Беседа на великом вечерњем уочи празника Светог Филумена у манастиру Светог Николе, место Орунда код Никозије, Митрополија морфска, 28.11.2021.
Оци и браћо моја,
Светитељ кога данас славимо Свети нови свештеномученик Филумен, сваке године постаје све актуелнији у нашем животу. Ми хришћани под речју „живот“ не подразумевамо само биолошки живот, него цео наш живот који почиње „од самог тренутка нашег зачећа“, као што каже Свети Василије Велики, и који се никада не завршава. Символ вере за нашег Бога наводи да је Он беспочетан и да Његовом Царству нема краја. Човек је икона Божија, а наш Бог је тајновит и „открива се у тајнама“ (Свети Никола Кавасила), те је и човек тајновит. Човек је Његово најсавршеније и најбоље створење. Што је човек приснији тајновитом Богу, то и сам постаје све тајновитији. А ко је тај који постаје присан Богу? То је онај који је Његов пријатељ!
Као што рекосмо прекјуче у Акакију, поводом прославе великог савременог светитеља, Преподобног оца нашег Јакова Евијског, да је он у једном тренутку болести изгубио стрпљење. Имао је тешку упалу вена. Док су крв и лимфа цурили из рана на његовим ногама, он је молитвено завапио, као што имају обичај да завапе Богу наши Ромеји, (православни хришћани) са Нашег Истока:
- Моја Пресвета Богородице, зар нема лека за мене, макар мало да ми олакша бол? Не мора да ми сасвим излечи ноге…
Истог тренутка његова келија се испунила миомирисом, те је простодушни старац Јаков који је био навикнут на посете нашег тајновитог Бога, рекао:
- Имамо небеску посету!
Врата су се отворила… и шта мислите ко је ушао? Преподобни отац наш Серафим Саровски! У руци је држао једну бочицу, од које се ширио диван миомирис и у којој се налазио небески лек. Одмах после Светог Серафима у собу је ушао Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, а за њим се појавила Пресвета Богородица, мајка Светлости! Пресвета Богородица је представила Светог Јакова овој двојици светитеља. Он је седео, а из његових ногу, изранављених од многих метанија, текао је гној и крв. Којим речима га је описала? Рекла је нешто што важи за све светитеље, и за Светог Филумена. Ако обратимо пажњу на текст богослужења, приметићемо да непрестано говори о „пријатељу Христа и Пресвете Богородице, Филумену“. Дакле, Пресвета се окренула према Светом Серафиму и Светом Јовану Богослову – какав је то био призор, волео бих да га једном насликамо – и рекла, показујући на Светог Јакова:
- Оци, ово је отац Јаков, игуман овог светог манастира, пријатељ мога Сина и мој пријатељ! Леком који смо донели са неба, треба да намажете ране на његовим ногама. Ове су ране настале од његовог превеликог подвига, из изобилне љубави према нама.
Два велика небеска светитеља су се сагнули над ранама Светог Јакова, један светитељ је помазао небеским леком једну ногу, а други другу. Свети Јаков никада није сасвим оздравио. Добио је тренутно олакшање.
Исто тако је и Свети Филумен био пријатељ нашег Господа и небеске владарке, Владичице наше Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије. Он није тражио своје здравље, није се „извукао“ (из тешке ситуације) када је 1979. године дошао на Јаковљев бунар, иако је за то имао прилику. Ту је Господ наш Исус Христос (у време оно) седео и водио изузетан богословски разговор са Светом Фотином Самарјанком. На то свето место – на које су полагали право Јевреји, пошто су се после 2000 година сетили нашег праоца Јакова – Свети Филумен је послат „као јагње на заклање“ (Ис. 53,7). Знао је (шта га чека) зато што се његов претходник склонио одатле чим су га Јевреји напали, и то тако што је ушао у један тенк и евакуисао се. Кога је после тога Јерусалимска патријаршија изабрала да пошаље да би се сачувале светиње наше вере? Као што је 1800. године у овом манастиру Светог Николе у Орунди Свети мученик Мартирије сачувао благо манастира и наше вере, тако је 1979. године у Јерусалиму Свети Филумен – пријатељ Христа и Пресвете Богородице, који је такође био из Орунде – позван да буде заштитник не само Свете земље, него и светог начина живота.
Какав је то свети начин живота, шта то значи? То значи исповедништво, мучеништво, светост. Тако се постаје пријатељ Христов. Дакле, није довољно само приношење артоса, лепо псалмопојање и уписивање у књигу приложника на црквеним славама. Нећеш тиме постати пријатељ Христов, него слуга Христов. Треба да будемо реални, да свако од нас зна где му је место. Ти си слуга, а постајеш и најамник, односно радиш да би био исплаћен. Међутим, да би постао пријатељ Христов, брат Христов, мораш да освојиш Његово поверење. А како се осваја поверење? Тако што послодавац види да се жртвујеш за свој посао, да радосно извршаваш наредбе, а не са принудом само да би на крају месеца добио плату, јер је то понашање слуге и најамника. Понашање пријатеља и брата Христовог мора да буде другачијег квалитета. Такво је било понашање Светог Филумена, који је потекао из ове парохијске заједнице, и са овог острва.
Он је знао да ће одласком на Јаковљев бунар највероватније бити заклан од стране неког фанатика, било Јеврејина или муслимана, као што се и сада догађа у Сирији и на другим местима. Чак су му неке монахиње Кипранке рекле:
- Филумене, нећеш ваљда ићи на Јаковљев бунар?! Тамо су све сами фанатици, убиће те! Хоћеш да пострадаш мученички? – као што бисмо ми рекли, сакриј се и ћути док ово прође.
- Хоћу да послушам свог патријарха и своје братство. Можда би нас спасило једно мученичко страдање…
Недељу дана пре свог страдања, односно 22. новембра 1979. – на дан када се слави преподобни отац наш Јаков Цаликис, а који је у то време још био жив – примио је на бунару у посету своје духовно чадо. То је био грчки археолог Меимарис, који је у то време вршио ископавања у светој јерусалимској земљи, и који је хтео да се исповеди пошто је чуо за врлине оца Филумена.
- Оче Филумене, да ли могу да те сликам? – упитао га је, док је овај стајао поред бунара у свом сивом подраснику…
Обратите пажњу на ту последњу фотографију Светитеља, поставили смо је у цркви на целивање. На њој је Свети Филумен препун радости, мира и умиљења. Његово лице је слађе од меда јер већ тада предокушаο мучеништво и убираο благодатне плодове који су га чекали на небу, небеску славу, славу Светлости, славу Оца и Сина и Светога Духа. Наш светитељ је знао, имао је „информацију“ у свом срцу: „Остани овде да би постао богат!“, зато што се благодат Божија изобилно даје онима који имају саможртвено настројење душе. Погледајте на фотографији какав став је заузео Светитељ. Стоји као што обично стоје смирени људи, у десној руци држи четири прста леве руке, док мали прст виси издвојен од њих. Када сам то видео, расплакао сам се. Помислио сам на то како и сама фотографија пророчки наговештава шта ће се догодити с њим. Када су двојица јеврејских фанатика упала у цркву, и то са секирама, нанели су му, по једном сведочењу патолога, 33 ударца секиром! По свој прилици, Светитељ је, док су га ударали, држао длан испред лица (као да се њиме штити), и тада су му одсекли мали прст. То је управо онај прстић који на фотографији не држи другом шаком. Он већ тада, седам дана раније, беше предао тај прстић Христу!
Мислим да су управо тај мали прст наша браћа, чувари Светог гроба, подарили сестри Светог Филумена, Александри. Његова млађа сестра Александра је отишла тамо када су ископавали његове мошти, чији је највећи део нађен нетрулежан. Упитала је:
- Да ли је можда преостао неки делић чесних моштију нашег брата, који бисте могли да нам дате?
- Ево, узми овај одсечени прст и однеси га на благослов вашој породици, која је изродила једног таквог светитеља!
Једно од њене деце је позвало да дође у Аустралију и да донесе тај делић моштију да би целивали свог ујака. Александра је однела тај прст, који је миром мирисао и чуда творио међу болесним Аустралијанцима. Једно глувонемо дете је проговорило, а вратио му се и слух. Један човек болестан од рака се излечио тим чудотворним прстићем.
Да Светитељ није отишао да мученички пострада, могао је још увек да буде жив, али би у том случају био само још један монах више у каталогу братства чувара Светог гроба. Једна генерација одлази, а друга долази… Ко се сада сећа мог претходника, покојног митрополита Хрисанта? Да ли ће се после мог упокојења, деца ове деце која стоје овде, сећати покојног Неофита? Једна генерација одлази, а друга долази, али Филуменос остаје овде, као и на Јаковљевом бунару. Где год је његова икона или делић моштију, па макар и најмањег прста, ту је присутан и он који чини знамења и чуда велика. Зашто? Зато што је пријатељ Христов, пријатељ Пресвете Богородице. Онај ко је наш пријатељ, тај зна наше тајне. То значи пријатељство, каже Симеон Нови Богослов. Бог открива своје тајне светитељима.
Само јуче и данас у суседној парохији Астромеритис је било пет сахрана. На једној од њих сам рекао да су, изгледа, небеса позвала на мобилизацију, да небо позива своје људе да дођу горе. У овим годинама када се сви бојимо једне болести, када многи изненада умиру а не знамо од чега, желим вам, драги моји, да имате пред собом перспективу вечног живота. Не бојте се смрти јер је побеђена! Њу је победио наш Господ Исус Христос. Сада се пружа једна прилика да изаберемо онога кога хоћемо, Победиоца смрти Христа или побеђеног ђавола. Исту ту прилику је имао 29. новембра 1979. године и Свети Филумен. Он је учинио свој избор и освојио вечни живот. Он живи и пружа живот ономе за кога промисао Божји процени да је спреман и да може да буде причасник вечног живота. Кога ми хоћемо – Победника или побеђеног.
Још једна прилика се пружа у наше време, у месецима који предстоје. Треба да будемо будни и спремни, а не плашљиви хришћани, да бисмо уграбили прилику. Смирени Филумен, пријатељ Христов и пријатељ Пресвете Богородице је зграбио прилику која му се пружила на Јаковљевом бунару. А шта ћемо ми? Шта ћу ја? Шта ћете ви? Нека би нас Бог просветлио. Молимо се нашој Пресветој Богородици, нашем Христу. Нарочито треба да се молимо: Христе мој, дај ми веру и стрпљење светитеља! Стрпљење Светог Филумена, веру Светог Филумена. Христос има и за нас будућност. Чува и за нас рајску сладост.
Сутра на светој литургији, ако Бог да, треба да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, којим је победио смрт, грех и ђавола.
Извор: https://www.youtube.com/watch?v=QlgYmCsL4Fg&feature=emb_imp_woyt
Са грчког превела ©Валентина Аврамовић
