Αρχική Blog Σελίδα 479

Μόρφου Νεόφυτος: Σχέσεις ἐξουσίας ἢ σχέσεις Ἀγάπης; (21.10.2021)

Κήρυγμα Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου στὴ Θεία Λειτουργία τῆς ἑορτῆς τῶν ὁσίων Βαρνάβα καὶ Ἱλαρίωνος , ποὺ τελέσθηκε στὸν ὁμώνυμο πανηγυρίζοντα ἱερὸ ναὸ τῆς κοινότητας Περιστερώνας τῆς μητροπολιτικῆς περιφέρειας Μόρφου (21.10.2021).

Ψάλλει ὁ πρωτοψάλτης τῆς Ἱερᾶς Μητροπόλεως Μόρφου κ. Μάριος Ἀντωνίου.

Metropolitan Neofytos of Morfou: “The Presence of Angels in Our Lives”

A homily for children of the Metropolitan Neofytos of Morfou, given to the summer Children’s Camp of the Bishopric of Morfou in Kalopanagiotis, Cyprus.

Πηγή: RumOrthodox

Metropolitan of Morfou Neofytos: ” Saint Porfyrios as I Experienced Him”

Sermon by Metropolitan Neophytos of Morphou, at Holy Hermitage of the Transfiguration of the Savior in Milesi, Attica – June 7th, 2018.

Πηγή: RumOrthodox

Saint Paisios Athonite – Sermon of Metropolitan Neofytos of Morfou

The Metropolitan Neofytos of Morfou outlines the sacred personality and life of Saint Paisios of Mount Athos in a Sermon organised by Apostle Andreas Parish of Strovolos Refugee Settlement 3 in Nicosia Cyprus.

Πηγή: RumOrthodox

Metropolite Neophytos of Morfou: “Elder Iacovos, as I experienced Him”

The Metropolite of Morphou Neophytos outlines the personality and holiness of Elder Iacovos, as he experienced Him. The speech was held on February 11th , 2017 in the hall of the Parish of Apostle Barnabas and Makarios of Dasoupolis, in a charity event organized by the Christian Women’s Association of the Parish of Apostle Barnabas and Saint Makarios.

Πηγή: RumOrthodox

“Is War the Father and the King of all”?? – Metropolitan Neophytos of Morfou

On Thursday 19th o November 2015, the Metropolitan Neophytos of Morfou, has given a Sermon to the youth union of the Parish of Apostle Andreas of Platy Aglantzias in Cyprus with subject : “Is War the Father and King of all”??, analyzing the Theology of the War in the Greek Orthodox Church.

Πηγή: RumOrthodox

Die heilige Maria von Ägypten (2.4.2017)

Eine Predigt des Metropoliten Morfou, Herrn Neofitos am 5. Sonntag (Heilige Maria von Ägypten) der Fastenzeit im Gottesdienst, die in der heiligen Kirche des Heiligen Kreuzes der Gemeinde Pedoula, metropolitische Präfektur Morfou.

Und euch auch viele Jahre,

Ich wünsche mir, dass die heilige Maria von Ägypten uns heute in der Kirche, in der wir sie ehren und ihre Ikone, die sich in der Mitte der Kirche befindet, und die wir „küssen“, uns alle daran erinnert, wo wir alle stehen. Das Einzige, was wir 100% besitzen, sind unsere Sünden, unsere Leiden und unsere Fehler. Die Gaben, die Talente, das Gute, was wir haben, all das sind Vererbungen. Einige haben sie durch Fleiß gesteigert.

Allerdings passiert etwas Sonderbares mit unserem Egoismus. Uns allen. Wir haben alle Gaben, Talente und Güte, aber wir haben auch Bosheiten, Leiden und Sünden. Unser Egoismus sorgt dafür, dass er uns ins Gedächtnis nur das Gute präsentiert. Nur unsere Vorzüge. Nur unsere guten Taten. Außerdem sorgt dasselbe ein anderer, ein Böswilliger, ein größerer Meister und Führer, als unser Gedächtnis. Die Versuchung, der Teufel versteckt immer unsere Fehler, unsere Leiden, damit wir diese rechtfertigen, warum? Wovor fürchtet sich die Versuchung? Und was möchte unser Egoismus nicht? Wir haben Angst zu bereuen.

Wir haben davor Angst, dass unsere Reue uns, zur Beichte führt. Weil wir Angst haben die Scham zu besiegen und die Resultate unserer Sünden sind, dass unser Geist von Zeit zu Zeit erleuchtet wird und sich für etwas schämt, was in der Vergangenheit oder auch jetzt manchmal passiert…

Die heilige Maria von Ägypten war ein schamloser Mensch, solange sie ein Mensch der Sünde war. Anders gesagt. Sie hatte keine Scham an sich. Sie war eine junge, hübsche Tochter in Ägypten, in Alexandria, die selber von sich sagt, dass sie nicht nur gegen Bezahlung Prostituierte war. Ihre Gelüste wurden mit denjenigen gegen Bezahlung nicht befriedigt, oft sagt sie, hat sie den Freiern Geld gegeben, damit sie eine größere Befriedigung hat.

Einmal hörte sie von einem Schiff, dass von Alexandria mit Pilgern auf dem Weg nach Jerusalem war zum Heiligen Osterfest. So eine Zeit, wie jetzt, in der Großen Fastenwoche (Sarakosti). Und sie dachte sich, sei es, dass dort Christen sind, die beten und fasten, es sind auch nur Menschen mit ihren Schwächen (Leiden). Ich werde aufs Schiff gehen und werde ein paar aufgreifen. Und den ersten, den sie sich „geangelt“ hat, sagt sie, war der Kapitän.

Als er ihr sagte, dass sie das Frachtgeld bezahlen müsse, und sie ihm sagte, dass sie kein Geld hat, dafür aber ihren Körper. Und der Kapitän verfiel ihr als Erster, gefolgt von den Matrosen und sie „verunreinigte“ und „verschmutzte“ die meisten jungen Männer auf dieser Reise. Was ich noch einmal betone, es war eine Pilgerreise ins Heilige Land.

Als sie die Menschen sah, die nach Jerusalem wanderten, ging sie ihnen nach. Als sie die vielen Menschen und die Gläubigen sah, die zur Auferstehungskirche pilgerten, um das Heilige Kreuz im Golgotha und das Heilige Grab Jesu Christi anzubeten, versuchte sie auch in die Auferstehungskirche hinein zu gehen. Viermal, sagt sie, hat sie versucht in die Kirche hinein zu gehen und eine unsichtbare Kraft, es war ein Engel Gottes, stieß sie zurück und ließ sie nicht eintreten. Und als sich diese Vertreibung aus der Kirche, viermal wiederholte, kam sie zu sich. Sie hat verstanden, dass sie „unrein“ war, um zu beten und ging, sagt sie, außerhalb der Kirche, wo heute der Heilige Hof ist. 

Dort gab es ein Mosaik, sagt sie, mit der Ikone der Mutter Gottes. Und sie stand vor der Ikone, und sagte zur ihr, „Meine Mutter Gottes, vergib mir für alles, was ich in meinem Leben getan habe. Ich weiß, dass eine Entschuldigung nicht ausreicht. Ich bitte dich, sagt sie, ich bitte dich, erlaube mir einzutreten und das Heilige Kreuz deines Sohnes und unseres Gottes und das Heilige Grab anzubeten, und sobald ich hinausgehe, werde ich nicht mehr zur Sünde zurückkehren, sondern werde in die Wüste hinausgehen, dort, wo es keine „Organe der Versuchung“ gibt. Und dort werde ich gegen meine Leiden, meine Gelüste kämpfen und mit den Erinnerungen und mit meinen Gedanken und gegen das komplette teuflische Regime.

Das war´s. Sie hat sich an die stärkste Botschafterin der Welt gewandt, des Himmels und der Erde. Und wie es in den „Cheretismous“ heißt, die Mutter Gottes ist das Tor zu unserer Rettung. Und da sie diesen Schlüssel zum Tor gefunden hat und dieser Schlüssel zur Mutter Gottes, ist die Buße, Reue, Umkehr. Wer Buße tut, der öffnet die Pforte zur Mutter Gottes. Sie konnte daraufhin in die Heilige Auferstehungs-Kirche hineingehen, betete in Tränenströmen das Heilige Kreuz an, und ging hinaus, sagt sie, in die Wüste auf der anderen Seite des Jordans. Und lebte dort 40 Jahre lang allein mit den Hyänen.

Und dem Lebensende nahend, kam am Tag des Rosenmontags, einer von den Asketen, der Sosimas, die Asketen gingen 40 Tage in die Wüste, um zu beten, und zwar jeder für sich allein. Und sie gingen am Palmsonntag wieder zurück ins Kloster. Deshalb singen unsere Psalm Sänger am Palmsonntag, „die Gnade des Heiligen Geistes hat uns heute versammelt“. Dies sangen die Väter, als sie alle zusammen versammelt waren in diesen 40 Tagen in der Wüste, damit sie alles zusammen das Osterfest feiern. Das hat diese Bedeutung: Die Gnade des Heiligen Geistes hat uns wieder alle zusammengeführt.

Dieser heilige Mensch ging hinaus und sah dies heilige Maria. Nach 40 Jahren in der Wüste war sie nicht wieder zu erkennen. Sie war ein „Schwarzer“. So erschien sie, ganz schwarz. Von der Verbrennung der Sonne. Und er sah sie, sagt er, nicht auf dem Boden stehen, sie war schwebend. Solch einen Segen, eine Gabe hatte sie von Gott erhalten! Weil sie solch eine Buße tat und ihr sündiger Körper eine „Abhärtung“ durchlitt. Gott ihn „gereinigt“ und ihn zu einem „Engelskörper“ gemacht hat. Nichts ist unmöglich mit dem Segen Gottes. Er macht alles „sauber“.  Es reicht, wenn Buße, 

Reue da ist. Und sie sagte zu ihm: „Vater, komm nicht näher, ich bin eine Frau“. Sie war nackt. „Wirf mir deine Kutte zu“. Und der heilige Sosimas warf ihr seine obere Kutte zu. Und die Heilige zog sie an und beichtete ihr Leben. Deswegen kennen wir das alles, was ich zuvor erzählt habe. Vom heiligen Sosimas, der alles niederschrieb. Und sie sagte zu ihm: „Komm nächstes Jahr um diese Zeit wieder, aber bring das „Heilige Abendmahl“ (Leib und Blut Jesu Christi) mit, damit ich das Heilige Abendmahl empfange. Im darauffolgenden Jahr kam er wieder und sie empfing das Heilige Abendmahl. Und sie bat ihn nächstes Jahr wieder zu kommen. Als er dann kam, fand er sie entschlafen vor und beerdigte sie.

Mit dieser so seltenen und einzigartigen Schilderung, mit der Generationen von Christen aufgewachsen sind, lasst uns erbärmlichen Menschen des 21. Jahrhunderts zwei davon behalten. Wir sollten keine Angst vor der Sünde haben. Aber wir sollten Angst haben vor der ungebeichteten Sünde. Und wir sollten auch nicht sagen, ich habe nichts. Wir haben jeden Tag etwas. Derjenige, der nicht aufpasst und seine Kleinigkeiten nicht bereut, der ist dazu verurteilt auch größeres zu tun. Weil dieser mit der „großen“ Buße, Reue tut und zur Besinnung kommt, wird Gott es erlauben, dass dieser auch große Sünden tut.

Darum ist es wichtig, dass wir unsere ganz kleinen Leiden und Fehler versorgen, indem wir Buße tun und von Zeit zu Zeit beichten gehen. Und zweitens, sei es auch die heilige Maria von Ägypten, die 40 Jahren lang als Asketin in der Wüste lebte und über dem Boden schwebte und sogar die weitsichtige und vorbestimmende Gabe hatte. Was wollte sie? Das Heilige Abendmahl empfangen. Buße tun alleine reicht nicht aus. Buße tun geschieht, damit wir das Heilige Abendmahl empfangen können. Dieser Leib, dieses Blut, das den Tod besiegt hat. Dass die Sünde besiegt hat. Dass die Versuchung besiegt hat.

Deshalb müssen wir uns darum kümmern. Wie oft zeigen wir Reue, wie tun wir Buße, wollen wir Buße tun? Und als Letztes, wollen wir regelmäßig das Heilige Abendmahl empfangen? Nicht nur an Ostern und Weihnachten. So oft, wie möglich. Der Mensch der sich nach Jesus Christus sehnt, will sich mit Christus so oft, wie möglich vereinigen.

Wenn unser Leben, zwischen Buße tun und Empfang des Heiligen Abendmahls ist, erfreut sich unsere Seele. Denn, so, wie der Körper seine Erholung durch die Nahrung strebt, so möchte die Seele auch ihre Erholung, ihre Ruhe. Die Seele möchte auch ihre Nahrung. Was ist die Nahrung der Seele? Als Erstes, das Gebet. Diejenigen um Verzeihung bitten, die wir gekränkt haben. Almosen denen geben, die es nötig haben. Die Gastfreundschaft zu den Fremden. Nachgiebigkeit mit den Mitmenschen. Und das Wichtigste, Nahrung der Seele ist, dass ich regelmäßig das Heilige Abendmahl empfange, nachdem ich regelmäßig Buße tue. Fast täglich. Somit sind wir verwandt mit der heiligen Maria von Ägypten. Somit wird das, was der 

Diakon heute mit seiner Stentorstimme aus dem Evangelium vorgelesen hat: „Und die letzten werden die ersten und die ersten werden die letzten“. In den Augen der Vornehmen und den Verletzten und den Pfarrern und den Reichen aus Alexandria war sie die „letzte Frau“. Und sie wurde die ruhmvollste.

Wisst ihr, was einige sagen, die den Himmel und die Heiligen im Himmel sehen und sich erfreuen? Die heilige Maria von Ägypten ist im Ruhm etwas „unterhalb“ vom Ruhm des Johannes des Täufers. Wenn für die Heiligen Männern der Beste, Johannes der Täufer und der Größte unter den Heiligen ist, deshalb ist seine Ikone immer neben Jesus Christus Ikone, die größte Asketin im Himmel, die den größten Ruhm genießt, ist die heilige Maria von Ägypten.

Deswegen sollten wir uns ihren Werdegang durchlesen. Wir sollten diesen unseren Kindern erzählen. Ich kann mich an meine Großmutter erinnern, die den Werdegang von einem guten Mönch, der aus einem Dorf im Tal des Gebietes Morfou kam und die Beichte abnahm. Aus dem Stavrovouni. Dieser Werdegang hat ihr so gut gefallen, dass sie ihn uns jeden Abend erzählte. Und wir sagten zu ihr: „Großmutter, wenn du einen anderen Werdegang lernst, erzähl ihn uns“. Und unsere Großmutter, die Mirofora, sagte: Ihr müsst ihn „leben“. Wenn wir unsere Kinder großziehen, ziehen wir Menschen groß, damit sie uns lieben, damit sie uns im Alter pflegen und damit sie uns im ewigen Leben gedenken.

Frohe Ostern und eine gute Karwoche (Große Woche), Pater Luka, hier im schönen Pedoula, ich wünsche dir, dass du auch dieses Jahr intensiv die Auferstehung Jesu Christi und Seine Leiden durchlebst, damit du sie auf deine Gläubigen übertragen kannst. Du bist ein Mensch 

des Herzens. Ich hoffe, dass dein Herz sich mit Reue und mit der Auferstehung füllt. Vom Kreuz zur Auferstehung. Und Gott sei Dank, Pedoulas hat sein Kreuz und seine Auferstehung.

Und Gott soll uns gnädig sein, dass wir dieses Gefühl der Auferstehung aus einem anderen Grund haben sollten. Es kommen schwierige Ereignisse auf uns zu. Aufgrund des großen Weltkriegs, den die Mächtigen der Erde vorbereiten. Und wir müssen mit seelischen Kräften gewappnet sein, damit wir die Ergebnisse dieses großen Weltkrieges verwalten können und viele sehen ein großes Erdbeben, dass dem großen Krieg vorausgehen wird. Und dies alles gewährt uns Gott, weil die Menschen sich von der Kirche fernhalten, weil es große Sünden gibt und keine Reue gibt. Je mehr wir Buße tun und beten, umso weniger wird das Böse kommen. Aber es wird kommen. Es scheint, als ob es bald kommt. Deshalb bitte ich euch, steigert eure Gebete. Steigert eure Almosen. Es ist in eurem Interesse und auch das in euren Kindern.

Митрополит Неофит: „И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“

Беседа на крају свете литургије (у наставку бдења) у част Великомученика Маманта, кипарско село Астромеритис, 2. септембар 2021.

Нека су благословене од Великомученика Маманта и ваше мучеништвом украшене године!

Одавно нисмо разговарали и зато сада имамо право на ову поноћну беседу. Размишљам о нашем светитељу који се родио у тамници, од родитеља који су применили на делу, у пракси, управо оно о чему сам вам говорио у беседи пре Шестопсалмија: „И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо!“. Тако каже апостол незнабожаца, велики трезвеноумни Павле. Заиста је велики. Постоји једна димензија његове личности о којој  нисмо довољно говорили. Он је апостол који пре свега описује како хришћанин да очисти своје срце, како да пази свој ум да не скрене (у гордост – прим.прев.) – о чему смо много пута говорили. Овај апостол незнабожаца је, можда, први после Господа који то описује. У Посланици Римљанима стоји да се хришћани, дакле они који су крштени и миропомазани, који верују, не боје! Ако се и бојимо, може само мало, али никако да дозволимо да нас страх избаци напоље из ума и да због тога учинимо ствари које угрожавају наше спасење. 

Наравно да увек постоји покајање. Велика је ствар покајање, оно је дар од нашег Господа. Покајање се огледа у Његовом отеловљењу, које је дар наше Пресвете Богородице. Покајање је и поука часног Претече: „Покајте се јер се приближи Царство небеско!“ Шта ако не научимо да се кајемо? Знате ли колико има оних који су остарили у раси, а нису научили да се кају – и архијереја, и свештеника, и ђакона, и монаха, и појаца…? Колико су само пута осванули на бдењима, а нису осетили покајање? Зато што га нису ни тражили. 

Покајање није техника (вештина), него дар. Исто као што је и вера дар Светог Духа. Потребно је да чезнемо за покајањем. Свети Порфирије је имао обичај да користи једну лепу реч, која се може чути и на Кипру: „чезнути“. Говорио ми је: „Сине мој, највећа врлина је да никад не престанеш да чезнеш за Богом, колико год да си грешан, колико год грешака да учиниш. Треба поред својих грехова и погрешака да имаш један осећај који никад не сме да престане. Уколико застане, мораш поново да га покренеш, да га рестартујеш. То је чежња за истинитим Богом“.

Зар Давид не сведочи у Шестопсалмију: „Жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној “ (Пс. 62,2)? Ја сам, каже Псалмопевац, у пустињи, нема воде, ужасна је врућина и споља и изнутра. Упркос томе, Христе мој, ја чезнем за Тобом, не желим да се растанемо. Желим Те, мој Христе, али мало. Удостој ме да Те више желим, да никада не престане моја чежња да Те упознам. Ти мене познајеш, али помози ми да и бедни ја упознам Тебе, ја који толико година мислим (уображавам) да те волим, а уствари волим свог идола, свог љубљеног себе. Волим лажну идеју о самом себи. Обично се тако дешава, макар у мом случају је тако. 

Сви светитељи – они који су архијереји у свом архијерејском достојанству, мисионари кроз благодат мисионарења, мученици у својој крви, а исповедници у свом исповедању вере, преподобни кроз своје сузе, а праведници у својој правди – говоре нам да је оно што пише у Еванђељу примењиво (оствариво, могуће)! То нису празне речи које разноси ветар. Међутим, да би се Еванђеље применило, треба да спознамо да смо ништа! Ништа. 

Нарочито је Свети Евменије (Саридакис), ученик Светог Никифора, често ово наглашавао: „Ако се не увериш да си један велика шупљина, једна велика нула, неће доћи Један да стане испред нуле“, Дакле, Христос. „Ако дође Један и стане поред твоје нуле, шта ћете постати заједно? Десет.“ Ми морамо да ставимо ту нулу, да осетимо, Христе мој, да без тебе нисмо ништа! Без Господа смо ништа. Да се молимо да поништимо своје „ја“ како би могао да дође, да се приземљи прво Дух Свети, а затим и наш Господ – Један. Тамо где је Свети Дух, ту је и наш Господ, а ту је и Бог Отац, Тројица једносушна и нераздељна.                 

Светитељи нам показују пут. Шта нам указује Свети Мамант? Имао је своје родитеље, Теодота и Руфину. Ухапшени су због своје вере док је Руфина била трудна са Светим Мамантом. Затварају их у тамницу, у Кесарији кападокијској. О чему би свака трудница у тамници бринула, него о томе како ће да се породи, зар не? Међутим, Теодот је имао друге бриге. 

Хоћу да кажем да нас светитељи запањују својом другачијом логиком, другачијим осећањима, другим светоназором. Зашто? Зато што су применили еванђелску реч: „и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“! Не припадамо себи. Не припадамо својој раси (роду), нити жена мужу и обрнуто. Деца нису наша, чујете ли, Кипрани? „Преосвећени, ми живимо за своју децу“, „Како год хоће наша дечица“…и све тако док од њих не направимо тиране. А шта кажу светитељи? Господњи смо! Припадамо Христу!

Теодот је утамничен, поред њега је трудна жена, а он високо подиже руке и говори Господу: „Боже мој, ја сам Тебе жедан. Зашто ме не узмеш сад у живот вечни за којим чезнем уместо да ме овде муче и туку? Ја сам слаб, шта ако паднем у малодушност? Помози и овој жени.“ Обратите пажњу како говори о њој. „Помози и овом детету. Ти си Бог. Зар је могуће да се нећеш побринути?“ Зар не говоримо на свакој литургији „сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“? И себе и друге треба да препуштамо Христу. Надање наше је Христос. Зато што је Он Живот. Зар нам није рекао: „Ја сам Васкрсење и Живот“? „Ко верује у мене, ако и умре, живеће“. Да ли схватате да ми имамо озбиљан проблем, говорим о себи и другим хришћанима, имамо проблем вере, веома мало верујемо. Свети Теодот је веровао много. Зар мислите да њему не беше стало до његове трудне жене и детенцета? Да је неко други био на његовом месту, клечећи на коленима би запомагао због свог детета и молио за своју жену како би се породила, зар не? Тек што је завршио своју молитву Богу, упокојио се. 

Замислите како је било његовој жени у том тренутку. Имам њихову икону, и сваки пут кад је целивам говорим: „Свети Теодоте, твоја жена Руфина је већа светитељка од тебе. Оставио си је саму, трудну, у тамници, да се сама бори помоћу своје вере!“ Када је Руфина видела да је Теодот издахнуо, од тог бола се одмах породила. А сад се замислите и над Светим Мамантом, једним новорођенчетом кога је мајка сама родила и везала му пупчану врпцу. Налази се у затвору, поред мртвог оца и мајке која се тек породила. Чим се породила, замолила је Господа: „Молим те прими ме у вечни живот заједно са мојим мужем и пошаљи анђела да се брине за дете“. Чујете ли ово? Ако постоји светитељ који је заштитник сирочића од рођења, то је Свети Мамант. Ако постоји заштитник оних који су од рођења утамничени, то је Свети Мамант. Руфина се упокојила у Господу. И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо! И Руфина је отишла свом Господу коме је припадала. У то је веровала и тако се осећала. То је примењено Еванђеље, а не празне речи.

Свети Мамант, детенце старо један сат, лежи на поду тамнице између своја два мртва родитеља. Замислите каква је то била ситуација будући да су се и чувари тамнице обезнанили, не знајући шта да раде. Тамничари су очекивали да ће мучити ово двоје како би променили њихову веру, а ови су отишли у живот вечни као хришћани, и поврх тога су оставили иза себе и једно детенце! Али, видите сад, ми имамо Бога Оца. Бог не оставља сирочиће. Ово могу да посведочим из сопственог искуства. Дакле, истог тренутка се анђео Господњи појавио пред најбогатијом женом у Кесарији и рекао: „Амија, отиђи до тамнице и тамо ћеш видети два мртва тела светих мученика Теодота и Руфине. Сахрани их са свим почастима и подигни цркву у њихову част, тако да се над њиховим гробом служи Света литургија. Наћи ћеш и њихово дете које се родило у тамници. Ти немаш своје деце. Усвојићеш ово дете као своје и оно ће те прославити.“ Тако је усвојен Свети Мамант. Сви ви који сте усвојени, треба да имате за свог заштитника Светог Маманта. 

Свети Мамант је био чудо од детета. Већ са петнаест година он је окупљао око себе своје школске другове и поучавао их у вери. Када је цар издао наредбу којом забрањује да се проповеда да је Христос Бог – као што нама данас свако мало издају сличне декрете – цела његова школа се повиновала цару. Из страха. Из страшљивости. Иако је био врло млад, Мамант је говорио као зрео човек и цео свој разред је утврдио у вери. Управо захваљујући њему, храбром дечаку који је све своје школске другове убедио да се не одрекну своје вере, цео разред је јавно исповедио да су хришћани. Када је дошао епарх да провери о чему се ту ради, учитељ му је одмах објаснио да то није његова кривица. Објаснио је да међу децом има један Мамант, сенаторског рода, чија је мајка најбогатија у Кесарији, и да је тај младић привукао сву децу у своју веру, тако да сви одреда понављају: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће“ (Јн. 11,25) и „Хоћемо да мученички пострадамо за Христа. Он је Бог!“.

Тако је почео процес Мамантовог испитивања на суду. Затворили су га у тамницу. Био је не само препаметан и речит, него је умео и да тражи своја права. Давао је тако аргументоване одговоре епарху и судијама, да се човек запита да ли је могуће да се ради о детету. Наизменично су га хапсили и затим пуштали из затвора. Посећивали су га и анђели, његов анђео чувар, и ослабађали су га окова. Све док га анђео није узнео на једну високу планину. Видео сам где се она налази у Кесарији, висока је 4000 м, зове се Аргеос. Тамо су се догађала чуда са јеленима и другим животињама које су се окупљале око њега. У то време је већ био свет јер му је Господ даровао изобилну благодат због мучеништва које је претрпео за Њега још као дете. Осим тога, наследио је од родитеља велику благодат и одрастао је уз Амију, веома побожну хришћанку. Због свега овога Свети Мамант је био велики сасуд благодати Божје. Њему су без страха прилазиле све животиње. Окупљале су се око његове светости и дивље животиње исто као и оне питоме. 

Када је почео нови прогон хришћана за време цара Аврелијана, који је имао летњиковац у Киликији (наспрам кипарског места Кериња), позвао је Маманта да дође из планине. Сматрао је Светитеља врачарем због тога што су се њему покоравале животиње. Шта мислите како је Светитељ сишао са планине? Јашући на једном лаву, а у рукама је носио јагње. Када га је цар угледао, рекао је: „Ово је велики врачар“. Свети Мамант му је одговорио: „Царе, ја нисам врачар, него човек истинитог Бога“. Када је цар упитао: „А ко је тај истинити Бог?“, добио је овакав одговор: „Једна је Истина, једна је светлост и један је Бог – Отац, Син и Свети Дух“. Затим је Свети Мамант говорио о Христу, како се родио од Дјеве Марије и Духа Светог, савршени Бог и савршени човек. Свети Мамант је осуђен на мучење, лав га је бранио и убио више незнабожаца, а на крају, после многих мука, извели су Светог Маманта изван града и један војник је распорио његову утробу трозупцем. Светитељ је носећи своју утробу у рукама дошао до једне пећине и ту је предао своју свету душу Господу. То је, укратко, житије и мучеништво нашег Светог Маманта, које много волим да препричавам. Они који имају болове у цревима имају Светог Маманта за заштитника, као и сви сирочићи, утамничени, а на Кипру га славе и пастири. Такође, Св Мамант је заштитник и глувих и оних које боле уши. Он је један свестрани светитељ.

Ми треба да изаберемо и да се држимо онога што нам апостол Павле говори у Посланици Римљанима. Свети Мамант који је пострадао у 3. веку, који је већ 1700 година стар, налази се у вечном животу обасјан светлошћу Оца, Сина и Светога Духа. Пошто живимо у тешко време у којем се испитује наша вера, свих нас, и вакцинисаних и невакцинисаних. Само вас једно молим: не дозволите да се међусобно делите, него се молите један за другог. Најбоља молитва за ове наше околности је она коју је говорио Свети Пајсије: „Господе Исусе Христе помилуј цео свој свет“. Отворите своје срце, изађите изван оквира свога дома и своје мале породице и уђите у велику породицу света, цео свет се пати. Ова вештачки створена болест је велико искушење за целу васељену, зато вас молим да се молите за све људе. 

Сада ћу вам прочитати Посланицу Римљанима, а затим бих замолио нашег појца да се његовим лепим гласом, а не мојим, заврши ово толико благодатно, тајинствено и препуно умиљења богослужење, вечерње, јутрење и литургија. Гласом апостола Павла, онако како наша Црква то налаже, на апостолски начин. Прочитаћу вам само ово о чему вам цело јутро непрестано говорим, а појац Марио ће нам то прочитати онако како је наведено у Посланици Римљанима. После тога са нашим благословом пођите у миру својим кућама и не бојте се ничега. Савршена љубав избацује страх напоље. Увек се сећајте да не припадамо себи, него припадамо Христу. 

Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске;

На Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима,

Спаситељу наш, слава Ти.

(тропар Великог Петка, глас 4)

Христос је нас искупио својом чесном крвљу! Зато се непрестано причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Не припадамо себи, него Христу. То нам каже апостол Павле, Свети Теодот и Света Руфина, Свети Мамант и сваки други светитељ. Припадате Христу јер ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Да ли ви разумете чији смо ми? Ми припадамо Победиоцу смрти, греха и ђаволских злих духова! Зар да се бојим, а припадам Христу, таквом Победиоцу? Ако се мало уплашим, рећи ћу Христу: „Христе, на тренутак сам се уплашио, молим те пошаљи ми Духа Светога да би нестао други дух, дух страха.“ Страх је демонски дух, дух страшљивости. 

Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима. А ти, зашто осуђујеш брата свога? Или ти, зашто ниподаштаваш брата свога? Јер ћемо сви предстати суду Христовом. Јер је писано: Жив сам ја, говори Господ, поклониће ми се свако кољено, и сваки језик исповиједиће Бога. Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе.“ (1. Рим. 14, 7-12).   

Са грког превела © Валентина Аврамовић

Митрополит Неофит морфски: Коментари на „Поуку о страшљивости“ Светог Јована Лествичника

Беседа пре Шестопсалмија на празничном бдењу поводом славе Митрополије морфске, Светог Маманта, село Астромеритис на Кипру 1–2. септембра 2021.

Моји оци, моја браћо и преподобне монахиње,

Као што знате, разболели смо се, али, ево, живи смо! А живи смо међу вама јер је, надам се, у нама Онај који је непрестано између нас (посреди нас) – наш Господ, наш Бог и наш Спаситељ Христос. Његова икона Хрисосотирас (Златни Спаситељ) теоморфски, која је верна копија иконе Хрисосотирас акантуски, представља један начин на који желимо да живимо. Неки већ живе тако и хвала им на томе јер захваљујући њима живимо и ми. Зато нисмо као лешеви који ходају. Икона нашег Христа, и то не само ова наша позлаћена, ту је да би обелоданила да је Христос међу нама (посреди нас). „Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“. То су у наше дане заборавили чак и хришћани. И кад живимо и кад умиремо, Господњи смо, каже велики трезвеноумни апостол Павле у Посланици Римљанима. Препоручујем вам да је прочитате, и то прво у изворном тексту (старогрчком), затим у преводу и потом опет у изворном тексту. Ваше срце ће се испунити благодаћу.

Дакле, било да смо болесни, а јесмо, окусили смо епидемије, пандемије. Било да смо оклеветани, јер не постоје само телесне болести, често пута је много теже да поднесеш једну оптужбу него неку болест. Зар не? Или једну горку помисао. Ако нам дође помисао против брата, то је пакао, та наша свакодневица. Споља ћутимо, а у себи се свађамо са братом против кога смо умислили све и свашта. И онда се питамо где оде Христос? Претходно смо рекли да је међу нама. Пре него што Христос покаже интензивно своје присуство, то чини друга божанска личност, Свети Дух, који је свуда присутан и све испуњава, и који непрестано чисти наше срце да би се у њему настанио Христос. 

Треба да знате да се Отац не раздваја од Сина и Духа Светог. С времена на време вам говорим о њима као о засебним личностима јер то јесу. Свако од три божанска лица има своју испостас (постојање), своју личност, али је један Бог! Триипостасни. Трисвети. Врло је важно да пазимо на присуство Светог Духа јер је Он врло префињен (танан, осетљив, нежан) и врло силовит. Он је свуда присутан, чак и тамо где је ђаво. Зато ђаво побесни јер не подноси присуство Светог Духа. Ми који смо иконе Божје, када се молимо: „Душе Свети, Душе истине, очисти ме од сваке нечистоте!“, и то са болом у души – обратите пажњу на тај душевни бол – без престанка се молимо, било да се разбољевамо, било да нас клеветају или нас мучи неко друго искушење које је, вероватно, уперено против неког нашег ближњег, Свети Дух почиње да чисти срце и да у њему ствара трон на који ће сести Христос:. 

Морамо да пазимо на то јер не може Дух Свети да се задржи у једном срцу које мрзи, које непрестано суди и осуђује, које има срамне помисли и жеље. Колико дуго може Дух Свети, који је пречист, да остане у том срцу кад у њему нема (чистог) места где би могао да стане? Међутим, у оно срце које се непрестано прља (као што је код мене случај) али које се и непрестано каје (надам се да је код мене тако, dum spiro spero – док живим надам се) Свети Дух долази и (више) не одлази! Може да се догоди да када погрешим, када учиним грех, да се Он на тренутак повуче и мало деактивира своје присуство да би смирио моју гордост. Да бих му завапио „Господе“ као Давид који нас у Псалтиру учи, хиљаду година пре Христа, како да говоримо Богу. Пророк Давид је велики учитељ молитве, и умне и срдачне молитве! Обратите пажњу на то како се Давид обраћа Богу! 

Уместо да кажем: „Господе Исусе Христе помилуј ме“ – а неопходно је да изговарамо ову молитву јер је то комплетна молитва, у њој је и Бог Отац, и Христос и Свети Дух, Тројица једносушна и нераздељна – у једном Давидовом псалму сам открио и одатле присвојио следеће речи, које непрестано понављам: „Од тајних прегрешења мојих очисти ме“. Оне замењују Исусову молитву. Испред њих наводим и име мога Бога: „Господе“. Од тајних прегрешења мојих очисти ме! Како је то лепо! Имамо скривене страсти, које су наследне и стечене, и које још увек нисмо схватили. Превелика је наша глупост и боље би било да не представљамо себе као паметне. Само када човек почне да осећа сажаљење према свом ближњем, да се моли за њега, почиње полако да се чисти. „Христе мој, опрости Кипру, опрости и мени“. „Помилуј Кипар, помилуј и мене“. Почињемо од ближњег, а постепено се чистимо управо ми. Свети Дух долази и са собом доводи и нашег Христа и небеског Оца. Ето Свете Тројице присутне и нераздељне.    

Прва ствар коју тражим од вас јесте да наставите са читањем Псалтира током наредних месеци, а друга ствар је да хоћу да читате посланице светих апостола Павла, Петра и Јована Богослова!      

Што је лепа ова болест (корона)! Она те просто смирава. Рекао сам Пресветој: „Пресвета Богородице, видиш да мене, једног обичног владику сматрају за некаквог супермена, а неки чак и за светитеља. Зашто ми Ти не би послала после твог празника (Успења) један вирушчић корона? Боље је да будем смирен и болестан, него уображен и здрав“. И Пресвета нас је услишила. Од мене је болест примио само мој свети возач, који непрестано помиње имена у молитви. Само се он заразио од мене. Толико благ облик болести сам имао, као да ме је Пресвета послала на одсуство (боловање) да седим и да се одмарам. Видите да су се и мој глас и ноге опоравили, слава Богу, али су ми лекари рекли да не служим литургију, него да од Светог Маманта почнем да служим као обичан свештеник. У суботу у манастиру ће бити помен Миљи. 

 Обратите пажњу, сећате се да сам вам рекао на окупљању у Акакију у фебруару 2020. да ће од сада па убудуће живети у страху. Међутим, ово нисам очекивао ни ја, који изигравам познаваоца пророчких речи и распитујем се код људи Божјих и они ме саветују о овоме што вама говорим. Дакле, не говорим своје, ово нису моје речи. 

Света старица Галактија ми је говорила у нашим телефонским разговорима још од 2016. Сећам се да сам је упитао: „Мати, народ хоће да чује моје беседе. Шта да им говорим?“. Пазите шта ми је одговорила једна светитељка: „О прљавштинама. О прљавштинама им говори јер ће оне донети болести, „огромне инјекције“ и рат! Види, мој владико, теби је Бог дао смелост. Ти имаш храбрости да кажеш оно што други не смеју, из разних разлога. Треба да говориш о абортусима, о противприродном телесним гресима који се врше у браку и изван њега. Од тих грехова се усмрдела васељена јер их много света упражњава. Они нису само телесни него су и жеље душе јер су тело и душа су спојени, кад се разболи тело разболи се и душа, не могу се раздвојити јер је човек целина душе и тела; као и Духа Светог када има доброте у човеку и подвизава се. Такође, треба да беседиш о магији, сатанизму, богохуљењу. Нарочито треба да говориш о прва три узрока (абортусима, противприродним телесним гресима и магији), јер ће због њих Христос повући своју милост из света на неко време и уместо ње ће применити своју правду!“ Чујете ли? Зар ово није страшно? Рекла ми је: „Онда ће свет тражити од Вас да га охрабрите јер ће се веома уплашити од онога што ће се догађати“. 

Свети старац Пајсије је говорио: „Биће толико догађаја које ћете гледати и о којима ћете слушати, смењиваће се непрестано, тако да нећете моћи све да их региструјете“. Саветовао је: „Угасите телевизоре!“. И то у оно време, још онда! 

Свети епископ Флорине је говорио: „Доћи ће једна болест са Истока, која ће смирити (скрушити) лекаре. Биће као електрични усисивач и однеће многе и многе са собом“. 

Свети старац Сава (Ахилеос), савремени богоносни отац који се упокојио 2016. Чујте шта је он видео, шта му је Бог открио! Говорио је још 2007: „Антихрист ће заузети челну позицију у здравству. Постоји једна грипа која ће доћи. Личи на грип, једна вештачки створена болест. Препоручује се да се избегавају све врсте вакцинисања. Они који не буду примили вакцине, биће изоловани“. Понављам да је отац Сава ово говорио још 2007! 

Ми слушамо богоносце, светитеље! Послушни смо богоносним оцима јер су нас томе научили Свети Порфирије, Јаков Евијски (Цаликис) и Пајсије: „Сине мој, ти ћеш да слушаш светитеље зато што и владике могу да погреше и патријарси могу да погреше и архијерејски сабори могу да погреше, али где се око нечег светитељи сложе, тамо нема грешке“. То се зове сагласје Светих Отаца.  

Страх, страх, страх. А после страха? Страва и ужас. А шта планирају људи новог светског поретка после ужаса? Да заваде пелцоване и оне који то нису, да их окрену једне против других да се свађају. Прво у породици, затим у селу, у парохији, у манастирима (и то се дешава!)… Видите ли да где год је ђаво, ту су раздор и поделе. Ове две ствари, раздор и страх, јесу саме по себи јасни докази да је ово што се дешава вештачки изазвано у свету и да се иза овога скрива зли дух. То није Дух Свети јер Дух Свети „све призва у јединство“. Свети Дух је дух мира и у болестима и у клеветама и у искушењима.

Ето, рекао сам пар речи јер то од мене тражи верни народ. Неки су рекли када су чули да сам се разболео: „Ето, и владика морфски се разболео. Готови смо, крај.“ Као да су очекивали од мене да будем супермен. Као да нисам и ја човек од овог света, од крви и меса, као да немам своје слабости и грехе.

Међутим, нису у питању само побачаји, неприродни телесни греси и враџбине. Знате ли који грех сам приметио у себи? Зашто сам молио Пресвету Богородицу да допусти ту болест (корону) да дође на мене? Приметио сам у себи охолост. Појавила се у мени помисао да сам, наводно, нешто битан. Кад сам то схватио, уплашио сам се. Рекао сам: „Пресвета Богородице! Мој смирени Господе, смири ме! Смири ме јер без смирења нећу моћи да кажем ни Господе помилуј“. Она је уредила то што сам јој тражио. Мада, има још пута пред нама, не знамо шта нас може снаћи… 

Завладаће и већ влада, демонски дух страха, панике, страве, као и хаоса који тек долази… Знати ли који демон ће заиграти од сада? Хоћу да кажем да он већ сада игра, али ће се тај плес развити у велико коло. Зато хришћани морају да се наоружају. Редовно Свето причешће одагнава зле духове и фобије. Хришћани морају да науче да се моле Богу! Они који нису пелцовани треба да се моле за пелцоване, и обрнуто. Да ли разумете шта вам говорим? Ви који се нисте вакцинисали сваки дан треба да се молите на бројанице за оне који јесу. Додајте у своје молитве и владику морфског. Треба сваког дана да узмете бројанице и говорите: „Господе Исусе Христе помилуј своје слуге који су примили вакцину“. Они који су пелцовани, треба да се моле за нас који се нисмо пелцовали: „Господе Исусе Христе заштити своје слуге који нису вакцинисани“. Како је то лепо када подржавате један другог! Доброта је та која ће привући благодат Духа Светога, нашег Христа и нашег Оца небеског.

Да не бих говорио само ја, замолио бих нашег чтеца Кипријана да нам прочита две странице из „Лествице“ Светог Јована Синаита, Поуку о страшљивости, преведену на народни језик. Иза страха, панихе и хаоса (метежа) скрива се демон страшљивости! Страшљивост. Хајде да чујемо о страшљивости од Светог Јована Синаита, а онда ћете сви устати да бисмо стојећи чули Светог пророка Давида, његових шест псалама, Шестопсалмије. После тога ћемо почети јутрење и у наставку, у овом незавршеном храму, ако се удостојимо, служићемо прву Свету литургију. Овај храм који градимо ће бити највећи у Митрополији Морфу и посвећен је нашем првом јерарху, Светом Авксивију. Њему се непрестано овако обраћам: „Мој Свети Авксивије, увећај моју веру. Увећај смирење. Увећај кротост“. Тако и ви треба да му се обраћате за све што хоћете да вам увећа јер је он велики светитељ. 

Данас смо одлучили да сви ми који волимо Свету Ирину Хрисоваланду приложимо сви по хиљаду евра да бисмо завршили њен параклис што је брже могуће. Потребно је да га укровимо и окречимо да бисмо имали где лети да служимо бдења док се заврши овај велики храм. Морамо да имамо завршен један параклис у коме ће се богослужити да овај крај не би остао без литургије. Да би се ово место осветило. 

Обраћамо се онима који нас сада слушају и гледају, налазимо се у парохијској заједници у месту Астромерити, на 4-5 километара од Турака. Тамо, у окупираном делу, налази се село у коме сам се родио, Пано Зодја. Наставићемо наше предање, јер смо ми потомци и наследници акрита (крајишника) Светог Маманта морфског. Сви ови догађаји који изазивају страх, биће узрочници и лепих ствари. Најлепша од свих њих је глобализација (ширење по целом свету) Православља. Друга лепа ствар, а која ће задесити Кипар, јесте слобода. Трећа лепа ствар, а она ће запасти многим Турцима је то што ће упознати Христа и крстити се. Добро сте чули. Европа ће се смирити (понизити). И Америка такође. Дакле, и Христос има свој план, а не само нови светски поредак. Понављамо, важно је да немамо духа страшљивости! Послушајмо шта нам говори о страшљивости Свети Јован Лествичник, а затим стојећи саслушајмо Шестопсалмије светог пророка Давида. Како год да се окрене, Псалтир се не може избећи. 

Молитвама преподобног и богоносног оца нашег Јована Синаита (Лествичника) и светог славног великомученика Маманта Мироточивог благослов и милост Господња нека дође на вас.

Са грчког превела © Валентина Аврамовић