Спаситељ) теоморфски, која је верна копија иконе Хрисосотирас акантуски, представља један начин на који желимо да живимо. Неки већ живе тако и хвала им на томе јер захваљујући њима живимо и ми. Зато нисмо као лешеви који ходају. Икона нашег Христа, и то не само ова наша позлаћена, ту је да би обелоданила да је Христос међу нама (посреди нас). „Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“. То су у наше дане заборавили чак и хришћани. И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо, каже велики трезвеноумни апостол Павле у Посланици Римљанима. Препоручујем вам да је прочитате, и то прво у изворном тексту (старогрчком), затим у преводу и потом опет у изворном тексту. Ваше срце ће се испунити благодаћу.
Дакле, било да смо болесни, а јесмо, окусили смо епидемије, пандемије. Било да смо оклеветани, јер не постоје само телесне болести, често пута је много теже да поднесеш једну оптужбу него неку болест. Зар не? Или једну горку помисао. Ако нам дође помисао против брата, то је пакао, та наша свакодневица. Споља ћутимо, а у себи се свађамо са братом против кога смо умислили све и свашта. И онда се питамо где оде Христос? Претходно смо рекли да је међу нама. Пре него што Христос покаже интензивно своје присуство, то чини друга божанска личност, Свети Дух, који је свуда присутан и све испуњава, и који непрестано чисти наше срце да би се у њему настанио Христос.
Треба да знате да се Отац не раздваја од Сина и Духа Светог. С времена на време вам говорим о њима као о засебним личностима јер то јесу. Свако од три божанска лица има своју испостас (постојање), своју личност, али је један Бог! Триипостасни. Трисвети. Врло је важно да пазимо на присуство Светог Духа јер је Он врло префињен (танан, осетљив, нежан) и врло силовит. Он је свуда присутан, чак и тамо где је ђаво. Зато ђаво побесни јер не подноси присуство Светог Духа. Ми који смо иконе Божје, када се молимо: „Душе Свети, Душе истине, очисти ме од сваке нечистоте!“, и то са болом у души – обратите пажњу на тај душевни бол – без престанка се молимо, било да се разбољевамо, било да нас клеветају или нас мучи неко друго искушење које је, вероватно, уперено против неког нашег ближњег, Свети Дух почиње да чисти срце и да у њему ствара трон на који ће сести Христос:.
Морамо да пазимо на то јер не може Дух Свети да се задржи у једном срцу које мрзи, које непрестано суди и осуђује, које има срамне помисли и жеље. Колико дуго може Дух Свети, који је пречист, да остане у том срцу кад у њему нема (чистог) места где би могао да стане? Међутим, у оно срце које се непрестано прља (као што је код мене случај) али које се и непрестано каје (надам се да је код мене тако, dum spiro spero – док живим надам се) Свети Дух долази и (више) не одлази! Може да се догоди да када погрешим, када учиним грех, да се Он на тренутак повуче и мало деактивира своје присуство да би смирио моју гордост. Да бих му завапио „Господе“ као Давид који нас у Псалтиру учи, хиљаду година пре Христа, како да говоримо Богу. Пророк Давид је велики учитељ молитве, и умне и срдачне молитве! Обратите пажњу на то како се Давид обраћа Богу!
Уместо да кажем: „Господе Исусе Христе помилуј ме“ – а неопходно је да изговарамо ову молитву јер је то комплетна молитва, у њој је и Бог Отац, и Христос и Свети Дух, Тројица једносушна и нераздељна – у једном Давидовом псалму сам открио и одатле присвојио следеће речи, које непрестано понављам: „Од тајних прегрешења мојих очисти ме“. Оне замењују Исусову молитву. Испред њих наводим и име мога Бога: „Господе“. Од тајних прегрешења мојих очисти ме! Како је то лепо! Имамо скривене страсти, које су наследне и стечене, и које још увек нисмо схватили. Превелика је наша глупост и боље би било да не представљамо себе као паметне. Само када човек почне да осећа сажаљење према свом ближњем, да се моли за њега, почиње полако да се чисти. „Христе мој, опрости Кипру, опрости и мени“. „Помилуј Кипар, помилуј и мене“. Почињемо од ближњег, а постепено се чистимо управо ми. Свети Дух долази и са собом доводи и нашег Христа и небеског Оца. Ето Свете Тројице присутне и нераздељне.
Прва ствар коју тражим од вас јесте да наставите са читањем Псалтира током наредних месеци, а друга ствар је да хоћу да читате посланице светих апостола Павла, Петра и Јована Богослова!
Што је лепа ова болест (корона)! Она те просто смирава. Рекао сам Пресветој: „Пресвета Богородице, видиш да мене, једног обичног владику сматрају за некаквог супермена, а неки чак и за светитеља. Зашто ми Ти не би послала после твог празника (Успења) један вирушчић корона? Боље је да будем смирен и болестан, него уображен и здрав“. И Пресвета нас је услишила. Од мене је болест примио само мој свети возач, који непрестано помиње имена у молитви. Само се он заразио од мене. Толико благ облик болести сам имао, као да ме је Пресвета послала на одсуство (боловање) да седим и да се одмарам. Видите да су се и мој глас и ноге опоравили, слава Богу, али су ми лекари рекли да не служим литургију, него да од Светог Маманта почнем да служим као обичан свештеник. У суботу у манастиру ће бити помен Миљи.
Обратите пажњу, сећате се да сам вам рекао на окупљању у Акакију у фебруару 2020. да ће од сада па убудуће живети у страху. Међутим, ово нисам очекивао ни ја, који изигравам познаваоца пророчких речи и распитујем се код људи Божјих и они ме саветују о овоме што вама говорим. Дакле, не говорим своје, ово нису моје речи.
Света старица Галактија ми је говорила у нашим телефонским разговорима још од 2016. Сећам се да сам је упитао: „Мати, народ хоће да чује моје беседе. Шта да им говорим?“. Пазите шта ми је одговорила једна светитељка: „О прљавштинама. О прљавштинама им говори јер ће оне донети болести, „огромне инјекције“ и рат! Види, мој владико, теби је Бог дао смелост. Ти имаш храбрости да кажеш оно што други не смеју, из разних разлога. Треба да говориш о абортусима, о противприродном телесним гресима који се врше у браку и изван њега. Од тих грехова се усмрдела васељена јер их много света упражњава. Они нису само телесни него су и жеље душе јер су тело и душа су спојени, кад се разболи тело разболи се и душа, не могу се раздвојити јер је човек целина душе и тела; као и Духа Светог када има доброте у човеку и подвизава се. Такође, треба да беседиш о магији, сатанизму, богохуљењу. Нарочито треба да говориш о прва три узрока (абортусима, противприродним телесним гресима и магији), јер ће због њих Христос повући своју милост из света на неко време и уместо ње ће применити своју правду!“ Чујете ли? Зар ово није страшно? Рекла ми је: „Онда ће свет тражити од Вас да га охрабрите јер ће се веома уплашити од онога што ће се догађати“.
Свети старац Пајсије је говорио: „Биће толико догађаја које ћете гледати и о којима ћете слушати, смењиваће се непрестано, тако да нећете моћи све да их региструјете“. Саветовао је: „Угасите телевизоре!“. И то у оно време, још онда!
Свети епископ Флорине је говорио: „Доћи ће једна болест са Истока, која ће смирити (скрушити) лекаре. Биће као електрични усисивач и однеће многе и многе са собом“.
Свети старац Сава (Ахилеос), савремени богоносни отац који се упокојио 2016. Чујте шта је он видео, шта му је Бог открио! Говорио је још 2007: „Антихрист ће заузети челну позицију у здравству. Постоји једна грипа која ће доћи. Личи на грип, једна вештачки створена болест. Препоручује се да се избегавају све врсте вакцинисања. Они који не буду примили вакцине, биће изоловани“. Понављам да је отац Сава ово говорио још 2007!
Ми слушамо богоносце, светитеље! Послушни смо богоносним оцима јер су нас томе научили Свети Порфирије, Јаков Евијски (Цаликис) и Пајсије: „Сине мој, ти ћеш да слушаш светитеље зато што и владике могу да погреше и патријарси могу да погреше и архијерејски сабори могу да погреше, али где се око нечег светитељи сложе, тамо нема грешке“. То се зове сагласје Светих Отаца.
Страх, страх, страх. А после страха? Страва и ужас. А шта планирају људи новог светског поретка после ужаса? Да заваде пелцоване и оне који то нису, да их окрену једне против других да се свађају. Прво у породици, затим у селу, у парохији, у манастирима (и то се дешава!)… Видите ли да где год је ђаво, ту су раздор и поделе. Ове две ствари, раздор и страх, јесу саме по себи јасни докази да је ово што се дешава вештачки изазвано у свету и да се иза овога скрива зли дух. То није Дух Свети јер Дух Свети „све призва у јединство“. Свети Дух је дух мира и у болестима и у клеветама и у искушењима.
Ето, рекао сам пар речи јер то од мене тражи верни народ. Неки су рекли када су чули да сам се разболео: „Ето, и владика морфски се разболео. Готови смо, крај.“ Као да су очекивали од мене да будем супермен. Као да нисам и ја човек од овог света, од крви и меса, као да немам своје слабости и грехе.
Међутим, нису у питању само побачаји, неприродни телесни греси и враџбине. Знате ли који грех сам приметио у себи? Зашто сам молио Пресвету Богородицу да допусти ту болест (корону) да дође на мене? Приметио сам у себи охолост. Појавила се у мени помисао да сам, наводно, нешто битан. Кад сам то схватио, уплашио сам се. Рекао сам: „Пресвета Богородице! Мој смирени Господе, смири ме! Смири ме јер без смирења нећу моћи да кажем ни Господе помилуј“. Она је уредила то што сам јој тражио. Мада, има још пута пред нама, не знамо шта нас може снаћи…
Завладаће и већ влада, демонски дух страха, панике, страве, као и хаоса који тек долази… Знати ли који демон ће заиграти од сада? Хоћу да кажем да он већ сада игра, али ће се тај плес развити у велико коло. Зато хришћани морају да се наоружају. Редовно Свето причешће одагнава зле духове и фобије. Хришћани морају да науче да се моле Богу! Они који нису пелцовани треба да се моле за пелцоване, и обрнуто. Да ли разумете шта вам говорим? Ви који се нисте вакцинисали сваки дан треба да се молите на бројанице за оне који јесу. Додајте у своје молитве и владику морфског. Треба сваког дана да узмете бројанице и говорите: „Господе Исусе Христе помилуј своје слуге који су примили вакцину“. Они који су пелцовани, треба да се моле за нас који се нисмо пелцовали: „Господе Исусе Христе заштити своје слуге који нису вакцинисани“. Како је то лепо када подржавате један другог! Доброта је та која ће привући благодат Духа Светога, нашег Христа и нашег Оца небеског.
Да не бих говорио само ја, замолио бих нашег чтеца Кипријана да нам прочита две странице из „Лествице“ Светог Јована Синаита, Поуку о страшљивости, преведену на народни језик. Иза страха, панихе и хаоса (метежа) скрива се демон страшљивости! Страшљивост. Хајде да чујемо о страшљивости од Светог Јована Синаита, а онда ћете сви устати да бисмо стојећи чули Светог пророка Давида, његових шест псалама, Шестопсалмије. После тога ћемо почети јутрење и у наставку, у овом незавршеном храму, ако се удостојимо, служићемо прву Свету литургију. Овај храм који градимо ће бити највећи у Митрополији Морфу и посвећен је нашем првом јерарху, Светом Авксивију. Њему се непрестано овако обраћам: „Мој Свети Авксивије, увећај моју веру. Увећај смирење. Увећај кротост“. Тако и ви треба да му се обраћате за све што хоћете да вам увећа јер је он велики светитељ.
Данас смо одлучили да сви ми који волимо Свету Ирину Хрисоваланду приложимо сви по хиљаду евра да бисмо завршили њен параклис што је брже могуће. Потребно је да га укровимо и окречимо да бисмо имали где лети да служимо бдења док се заврши овај велики храм. Морамо да имамо завршен један параклис у коме ће се богослужити да овај крај не би остао без литургије. Да би се ово место осветило.
Обраћамо се онима који нас сада слушају и гледају, налазимо се у парохијској заједници у месту Астромерити, на 4-5 километара од Турака. Тамо, у окупираном делу, налази се село у коме сам се родио, Пано Зодја. Наставићемо наше предање, јер смо ми потомци и наследници акрита (крајишника) Светог Маманта морфског. Сви ови догађаји који изазивају страх, биће узрочници и лепих ствари. Најлепша од свих њих је глобализација (ширење по целом свету) Православља. Друга лепа ствар, а која ће задесити Кипар, јесте слобода. Трећа лепа ствар, а она ће запасти многим Турцима је то што ће упознати Христа и крстити се. Добро сте чули. Европа ће се смирити (понизити). И Америка такође. Дакле, и Христос има свој план, а не само нови светски поредак. Понављамо, важно је да немамо духа страшљивости! Послушајмо шта нам говори о страшљивости Свети Јован Лествичник, а затим стојећи саслушајмо Шестопсалмије светог пророка Давида. Како год да се окрене, Псалтир се не може избећи.
Молитвама преподобног и богоносног оца нашег Јована Синаита (Лествичника) и светог славног великомученика Маманта Мироточивог благослов и милост Господња нека дође на вас.
Са грчког превела © Валентина Аврамовић
A letter of his Eminence the Metropolitan of Morphou Neophytos to the American Mr. Philoumenos (Justin Williams).
On the occasion of the feast-day of the new hieromartyr Philoumenos the Cypriot, we publish below a letter by his Eminence the Metropolitan of Morphou Neophytos to an American, newly converted to the Orthodox Faith, Mr. Justin Williams, who at the Holy Baptism received the name Philoumenos. The present letter consists an answer to a letter of the aforesaid Philoumenos addressed to Metropolitan, whereby he was asking to write him briefly (in English) about saint Philoumenos life and point out the main characteristics of his holy person.
It is with much pleasure that we received and read your kind letter to us, dt. 26.06.2015. Once again, we have ascertained that in Orthodoxy earthen distances shorten and heavens join earth. All these wonders take place because the Trinitarian God transmits His Holiness to His saints, and by means of His saints we rejoice the participation to the Holy Spirit.
The life of st. Philoumenos can be discerned in three stages.
a. His first 15 years: They include his birth, his christian upbringing in Nicosia by his faithful parents George and Magdalene and mainly by his grandmother Loxandra (Alexandra), first teacher to him of the Cypriot popular piety. Following, together with his twin brother, the future fr. Elpidius, still young children, they enter Stavrovouni, a Monastery of Athonite tradition, placed in the middle of southeastern Cyprus. There, the soul of young Sophokles receives the first spiritual “varnish”, which would never fade…
b. Afterwards, for health reasons, he departs with his brother Alexander for the Holy Land of Palestine and they become Agiotaphites (a greek word, derived from agios+Taphos=Holy Sepulchure, that is, members of the Greek Orthodox Christian Brotherhood of the Holy Land). Here, fr. Philoumenos runs the second part of his life. The special points of the life of the saint as an Agiotaphites were his love to the holy Pilgrimages, his obedience to the Patriarch and the rest members of the Holy Land Brotherhood -who sent him to serve even in dangerous spots-, austerity in following Orthodox Faith and Tradition. In his personal life he was characterized by a meticulous and with precision commission of the everyday Holy Services, usually performed by himself alone and which he would never neglect or abandon for another task. The other Agiotaphites call him Ptohoprodromos (poor Prodromos, after the name of a medieval writer), as they thus expressed his voluntary poverty, his humiliation, his latency and repulsion to advancement to higher ecclesiastical ranks. He remained as the last of the members of the Brotherhood. But, at the same time, this hidden treasure of the Holy Spirit performed very often the Divine Liturgy, he studied continuously the works of the Holy Fathers, the Pentateuch (the first 5 books of the Old Testament) in the original Hebrew language, and served his arabic-speaking parish in arabic. He abominates the reconciliations of the Orthodox with Roman-Catholics and Protestants, still he remains within the Holy Land Brotherhood without zelotism and extremities.
c. The third stage of his life and quite determiningwas his preparation for the martyrdom. Being a hieromonk with a precision in his monastic life and a deep feeling of repentance, when the then Patriarch of Jerusalem commands him to go and serve at the Pilgrimage of Jacob’s Well, an actually very dangerous place for his life, he obeys willingly, saying the prophetical words: «I will stay there, and perhaps a martyrdom will offer me the salvation.» And indeed, in 1979, on the 29th of November, being his name day, while he was performing the Service of the Vespers wearing his “epitrachelion”, he was tortured and slaughtered by phanatic Zionists.
From here and then, dear brother, commences the 4th phase of st. Philoumenos life: The eternal life of sanctity! He works miracles, both during his entombment and his exhumation and -of course- afterwards, his body remains partially incorrupt and supernaturally scenting and becomes beloved by all the Orthodox, as the first-martyr who resisted to the New Age and to the New World Order.
God has blessed us to transfer his holy relic from Jerusalem to the place of his martyrdom in Nabluss and repose it by Jacob’s Well and perform the Inauguration Service of the first chapel devoted to his name.
God willing, we are preparing to erect a large church in his name by the Monastery of Saint Nicholaos in Orounta village. Orounta, as you may know, is the village the parents of st. Philoumenos were residing, and where his parental house is still preserved.
I wish that st. hieromartyr Philoumenos finds the ways to help you come to Cyprus, where we shall offer you hospitality at the blessed village of st. Philoumenos, placed within the area of Morphou Bishopric.
The short biographical work of the life of Saint Philoumenos which follows has been written by the Holy Monastery of Saint Nikolaos, Orounta, Cyprus. The monastery will also be publishing it in written form shortly. All information about the life of Saint Philoumenos was taken from the book: Saint Hieromartyr Philoumenos of Cyprus, Holy Monastery of Saint Nicolaos, Orounda, 2013, which is presently in the process of being translated into both the English and Russian languages.
Childhood years – Departure for the Monastery
Saint Philoumenos was born on October 15th, 1913 in the parish of Saint Savvas in Nicosia. His parentage originated from the village of Orounda, a village of the Nicosia district in Cyprus. The Saint’s parents were Georgios and Magdalene Chassapis.
They had thirteen children and raised them all, “… in the nurture and admonition of the Lord [1]”, taking care to give them, together with the material necessities, the true Christian Orthodox ethos which was characteristic of their own life. They were people of God and their example was the best education they could give their children. They strictly adhered to all the fasts, praying frequently before the iconostasis [2] in their home, and on Sundays attending the Divine Liturgy without failure. Georgios was especially persistent on church attendance. All, both young and old, had to go to church on Sunday whatever the case. But the main source of genuine religious ethos, which characterized the children of the family ‒ especially the twins Sophocles and Alexandros (future hieromonks Philoumenos and Elpidios) was Magdalene’s mother Alexandra.
The holy life of this blessed grandmother established the foundations and preconditions for her grandchildren’s life in Christ. Alexandra knew how to pray, to fast, to attend the church services and do prostrations. Little by little all the children learned through experience how to do the same. They even learnt the prayers that their grandmother would say as she carried out her prostrations, and they would also say: “Lord Jesus Christ, help me. Most Holy Mother of God (Theotokos), help me”.
Every night they read the Holy Bible and the Synaxaria [3] of the Saints. Their grandmother would also light the oil lamp before the iconostasis, burn incense, then all would venerate the icons, and pray briefly before retiring to their beds. The twins, however, stood out from all the rest. Together they especially loved Orthodox services, and indeed their eldest brother, with whom they shared the same room, noticed how during the night the two children would wait until he fell asleep and as soon as they were sure about this, they would rise and begin to pray, which would sometimes last as long as two hours.
They particularly enjoyed reading the life of Saint John Kalyvites [4]. They were fascinated by his life and had a strong desire to imitate him by freeing themselves from the world to become monks. So, at the age of fourteen they made the final decision to flee for the Monastery of Stavrovouni [5] without saying anything to their parents. They arrived there by wagon and the Abbot of the monastery, Elder Barnabas (Charalampides) accepted them as novice monks, discerning their pure desire for monasticism. Indeed, the twins easily managed to assimilate and become accustomed to this ancient type of monasticism. During the fifth year of their stay at the monastery the exarch of the Most Holy Sepulchre, Father Palladios, passed by the monastery and suggested to the young boys to return with him to Jerusalem in order to attend the Gymnasium of the Patriarchate and later stay there as members of the Brotherhood of the Holy Sepulchre. Both the Abbot Barnabas and their parents gave their blessing, thus they departed from their monastery for the Holy Land with the deep conviction that they had been called by the Lord.
Ministry in the Holy Land
The two brothers moved to Jerusalem in 1934 under the protection and care of the future Patriarch Timotheos Themelis (1935-1955). They attended the Gymnasium of the Patriachate and their attendance was characterized by a great zeal without neglecting the strict typiκon [6], which they inherited from Stavrovouni: the daily services, the prostrations and their monastic prayer rule [7].
Many times they remained in their rooms and locked the doors, in order to pray undisturbed. On occasion when their schoolmates visited, in order not to be distracted from prayer, they would pretend that they were about to begin the service and thus their visitors would leave immediately. Indeed, when they had school examinations, not only did they not relinquish their daily prayer ‘rule’, but on top of it they added a Supplication Canon [8] to The Theodokos. They would go to the Metochion [9] of Gesthemane and there they would chant the Supplication Canon to The Most Holy mother of God, pleading to her to help them in the lesson in which they were to be examined.
At school the other children especially loved them. “We had many schoolmates”, the memorable David Tleel would state, “but with Philoumenos and Elpidios we felt different. We ate together, studied together…We were like family. Philoumenos especially had something in his behaviour that made you love him, and everyone loved him… Really, everybody loved him. He was simple and without guile. Whatever occurred, he would accept it and was never angered. He forgave… We might laugh, play pranks on him and he would never become annoyed. He was good and pure in his soul, but above all humble. We realised early on that Philoumenos lived a holy life. That is why we loved and respected him at the same time.”
During the third year of their enrollment at the Gymnasium, in 1937, Sophocles and Alexandros were tonsured monks by Patriarch Timotheos and according to Orthodox monastic tradition were renamed Philoumenos and Elpidios respectively, thus officially joining the Brotherhood of the Holy Sepulchre. During that same year they were ordained deacons. In 1940 Father Elpidios was ordained a presbyter and he zealously served different appointments and responsibilities assigned to him. In 1949 he departed from the Holy Land to serve the Patriarch of Alexandria and also following a path of spiritual service in many locations such as United Kingdom, Ukraine, and Greece to name a few.
His brother Saint Philoumenos was ordained as presbyter in 1943 and remained in the Holy Land serving humbly and mostly out of sight for forty five continuous years until his martyrdom in 1979. He served the Patriarchate of Jerusalem in many positions: as an assistant caretaker at the central kitchen (until 1946), as an Abbot in Tiberias (1946-1953), as an archimandrite in Joppa (1953-1959), as the principal of the Patriarchal School (1959-1961), as typikaris [10] at the church of Saints Constantine and Helen (1962-1965), as Abbot of the Holy Monastery of Transfiguration in Ramallah, as Abbot of the Monastery of Saint Theodosios (1967-1970) and for six years at the Monastery of Prophet Elias (1970-1976). After his ministry in Ramallah Saint Philoumenos was transferred to Jacob’s Well (May 8, 1979), where he served until his martyrdom (November 29 of that year).
Humble keeper of the commandments of the Lord
In his everyday service to the multitude of worshippers at the pilgrimages of the Holy Sepulchre, Saint Philoumenos never ceased to live the life of a monk that struggled with perseverance and patience in order to keep the commandments of the Lord. The commandments of God were his continuous in-depth study, not only expressed in his knowledge of the Divine word, but also in painstaking ascetic life.
His presence was something that stood out among the brotherhood of the Holy Sepulchre. He struggled daily to live in Christ and at the same time gave himself wholeheartedly to serving those on pilgrimage to the Holy Land, submitting with selflessness to the instructions of the Patriarch. The preservation and service of the pilgrims was, moreover, for him the fulfilment of a holy duty. His very close friend John Tleel stated: “Wherever he was sent, he willingly went, mainly to the abbacies in the outskirts, and he represented the monastery very well. Everyone who saw him, perceived him as a monk… a true monk.”
At the monasteries where Saint Philoumenos used to serve, he would always try to follow the monastic order of Stavrovouni, which he was taught there as a novice monk. For example, he was very strict as far as fasting was concerned. “Saint Philoumenos”, Marilen Odeh remembers, “fasted very strictly, and we who witnessed this, and realised how he lived, benefitted greatly from his example. All the feast days he observed with vespers, Divine Liturgies and fasting. I, a child of thirteen as I was then, had the impression that he fasted continuously. Indeed, most of the time, from what we could understand, he fasted without oil, only taking a little bread and water”. “Usually”, adds the memorable nun Eupraxia, “He ate very little and had no demands as far as the kind of food was concerned. I remember him saying very often: ‘Be happy when you fast. Fasting is beneficial at every time [11]’”.
Even though he was very strict with himself, with others he was lenient and accepting, but only to such extent that his leniency would be spiritually beneficial and not harmful. He insisted that children should also fast from a young age, but at the same time he wanted to instil the true meaning of fasting and to teach them to fast correctly. In other words, he didn’t emphasize the legalities in the rubrics, but rather the spirituality, without abolishing the spirit of the fast and the fast itself.
The Saint’s commitment to the monastic virtues that he had been taught as a child was to be observed in all facets of his life. He was patient, meek, forgiving and unresentful. Anyone who met him cannot remember him judging or blaming anyone, and never discussing things intensely. He was always with a smile, effortlessly forgiving, and never angered. Even if the world was in disorder around him, he was peaceful. More so, when he had difficulties and problems himself. He would face them with such blessedness, as if nothing was happening. “Truly, many times”, Father Narkissos attested, “when there was a chance that there would be misunderstanding within the brotherhood, he would always be the first to come and ask forgiveness, even if he was not to blame. This was a great lesson for us who were younger”.
Saint Philoumenos was not ambitious. “At his age”, John Tleel states, “he could have continued with his studies, he could even have become a Bishop, but he did not seek this. He remained as he was. He didn’t want to climb higher”. He lived so humbly and meagrely, that when someone saw him he could easily have been mistaken for a beggar. “Even in the Divine Liturgy and the consecration of the Divine Mysteries”, Father Ioustinos adds, “he was very humble, abiding in precision to the required ecclesiastical rule. He never wore aesthetically pleasing priestly vestments or expensive cassocks. Only when we had great feasts was he dressed formerly. When he celebrated together with other priests, it was always in simplicity”.
His conscious meagreness though, did not stop him from secretly exercising the virtue of almsgiving, just as he had been taught it by his blessed father. Though the people around him had a strong sense that he had no money, even so he always seemed to find ways and helped many monetarily. Indeed he knew who needed help and attended to their needs, before being asked.
Saint Philoumenos greatly loved to study ecclesiastical articles, this is the reason why whoever knew him remembers him holding a book in his hand and reading continuously. The majority of the fathers would leave in the evening after Vespers and would stroll around the premises of the monastery. Saint Philoumenos however only knew his monastic cell and his reading. He studied ecclesiastical books, especially the Holy Bible and the Psalter, with the purpose of not only increasing his understanding, but also of entering into the deeper knowledge of God.
The serious and strict ethos which characterised the Saint, had an effect on people close to him causing them to behave differently. Before him they would talk reservedly, never jesting, or discussing ‘worldly’ matters. They felt that they were next to a man of God. For this reason they both loved and respected him. Close to him they found spiritual support. He would comfort, educate, but at the same time was careful when correcting people, not to crush their souls.
Moreover, the only spiritual concern the Saint had was the church, the services and his congregation. He never concerned himself with the things ‘of this world’. When he was met on the road, he always seemed to be in a rush. “What are you doing Geronda [12]” they would say. “I am in a rush, in a rush”, he would always say and leave. He would walk so quickly that you thought he was running. If he was to stop for a moment, he would never start a conversation. He would only say that which was essential, mainly he would listen. He had opinions, but never ambition. There “had to be God” in the conversation in order for him to talk. When, however, topics of faith or spiritual issues arose, he was knowledgeable. Then he would become very dynamic and strict, he would discuss and correct with zeal those who had diverted from the spiritual path, whoever they may be.
The same happened in regard to the safeguarding of the pilgrims. Father Ioustinos remembers, for example, a very characteristic event: “In 1948, as I heard from the Patriachate and locals, that Jews from Tiberias went to the monastery of The Holy Apostles with a bulldozer with the sole purpose of tearing it down. They had already managed to pull down a small part (the room that one finds to the right one ntering the area). When they tried however to progress further down, they saw to their surprise the Saint, who at the time was the Abbot there, throwing himself in front of the bulldozer, preventing them from progressing further! Thus, they were forced to leave without accomplishing anything”.
The spiritual exactness which characterised the Saint’s life can be shown by the way that he was never absent from a service or neglected his daily monastic rule. Wherever he was, however many responsibilities he had, he always made sure to carry out his spiritual duties and to perform the daily services. Needless to say, he always had the books next to him, they were his companions: the Horologion [13], the Psalter, the Minaion [14], and the Paraklitiki [15]. Even if he had visitors, when it was time for the service, he would cease whatever he was doing and would ‘run’ to the church. “Now it is time for Vespers”, he would say, and would start to read the “ninth hour [16]”. Yet other times, when he accompanied pilgrims outside Jerusalem, while they completed their pilgrimage, he would hide in a corner in order to read whatever part of the service was left undone during the specific day: part of the Psalter or another part of the service ‘rule’ for example.
Saint Philoumenos made sure to hide his spiritual struggles, yet being a vessel of Holy Grace, they were revealed many times through events in his daily life, but mainly in the way he performed and lived the Divine Liturgy. “I am forty four years a priest”, Father Issa Houri informs, “and I have never met another priest like him. He was always in a state of prayer. Many times we celebrated the Divine Liturgy and I can simply say that he was a very faithful man. When he prayed, he did so with so much reverence, that I felt that he was in direct communication with God, with heaven”.
With such a spirit and with such a lifestyle, Saint Philoumenos lived his life in Jerusalem. The people who knew him expressed great respect towards him, because he lived, according to his friend John Tleel, as if he was already a Saint. He lived with great asceticism and rigorousness in regard to fasting and prayer, with exact precision during holy services, with self-denial and devotion to serving people whom he helped spiritually, but also financially. In a few words he was, according to the blessed former Archbishop of Askalon, later Metropolitan of Skythopolis Arkadios, “a true monk in every manner”.
The Martyrdom
His last appointment by the Patriarchate was in Neapolis (Naplus) as an abbot at Jacob’s Well. Saint Philoumenos faced many tribulations during his service there. The ministry at Jacob’s Well during that period was difficult because conditions there were very volatile. The Saint, however, did not refuse but went to serve there. Besides, the spirit of obedience which characterised him, his total trust in Divine Providence strengthened him on the road to martyrdom.
During his ministry, fanatical religious Jews would visit him often, demanding that the icons and the Cross be removed from the church, with the pretext that Jacob’s Well was a Jewish shrine. Often Saint Philoumenos would explain to them that the Christian element was present in that location for almost two thousand years and therefore their demands were unfounded. This, however, had no effect on their reasoning.
The Saint often spoke about these tribulations to people with whom he was connected. The Metropolitan of Vostroi Hymaenaios, for example, related that the Saint told him many times that they threatened to kill him if he didn’t leave Jacob’s Well. Sister Metrodora, a nun of the Monastery of Saint Lazarus in Bethany recalls: “He came to the monastery a week before the martyrdom and wanted prosforo [17] n order to celebrate the Divine Liturgy. Present also was our Geronta, Father Theodosius, to whom the Saint said: ‘What can I do, Geronta? The Jewish people threaten that they will kill me. What else can I do? Only martyrdom will save us.’”
Despite the threats, which he received, Saint Philoumenos had made the decision to remain at the Well. Father Eudokimos stated: “He was a man of sacrifice and duty. But he also had a deep faith in God and hope that even if they killed him, God would accept his martyrdom, because he showed obedience and went to serve at Jacob’s Well”.
In the afternoon of November 29th, 1979 – the day on which our Church honours the memory of his namesake (Saint Philoumenos [18] martyred in 270) “strangers”, according to the police report, trespassed on the premises of Jacob’s Well. There was heavy rain on that day, and for this reason – due to the fact that there weren’t any pilgrims around because of the bad weather ‒ they found the opportunity to hide and remain in the monastery after 4:00 p.m. when the guard had already left. Possibly while the Saint was performing vespers, they attacked him with an axe, and having fiercely abused him, they killed him. They hit him on the face, cutting concurrently the fingers of his right hand, which he most likely placed in front of him while trying to protect himself. They struck also his jaw, his eyes and his legs. After that, they desecrated the Church, the Cross of the Altar and the Holy Altar itself and as they were leaving they threw a hand grenade destroying the place almost entirely.
The body of Saint Philoumenos was taken by the authorities of Tel Aviv for the autopsy and after six days they informed the fathers of the Holy Sepulchre that they could go to the morgue to receive it. Father Sophronius narrates: “I went with three other fathers of the Patriarchate and they gave him to us naked. When we inquired about his clothes they said: ‘They are in Neapolis.’ Fortunately, we had taken all that we needed in order to dress him properly. However, you cannot imagine how we felt when they gave him to us all cut up. His face was unrecognizable, bearing the stigmata of martyrdom. When I began dressing him ‒ since the others could not; they were unable to look upon him due to the marks of his suffering ‒ I spoke to him as if he were alive: ‘My beloved elder, now you will help me dress you, because as you can see, I am all by myself.’ When I started by placing the undershirt, he immediately lowered his first arm by himself, as he did with the other arm and his legs likewise. I would bend his legs in order to dress him and when I was done, he would extend them on his own.”
When the body was prepared, it was first transported to the Patriarchate and thereafter to the church of Saint Thekla. The funeral service took place there, on December 4th, 1979, in the presence of the fathers of the Holy Sepulchre, relatives of the Saint and a multitude of people not only Orthodox, but also people of other faiths, including Muslims.
The exhumation of the Saint’s relics
Four years after the death of Saint Philoumenos, on Tuesday November 29th, 1983, the Patriarchate made the decision to uncover his relics and transfer them to the church at Jacob’s Well to be buried where he was martyred. Meanwhile, Father Ioustinos had received orders to prepare an empty tomb at the Well, in which they would place the relics of the Saint. However, on the day of the uncovering he was notified to stop the preparations and go to the cemetery of Holy Zion where the unearthing was taking place because everyone present had become witnesses to a remarkable incident.
The Archbishop of Qatar Makarios remembers: “A little wooden box was brought close to the Saint’s tomb, in which they were going to place the relics. After that, they started digging. When they had removed the topsoil, approximately fifty to sixty centimetres deep, there arose a pleasant fragrance. They therefore kept digging and when they reached the casket, Father Eudokimos went down and began removing things from it. In the meantime, the fragrance had become very intense. Finally, we saw that the body of the Saint was incorrupt. With care, other fathers went down and helped bring the body to the surface. It was whole, in a way that you could lift it up and bring it to an upright position.” The lower limbs were found in mud and had disintegrated because of the dampness (since over the grave was a faucet, which frequently poured out water). The part of the head, which had received the axe blows, had fallen off. The lower jaw though, as well as the rest of the body parts were incorrupt. The skin was dark in colour and was wrinkled, but it preserved all of its characteristics. The beard and the hairs on his head and hands, on the legs, the chest and the forehead still existed. The clothes as well, in which the Saint had been buried had not fallen apart. It was, by all means, a holy body similar to those of Saint Savvas and Saint Catherine.
Subsequently, in keeping with tradition, the body was washed with wine. Then, Father Sophronios and The Archbishop of Qatar Makarios, who was still at that time a novice-student at the seminary, assumed the responsibility to take care of the body and to clothe it in new garments. Archbishop Makarios remembers: “We removed his old clothes without taking him out of his casket, and we began to dress him. We dressed him with an undershirt, a button-down shirt, a pair of trousers, even a cassock (‘zostikon’), robes (‘rassa’), priest’s stole (‘epitrachelion’) and the priest’s hat (‘kalymayche’). We put all those on without tearing anything, because the body ‒ especially the arms ‒ were very supple.”
When the holy relics of the Saint had been prepared they were placed in a new casket in the Holy Altar of the Church of Holy Zion. There, a service especially for the Saint was celebrated for the first time by the attending fathers of the Holy Sepulchre. All the fathers present were overwhelmed with great joy and emotion, because at that moment all were thinking that they had just performed the unearthing of a Saint.
The holy relic of Saint Philoumenos stayed in the Church of Holy Zion for a period of time and subsequently was buried in a new tomb made of cement. On the 8th of January 1985, after the decision of the Patriarch, the second unearthing of the Saint’s relics took place. This time though, the relics were found floating in a large quantity of water because the tomb had absorbed and contained the water from the rain. As a result, the body, which again had a strong divine fragrance, had partially decayed because of the humidity. The fathers placed it in a reliquary, to the north of the Holy Alter in the church of the Holy Trinity in the School of Zion, where it stayed for twenty four years.
The presence of the Saint’s relics in the School of Zion was a great blessing, not only for its students and the teachers of the school, but also for those who revere the Saint and journeyed there in order to venerate. Many times the relics produced the divine fragrance and the Saint never stopped helping those who with faith called upon him.
Many miracles were mentioned which are attributed to his intercessions; indeed, many of them were and are still witnessed today in different countries. Indicatively, The Archbishop of Qatar Makarios tells of a miracle that happened to a family from Ramallah who knew the Saint when he was alive, since he used to visit them regularly. “The parents ‒ permanent residents of Ramallah ‒ had four children, three boys and a girl. Their youngest son Samir Odeh had gone to Greece to become a dentist and soon after was diagnosed with cancer. When the diagnosis was confirmed, he and his father travelled to America for treatment. In the meantime, his mother and sister came here to Zion to venerate the Saint. They also brought presents for the children and they told me: ‘Father, can we celebrate a Liturgy and pray to the Saint for Samir, because the test results from America are discouraging, the doctors are worried, and so are we even more so…’ We therefore offered a supplication and celebrated the Divine Liturgy and when I communicated again with them a couple of days later, they told me: ‘Father, Samir went again for medical tests and the results were clear, even the doctors themselves are wondering how this happened!’”
The completion of the Church at Jacob’s Well
The situation at the Well of Jacob remained volatile and very dangerous even after the Saint’s martyrdom. Saint Philoumenos’ successor at the Well, Father Ioustinos, had to face, after the Saint’s martyrdom, many difficulties. He gained, however, strength from the Lord, but also from his martyred predecessor. Thus, with persistence he set as his goal the completion of the semi-completed church that had pre-existed at the Well and then the transference there of the relics of Saint Philoumenos. He believed without a doubt that he who had shed his blood at the pilgrimage site would help him find a way to build the church and console him with the presence of his venerable relics.
The completion of such a grand task, without the existence of the necessary regional planning permission, nor the bare economic means, seemed at the time a utopian dream. The miraculous interventions of the Saints at the pilgrimage, of Saint Photeini the Samaritan, and the Holy Martyr Philoumenos, made the construction of the church possible.
In 2005, while the church had almost reached its completion, it was attacked by two Israeli tanks. “At the time of the attack at 3:45 pm”, Father Ioustinos remembers, “I was in the abbot’s quarters. Suddenly, I saw from the window a canon shell hit the church. “Saint Jacob…, Saint Photeini…,” I shouted. “I built your house from the little the poor had to give. Protect it, because before tanks I can do nothing!” However when I heard the second blast beneath the belfry next to the cross I became despondent and said: “Hey, Father Philoumenos, if you are a Saint, show me it now!” and then truly, with my sinful eyes I saw the Saint with his grey cassock on top of the cross in front of the church waving his hands, as if he were sending something away. Then I realised that what he was sending away were three canon shells, which fell down without exploding and rolled onto the cobbled floor below as if they were bottles. In this way the tanks departed without achieving anything and the church was saved”.
In 2008 the church was in full completion. An elegant church, that is in keeping with the liturgical character of the pilgrimage and reigns majestically over a non-christian environment, consolidating in the area the Orthodox Christian presence ‘unto the ages of ages’.
Canonization
Saint Philoumenos according to blessed Gerontas Seraphim, of the Monastery of Saint Savvas, lived a saintly life from a young age and that is why God honoured him with martyrdom. At the same time He gave him abundant Holy Grace, so as to perform miracles, cast away temptations and heal illnesses with the purpose of healing not only the body, but also the eternal soul. Many are the references to the miraculous interventions of the Saint in Jerusalem, Greece, Cyprus and elsewhere, which began from the time of his worldly life and increased after his martyrdom. The Saint responds to the prayers of people who call to him and he fulfils their requests which please God. Sometimes, however, he intervenes miraculously even in the lives of people who do not know him, and he becomes for them ‘known’, ‘a friend’, staunchly interceding to God. One characteristic experience from the appearance of the Saint in her life, is described by Maria L., when she visited the Monastery of Saint Nikolaos in Orounda in Spring 2006. She entered the church and began with reverence to venerate the icons of the iconostasis. When she came to the icon of Saint Philoumenos, she stopped, and looked at the icon full of emotion and began sobbing uncontrollably. After a short while she recounted to one of the sisters who was in the church at the time that, “a short time ago I had gone through a great ordeal with my health. I had been admitted to hospital for some treatments, but the doctors did not give us any hope of my surviving. Yet while I was in this very difficult state, I saw in a dream a priest, who wore epanokalymavchion [19] just like the one here in the icon. The priest stood next to me, ‘passed’ over my body a black fabric that he had been wearing that was similar to a mantle and he left. The next morning I was totally healthy and even the doctors could not understand it, they gave me permission to return to my house. A few days later I was present at Mrs. G’s house and there I saw a small icon of Saint Philoumenos. I was shocked when I realised the priest that had visited me at the hospital was the Saint in the icon. Mrs G. informed me of the life of the Saint and that I could venerate the icon and his relics at the Monastery of Saint Nikolaos, in Orounda and that is why I came here today”.
Saint Philoumenos was established as a martyr in the consciousness of the faithful, even from the first years after his martyrdom. It is characteristic that in his own country, Cyprus, he was revered very early on through Great Vespers, Artoklasia [20], and Divine Liturgy, both in the area of his origin, Orounda, and in the parishes of the Metropolis of Limassol.
Also, in1999, through the initiative of Metropolitan of Morphou Neophytos, the compilation of events around his life began. This information was handed to the newly formed sisterhood of the Holy Monastery of Saint Nikolaos, Orounda [21], to which was given the task of fulfilling the study, the writing, and the overseeing of the publication of the life of the Saint [22]. Also at the Monastery, the preparation for the construction of the holy church honouring the Saint has been set in motion. The architectural plans have been completed. The church will be southeast of the older buildings of the Monastery and will have a cruciform design with a dome.
The due honour to Saint Philoumenos, both in his home country and also in Greece, Jerusalem, and elsewhere, was the beginning of the process of his official ecclesiastical inclusion in the order of Orthodox Saints. On 25th of August 2008, his relics were transferred from Holy Zion to Neapolis (Naplus), the place where the Saint was martyred. During the transfer, a divine fragrance came over the body. Some days afterward, on the 30th August, his Beatitude Patriarch of Jerusalem Theophilos carried out the consecration rites for the church of Saint Photeini and the chapel of the Saint. The consecration of the chapels, which were dedicated to Saint Philoumenos and Saint Ioustinos the philosopher, were performed by the Metropolitan of Morphou and the Metropolitan of Capitolina respectively. Today, the holy relics of the Saint are kept in a reliquary and people have the blessing and the opportunity to genuflect showing due reverence to theme.
Thirty years after the Saint’s martyrdom, on 29th November 2009, the Patriarchate of Jerusalem, His Beatitude Theophilos, offered a great honour officially to the Saint by the canonization of Saint Philoumenos, placing him among the many Saints of the Orthodox Church. The holy ceremony took place in the church of Saint Photeini of Samareia in the presence and attendance of the Patriarch of Jerusalem and other Bishops, and also people from Cyprus, the Holy Land, Greece and many other countries.
Saint Philoumenos, as the first martyr of the ‘recent times’ in which we live – a time of little faith, confusion, doubt, disruption and excessive worry over the future – comforts us, supports us and calls us to martyrdom with him. He calls us to mimic the life of the Lord, who with His sacrifice on the cross, showed that the way to His kingdom is nothing more than the way of the cross. This is the way that was followed by all the martyrs from the first centuries till today, and to this he calls us to follow him.
Moreover, this is the spiritual inheritance that the Saint himself has left us with, through his own miraculous intervention. The following miraculous event happened a few days before the canonization ceremony of the Saint at the pilgrimage of Jacob’s Well. The abbot of the pilgrimage, Father Ioustinos, had gone to the Church in order to prepare some priestly garments. To his surprise, he noticed that in one of the locked glass cabinets in the vesting sacristy, there was a maktro [24] that had been disturbed, underneath it was a small silver chalice. Shocked, he opened the cabinet and took the chalice upon which was inscribed the following:
“Chalice of the Blood of martyrdom / shed for the house of the Lord / of Holy Martyr Saint Philoumenos of Cyprus, 16 November 1979. The chalice, which I drink; drink also”.[25]
The small silver chalice contained remains of the Saint’s blood, shed at the time of his martyrdom in the area of Jacob’s Well. This miraculous finding was without doubt a great blessing of God for the pilgrimage. The inscription on it though, extended the divine blessing beyond this place of worship, calling all of us, but also those who are to come after us, to ‘co-martyrdom’; participation that is, in the martyrdom and witness of Saint Philoumenos. Martyrdom in Christ can be lived in many ways: it is experienced as patience in the face of sorrows and illness; as a tough struggle against the sinful passions that are at war with us; as repentance for our own mistakes and passions; as self-sacrifice, as denial of ourselves; as unwavering acknowledgement of our faith both through example and through word. The highest expression however occurs by martyrdom through the shedding of blood, with a death that eliminates the kingdom of death, in order that Life, the True Life may triumph, which is Christ.
As Father Eudokimos states: “Our Lord never forsakes us. He gives strength and His Grace to people, so today we can say that the consciousness of martyrdom is constant in the life of the Church. So we don’t forget that as members of the Church we have the common obligation to lay witness to the Light: “What our eyes saw, what our ears heard and what our hands have touched upon: the only Truth that is Christ.”[26]
——-
1. Ephesians 6:4
2. Iconostasis: A screen or wall which serves as a stable support for icons and marks the boundary between the nave and the altar or sanctuary in a church. The name is also given to an area designated by many Orthodox Christians for prayer before icons at their home.
3. Synaxaria: An abridged collection of the “Lives of the Saints,” intended for reading in public worship and to nourish the personal prayer life of the faithful.
4. Kalyvites: Literal translation hut-dweller. The celebration of Saint John Kalyvites is on January 15th.
5. Stavrovouni: Literally meaning the mountain of the Cross. The same name is attested to an ancient monastery, built on the top of a mountain found in the district of Larnaca in Cyprus
6. Typiκon: Order of church services and the rule of monastic community life and rule of prayer
7. Monastic prayer rule (μοναχικός κανόνας): The personal daily prayer rule of each monk carried out alone in his cell.
8. Supplication Canon or Paraclesis: A service most often addressed to The Most Holy Mother of God, but may be used to seek the intercessions of any saint.
9. Metochion: The dependency of a monastery.
10. Typikaris: The monk responsible for overseeing the ‘Typikon’ (see footnote 6)
11. Taken from the Lenten Triodion, Aposticha of the Lauds, on Cheesefare Monday.
12. Geronta(s): (Greek, Γέροντα pronounced yeronda or staretz in Russian; both literally meaning elder) is a holy person who has received the gift of spiritual direction, often a monk or hermit (not necessarily a priest), in the Church.
13. Horologion: (Greek: ῾Ωρολόγιον), or Book of Hours, provides the permanent parts of the Daily Cycle of services used by the Orthodox Church.
14. Miniaion: Book containing everyday services for each month
15. Paraklitiki:Greek service book containing weekly resurrectional material for all seven days.
16. Ninth hour: Brief prayer service found in the Horologion, performed just before the Vespers service.
17. Prosforo: Eucharistic bread.
18. Saint Philoumenos: Martyred in Ankara in the year 270, during the reign of the Emperor Aurelian
19. Epanokalymavchion: In Greek practise, a veil is placed, but is not attached, on top of a kalymavchion covering the sides and back of the head.
20. Artoklasia (Greek ἀρτοκλασία, meaning “breaking of bread”): A service held at the end of Vespers. Both Great Vespers and Artoklasia are usually both performed the evening before a Feast Day.
21. The Holy Monastery of Saint Nikolaos can be found next to the village of Orounda, where Saint Philoumenos came from. The history of the Monastery probably began in the 12th Century. Up to about 1830 it was for monks only. In time it was ransacked by Turks and deserted. In 2001 it was rebuilt and has since then functioned as a Monastery with nuns.
22, The first edition was published in 2003 and the second expanded edition in 2013. The service to the Saint was also published (2003, 2009), which was compiled by Mr Charalampos Bousia, the great hymnographer of the church of Alexandria.
23. Is 43: 10
24. Maktro: (μάκτρο in Greek) Cloth used to wipe the lips of the faithful after Holy Communion and used to cover the chalice.
25. The date inscribed on the chalice is the Saint’s feast date according to the old Julian calendar.
26. Homily of Father Eudokimos of Saint Savvas Monastery.
