Αρχική Blog Σελίδα 466

Metropolit av Morphou Neophytos: “Tror vi på evig liv?” (4.10.2021)

En tale av Hans Eminense Neophytos av Morphou. Talen ble holdt under den Hellige Liturgi i forbindelse med feiringen av Sankt John av Lampadistis. Feiringen fant sted i klosteret som er oppkalt etter denne store helgenen. Sankt Lampadistis Kloster i landsbyen Kalapanagiotis i Morphou regionen (04.10.2021).

Måtte hver og en av dere få mange velsignede år. Det er mitt ønske for dere alle.

Vi feirer og gir ære til det Evige minne tilhørende de avdøde eiere og fornyere av dette Hellige Klosteret. Et kloster, et sted, en pilgrimsplass i 2000 år. Sankt Heraclidius i det første millennium og Sankt John av Lampadisti i det andre millennium. Og så i de senere år under det Ottomanske Imperiet i 1821 på den grusomme dagen- 9 Juli. På denne dagen ble øverste presten fra denne landsbyen Kalapanagiotis myrdet i Nicosia. Den Hellige Martyr Lavrentios, biskop i Kyrenia.

Han ble slaktet av tyrkerne sammen med Erkebiskop Kyprianos og alle de andre hierarkene, presteskapet, lekfolket og andre rettferdige mennesker. Disse menneskene som ikke gav de Ottomanske herskerne noe særlig oppmerksomhet. De nektet å følge deres ordre og fryktet dem heller ikke.

Har vi noen gang reflektert over hvordan alle disse menneskene var i stand til å ikke underkaste seg de barbariske herskerne?

Så hvilket mål hadde Laurentius egentlig ?

Laurentius, som ifølge mine egne beregninger ble født i 1750 på den tid da Makridiakos gikk inn i martyr døden i Morphou. I 1821 var Laurentius 71 år gammel. Han kunne ikke si : “ Maratherne ( innbyggere i Marathas dalen i fjell regionen Troodos) lever vanligvis i 90 år før de dør, jeg har i hvert fall 20 år til foran meg. Så hvor skulle jeg ta meg bryet med å vitne nå ? Herskerne vil til og med utnevne meg til en Aga! ”Dette er det han og alle de andre ble tilbudt av de Ottomanske herskerne. “ Vi kan utnevne deg til Pasha, Aga og Vizier. Vi vil gi deg stor makt ! Og om du føler for mye skam til å bli boende på Kypros som er ditt hjemland, så kan vi sende deg til Konstantinopel, til Lille Asia hvor du kan bo i den store Sultanens palass. Vi vil gi deg penger og hva enn mer du måtte ønske !”.

Og til dette svarte Laurentius : “ Nei ! Jeg svikter ikke min Herre Jesus Kristus !”  Hvorfor ? Hvilken hensikt hadde Laurentius ? Og hva var intensjonen til Sankt John av Lampadistis som- kan du i det hele tatt forestille deg -i en alder av 22 år og ikke 70 år, utholdt den komplett urettferdige blindheten forårsaket av hans notoriske svigerfar. Han kom så hit til dette klosteret sammen med sin trofaste tjener John, og praktiserte askese i et par år. Men han levde hele hans ungdom fra 12-22 år i det blinde mørket. Og han var ikke født blind, dette er vesentlig. Fordi å bli blind senere i livet -etter at du har kunnet se, etter du har kunnet hvile blikket på alt det vakre i denne verden….det er en sann martyrdød.

Dere er alle regnet som vitner, akkurat som de jeg nevnte tidligere, som gav sitt blod. Det er derfor, hvis dere ser på avbildningen av han, at han alltid holder korset. Slik som alle martyrene gjør, som ikon malerene som regel maler med et kors i hånden. Det første vitne er Guds Sønn vår Herre Jesus Kristus som ble menneske. Han som på korset seiret over vår død , seiret over vår synd og seiret over djevelen. Dette ble gjort for oss slik at vi kan se for oss det alle de så for seg. Alle helgenene og alle de rettferdige.

Hva var det de så foran seg som fikk dem til å foretrekke å vitne om sin tro ? Disse helgenene, rettferdige og martyrene som heller valgte å lide og ofre sin ungdom. Mange vitnet om sin tro i ung alder og gav deres liv. Hvorfor denne dumskapen ? spør de. De – som i dagens forente og morgendagens oppløste Europa.

Hvorfor ? Fordi de hadde tro, la oss legge merke til dette, de hadde tro ned i dypet av deres hjerter og av hele deres væren. De trodde på at bortsett fra dette synlige livet på jorden, så finnes det også et Evig liv. Så, hva er det vi oppnår i det vi mottar Nattverd ? Hva hører du; “ Det er den hellige Nattverd hvor Guds tjener mottar Jesus Kristus Blod og Legeme som han ga til soning for alle våre synder.” La oss ikke bære på skyld for syndene vi har angret og bekjent på veien mot Evig liv.

Det var på grunn av dette at alle helgenene, apostlene, hiarkene, martyrene og de rettferdige hadde visdom. Fordi de visste at et nytt liv ventet dem. Et liv som Jesus Kristus innviet på korset og i gravkammeret, hans Hellige grav. Dette nye livet venter på oss alle. Om det er noe som har falmet i vår tid, så er det ikke bare vår tro slik det har vist seg i ulike prøvelser. Både eldre og nyere…

Etter vi har ankommet kirkerommet; så bekjenner vi våre synder. All ære til Gud- mange kommer og bekjenner sine synder i dag. Vi mottar den Hellige Nattverd og vi ser på det som vinner loddet i det vår åndelige far gir oss klarsignal: “ Gå og motta den Hellige Nattverd.”

Hva er det som har falmet inni oss, menneskene i det 21 århundre. Min oppfatning er, jeg ønsker jeg tar feil og jeg gjentar; jeg ønsker jeg tar feil. Det som har falmet inni oss er vår tro på muligheten for Evig liv. Troen på at etter min død, så vil kroppen min gå i graven, men sjelen min den vil fortsette å leve. Sjelen min fortsetter å leve for alltid i Guds Nåde og vil aldri død. Og hele min kropp, som sannsynligvis vil bli brutt ned av insekter, den vil gjenoppstå i Jesus andre tilbakekomst. Som det står skrevet i trosbekjennelsen: “ Jeg tror på de dødes oppstandelse.” Og hele Neophytos i den tilstanden han er nå, og til og med yngre som den var i en alder av 33 år, den vil leve i Guds Herlighet. Og når du hører Guds Herlighet i Den Hellige Treenighet , så er det ikke bare storhet, det er noe dypere. Guds Herlighet er Lyset. Vi lever i det Guddommelige Uopprettede Lyset fra den Hellige Treenighet.

Hvorfor er dette Guddommelige Uopprettede Lyset så attraktivt at vi lengter etter å leve i det og ofre all vår velvære og helse om nødvendig; til og med ofre våre liv om det trengs. For å bli vitner, helgener eller rettferdige. Svaret på dette er : fordi dette Lyset og denne Herligheten er full av informasjon. Det forteller helgenene som har glede av det også den dag i dag.

Det finnes helgener og det vil alltid finnes de ydmyke, tålmodige, Guds skjulte tjenere som forteller oss: “ Det er et Lys, full av informasjon i henhold til våre dypeste lengsler.” Det vil aldri være mangel på dette Lyset i det Evige liv. Det vil bli øst ut konstant fra Gud Faderen, fra Gud Jesus Kristus og fra Gud Den Hellige Ånd. Faderen er Lys, Ordet er Lys og Den Hellige Ånd er Lys. Den Hellige Treenighet- hvor Faderen, Sønnen og Den Hellige Ånd er uatskillelige.

Så dette Guddommelige Lyset og all dets informasjon er tilgjengelig for de av oss som gjør krav på Evig liv.

Så, hvordan er det Evige liv ?

Sankt John av Lampadistis foretrakk å forbli blind framfor å gå til en magiker. Han kunne gått til en magiker, en slik som hadde gjort magi på ham. Denne andre magikeren kunne sagt til ham: “ La meg fjerne forbannelsen som ligger over deg.”

Dette kan også skje. Å gå fra demon til demon på jakt etter helbredelse. Men skulle John ha gjort dette måtte han ha ofret sin Evige sjel til satan. Men han sa; “Nei, jeg vil ikke gå til noen magikere, jeg vil ikke ofre min sjel til satan. Jeg forblir heller blind. Selv som blind vil jeg vandre som pilgrim til Sankt Heraclius plass. “ Det var det stedet het på den tiden.

Og her kom han og praktiserte askese. Og han så det Guddommelige Lyset i løpet av de få årene han tilbragte her. Og Herren Jesus Kristus viste ham at Herren Jesus Kristus er det Guddommelige Lys, det udødelige og Evige Lys. Noen dager før Sankt John gikk bort,  fikk han synet tilbake. Han så en ørn med gull vinger som fløy i himmelen og han innså at det var et tegn og en beskjed. En beskjed om at hans sjel ville forlate kroppen hans og dra opp til det Evige og Guddommelige Lyset i Jesus Kristus.

Og slik skjedde det, på en sånn dag for omtrent 1000 år siden. Hans udødelige sjel steg opp. Fra den gang fram til i dag deltar Sankt John i Herligheten, i det Guddommelige Lyset og i all informasjonen fra i dette Lyset sammen med alle de andre helgenene.  Og så påstår vi ;” Vi deltar i dette Uopprettede Lyset.” I dette Lyset fullt av informasjon, så mye informasjon …Til og med den yngre generasjon i dag som jobber med datamaskiner og annen teknologi, hva har de å tilby oss ? Kunnskap. Antatt kunnskap….

Vel, dette Uopprettede Lyset er det eneste Lyset som kan gi oss kunnskapen om den Hellige Treenighet, Englenes Glede og Den Hellige Ånds Fred. Vi vil alle få muligheten til å møte den Hellige Jomfru Maria, først med den Hellige Treenighet og så den Hellige Jomfru Maria, Døperen Johannes og alle helgenene.

Jeg spør ofte ; Kastet helgenene bort tiden sin på dette Lyset ? Var de “dumme” som kunne være istand til å leve i hvor mange år…100 og etter det ? Helgenene var ekte kjøpmenn ble det sagt i et idiom av St. Barbara: “ Bedervelige gikk dere til grunne, men etter det mottok dere det udødelige.” Helgenene hadde altså interesse for det Evige.

Vi glemte dette, fordi teknologien har bedratt oss, den bedro oss først og deretter ble vi bedratt av Europas ateist skrifter. Som Papoulakos sa ; “ å veve slektens likklede” dette er det vi har lidd under. Vi har blitt fylt av frykt, sorg, depresjon, og usikkerhet fordi vi tror at livene våres ender med døden. Med dette ble vi bedratt.

Sankt John klarte likevel i en alder av 22 selv i mørke av hans blindhet å alltid se dette Lyset full av informasjon. Via denne informasjonen får vi lære å kjenne hele det Hellige Akkompagnement. Som det står skrevet i den Stående Salme : “ Fryd deg, stjernen av det Helligste. Innta verden til den store Sol ; Fryd  deg Eden, Jeg har åpnet Paradisets stengte dører. Fryd deg, ildens Søyle som fører mennesket til Evig liv.

Lytt til hva det er skrevet så vakkert om den Hellige Jomfru Maria:

“ Du er en stjerne, min mor Maria, som aldri vil falme !”

“Introduserer til verden den Store Sol.” Hvem er denne Store Solen som blir introdusert til verden, det er Kristus. “ Fryd deg Eden, Jeg er åpnet.” Fryd deg, Maria Guds Mor som åpner “det lukkede Agni” Paradiset som var stengt.

“Fryd deg Ildens Søyle som fører menneskeheten til Evig liv.” Her finnes det, alt det jeg har talt om: “ I menneskets Evige liv.” Fra dette ble jeg inspirert til å skrive denne prekenen som dere har lyttet her i dag. Så mye informasjon en salme kan gi oss ! Bare ved de to linjene: “ I det Evige liv” det livet som den Hellige Jomfru Maria presenterte til oss alle i fødselen av Guds Sønn- Jesus Kristus.

Jeg håper vi alle har innsett hva som er til vårt eget beste ! Å innse at en stor familie venter på oss, en familie som konstant mottar den Hellige Nattverd, akkurat slik som vi så vakkert har mottatt Nattverd her i dag. Og på plassen til salme sangerne står englene og synger. Og på plassen til øverste presten står Jesus Kristus selv. Slik som det er blitt sagt i en av bønnene :

“Fordi du er den som tilbyr og du er selve gaven. Du er den som aksepterer gavene og den som deler.”

Og hvor er den Hellige Jomfru Maria når Jesus Kristus utøver Nattverdens Hellige Liturgi ?

Inne i det aller helligste, det er derfor du ser maleriet av den Hellige Jomfru Maria inne i det Hellige Alter.

Så det er hvordan den Hellige Familien venter på oss. Og ikke slik som katolikkene tror familen er. Hvor de putter Jomfru Maria sammen med Josef. Dette er ikke riktig og vær så snill å ikke ha stående denne type avbildning . Den Hellige Familie er Kristus “pluss alle helgenene”, dette venter på oss. Der skal vi få æren av å møte selveste Sankt John av Lampadistis.

Måtte Gud gjøre krav på dette Lyset for oss, på denne kunnskapen, på denne Hellige informasjonen, denne Herligheten og denne Familien ! Jeg ønsker det for dere alle-og at dere ønsker det samme for oss !

Metropolitan Neofytos of Morfou: “Do we believe in eternal life?” (4.10.2021)

A sermon by his Eminence Metropolitan Neophytos of Morphou. A sermon performed in the Divine Liturgy for the feast of St. John of Lampadistis. The speech was held at the celebration in the monastery that carries the name of this great Saint. St. Lampadistis Monastery in the community of Kalopanagiotis in the Metropolitan region of Morphou (04.10.2021).

It is my wish for all of you- that you may have many blessed years.

We celebrate and honour the Eternal memory of the late owners and renovators of this Holy Monastery.

A monastery, a place, a pilgrimage of 2000 years.

Saint Herakleidios in the first millennium and Saint John of Lampadistis in the second millennium.

And then in the later years of the Ottoman Empire in 1821 on the terrible day -the 9th of July. On this day the high priest from this village of Kalopanagiotis – the holy hieromartyr Lavrentios, bishop of Kyrenia was martyred in Nicosia.

He was slaughtered by the turks together with Archbishop Kyprianos and all the other hierarchs, clergy, dignitaries, lay people and other righteous people of that time who at first didn’t give much attention to the Ottoman rulers. Neither did they follow their orders, nor did they fall into fear.

Have we ever contemplated how all of these people were able to not bow down to these barbaric rulers, how they managed not to succumb to the emperors of that time.

So,what interest did Laurentius have then?

Laurentius, who according to my own calculations was born in 1750 at the time when Makridiakos was martyred in Morphou. In 1821 Laurentius was 71 years old. He could not say : “The Maratheftes (inhabitants of the Marathas valley of the mountain region of Troodos) normally spend 90 years to die, I have at least 20 more years ahead of me. So why should I bother to go testify now? The rulers will even make me an Aga too!“.

This is what he and everyone else were told by the Ottoman rulers. “We can make you a Pasha, an Aga and a Vizier. We will give you great power!  And if you will be too ashamed to stay in Cyprus which is your homeland, we will send you to Constantinople, to Asia Minor to live in the great Sultans palace.  We will give you money and whatever else you may desire!”.

And then Laurentius replied : “No! I do not betray my Christ!“.

Why?  What interest did Laurentius have?

And what was the interest of Saint John of Lampadistis – can you even imagine –  who in the age of 22 and not at 70, endured the completely unjust blindness caused by his notorious father in-law. He then came here to this monastery with his faithful servant, John, and practised asceticism for a few years. But he lived all his youth from 12 to 22 years in the blind darkness. And he was not born blind, this matters a-lot. Because to be blinded later in life – after you have seen the light, after you have gazed into the beauty of this world… this is truly a great martyrdom.

You all are considered witnesses, just like those I mentioned before, who gave their blood. That is why, if you look at his picture, he always holds the cross. Like all the martyrs do, whom the hagiographers usually paint holding the cross.

The first witness is the Son of God our Lord Jesus Christ who became fully human. He who on the Cross conquered our death, conquered our sin, conquered the devil himself. This was done for us to have what they all had before their eyes. All the saints and all the righteous people.

What did they have before their eyes that made them – the saints, the martyrs and the righteous prefer to testify? To suffer for the moment and to sacrifice their youth?

Many at an early age testified and gave their lives. Why this nonsense, they ask. They – as in todays United and tomorrows Disintegrated Europe.

Why? Because they had faith, let us pay attention to this, they had faith to the depths of their hearts and with all their being. They believed that apart from this visible life, there is also Eternal life. So, what are we communicating when we are receiving the Holy Communion. What do you hear; “ It is the Holy Communion in which the Servant of God is receiving the Body and Blood of Jesus Christ in remission of sins”. Let us not carry guilt for the sins that we have repented and confessed on our road towards Eternal life.

For this reason all the saints, the apostles, the hierarchs, the martyrs and the righteous were wise. Because they knew that a new life awaited them. A life which Christ inaugurated on the Cross and in the tomb, His Holy Sepulchre.

This new life awaits us all. If there is something that has weakened in our time, it is not just our faith as it has appeared in various trials. Both old and present…

After we have entered the church; we confess. Glory be to God- many do confess now.  We receive the Holy Communion and we consider it a golden ticket when the spiritual father tells us : “Go and receive the Holy Communion”.

What is it that has weakened within us, the people of the 21st century.

My opinion is, I wish I am wrong and I repeat I wish I am wrong. What has weakened within us is our faith in the prospect of the eternal life. The belief that after my death, my body will enter the grave, but my soul it continues to live. My soul continues to live forever by the Grace of God and will never die. And my whole body , which will probably be eaten by the worms, will be resurrected in the Second Coming of the Lord.

Like it is written in the Creed (The Belief prayer): “ I expect the resurrection of the dead”.  This body will be resurrected and united with my soul. And the whole Neophytos  in the form it has now, and even younger as it was at the age of 33, will live in Glory. And when you hear the Glory of the Holy Trinity God, it is not just greatness, it is something deeper. Glory is the Light. We will live in the Holy Uncreated Light of the Holy Trinity.

Why is this Holy Uncreated Light so attractive that we want to be alive in it and sacrifice our well-being and our health if needed ; even sacrifice our lives if needed and become witnesses or saints or righteous?

The answer to this is : because this Light and this Glory is full of information. So say the Saints who enjoy it even to this day.

There are Saints and there will always be the humble, the meek, the hidden people of God who tell us: “ It is a Light, full of information according to our deepest desires. There will never be a lack of this Light in the Eternal life. It will always be poured out constantly from God the Father, from God Jesus Christ and from God the Holy Spirit.  The Father is Light, the Word of God is Light and the Holy Spirit is Light. The Holy Trinity -where the Father, the Son and the Holy Spirit are co- essential and inseparable.

So this glorious light and this information will be for those of us who claim Eternal life. So then, how is this Eternal life?

Saint John of Lampadistis preferred to remain blind rather than to go to a magician. He could go to a magician, like one of those who did magic on him. This other magician could say to him “Let me solve the magic curse that lies upon you”.

This also happens. To go from demon to demon seeking healing. But then he would have to give his eternal soul to satan.

But he said: “No, I will not go to the magicians, I will not give up my soul to satan. I rather stay blind.  Even blinded I will go as a pilgrim to the place of  Saint Heraclius”. That was the name of the place then.

And he came here and practiced asceticism. And he saw the Light during the few years he lived here. And the Lord Jesus Christ did show to him that He is the Holy Light, the immortal and Eternal Light.

A few days before his passing, his earthly eyes were opened. He saw a golden-winged eagle flying in the sky and he realised that this was a sign and a message. A message that said that his soul would leave the body and go up to the Eternal and the Glorious Light of Jesus Christ.

And so it happened, on such a day about 1000 years ago. His immortal soul ascended. From then until today Saint John participates in the Glory, in the Divine Light and in the information of this Light together with all the Saints. And then we say ; “I participate in the Uncreated Light”, in this Light full of information. So much information…

Even the youngest ones of today who work with computers and technology , what do they offer us ? Knowledge. Supposed knowledge…

Well this Uncreated Light is the only Light that will give us the knowledge of the Holy Trinity, the Joy of the Angels and the peace of the Holy Spirit. We will have opportunity to meet with Virgin Mary, first with the Holy Trinity and the Virgin Mary, John the Baptist and with all the Saints.

I  often say: were the Saints wasting their interest on this Light ? Where they “stupid” for being able to live for how many years….100 and after ?  The Saints were real merchants it is said in an idiom of St. Barbara; “perishables, you perished, but after you received the incorruptibles”. The Saints, therefore, had their interests in the Eternal.

We forgot this, because technology deceived us, it deceived us in the first place and in the second place we were deceived by the atheist writings of Europe. Like Papoulakos said; “weaving the shroud of the genus” this is what we suffered. We were filled with fears, sorrows, depressions and insecurities, because we think our life ends with our death. With this we were deceived.

Saint John, however, even in the darkness of his blindness at the age of 22, still managed to always see this Light that is full of information. Through this information in which we get to know all of the holy accompaniment.

As it is written in the Standing Hymn : Rejoice, star of the sanctuary. Enter the world of the great Sun; rejoice, Eden, I have opened the closed doors of Paradise. Rejoice, pillar of fire who leads the human being to Eternal Life.

Listen to what is so beautifully written about the Virgin Mary :

You are a star, my Mother Mary, that never will fade !

“Introducing to the world the Great Sun”. Who is this great Sun being introduced to the world, it is Christ.

“Rejoice Eden, I have opened”. Rejoice, Mary Mother of God for opening “the closed, Agni” the Paradise that was closed.

“Rejoice Pillar of Fire who leads the human being to Eternal Life”, rejoice you who lead the human race to the Eternal Life.

Here it is, all that I have talked about : “In the Eternal Life of Man”, from this I was inspired to create this sermon that you have heard. How much information a psalm can give us! Just by the two lyrics : “In the Eternal Life”, the life which Virgin Mary introduced to all of us through the birth of the Son of God – Jesus Christ.

I hope we have realised what is in our best interest ! To realise that a big family is waiting for us, a family that is constantly receiving the Holy Communion, just as we have received the Holy Communion so beautifully here today. And in the place of the psalm singers the angels are performing the psalmody. And in the place of the high priest is Christ himself. As it has been said in one of the prayers:

“Because you are the one who offers and you are the offering itself. You are the one who accepts the gifts and the one who shares”.

And where is the Holy Virgin Mary sitting when Christ is performing the Divine Liturgy of the Eucharist ?

Inside the Sanctuary, that is why you see the painting of The Holy Virgin Mary inside the Sanctuary – the Holy Altar.

So that’ s how the Holy Family is waiting for us. And not like how the Catholics think of the Family. Who put the Virgin Mary together with Joseph. This is not right and do not keep this icon in your shrine. The Holy Family is Christ “Plus all the Saints”, this is what awaits us. There we will get to meet St. John of Lampadistis in person.

May God claim for us to have this Light, this Knowledge, this Holy information, this Glory and this Family ! I wish it for all of you – and for you to wish it for us too!

Ἡ πρώτη Ἀρχιερατικὴ Θεία Λειτουργία τοῦ Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου στὸν Πεδουλᾶ, (14.09.1998)

Ἡ πρώτη Ἀρχιερατικὴ Θεία Λειτουργία τοῦ Πανιερωτάτου Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου τελέσθηκε στὶς 14 Σεπτεμβρίου 1998 στὸν ἱερὸ ναὸ προόδου τοῦ Τιμίου Σταυροῦ στὴν κοινότητα τοῦ Πεδουλᾶ τῆς μητροπολιτκῆς περιφέρειας Μόρφου, συλλειτουργούντων τοῦ μακαριστοῦ Μητροπολίτη Κεφαλληνίας κυροῦ Γερασίμου Φωκᾶ και τοῦ μακαριστοῦ ἡγουμένου τῆς ἱερᾶς μονῆς Ὁσίου Δαϋὶδ τοῦ ἐν Εὐβοίᾳ, ὁσίου Γέροντος Κυρίλλου Γεραντώνη.

Πηγή: Rum Orthodox
https://www.youtube.com/watch?v=Lq_UE…

Ανακοίνωση: Λειτουργίες και κηρύγματα 12 Δεκεμβρίου – 19 Δεκεμβρίου 2021

ΜΝΗΜΗ ΑΓΙΟΥ ΣΠΥΡΙΔΩΝΟΣ

Το Σάββατο προς Κυριακή, 11-12 Δεκεμβρίου 2021 και ώρα 7:30 μ.μ., ο Πανιερώτατος Μητροπολίτης Μόρφου κ. Νεόφυτος θα προστεί της Αγρυπνίας και θα κηρύξει τον θείο λόγο με την ευκαιρία της μνήμης του Θεοφόρου πατρός ημών Σπυρίδωνα, επισκόπου Τριμυθούντος, του Θαυματουργού, στην Ιερά Μονή Παναγίας Παντανάσσης, στο χωριό Κοτσιάτης (επαρχία Λευκωσίας).

Την Κυριακή, 12 Δεκεμβρίου 2021, θα λειτουργήσουν και θα κηρύξουν τον θείο λόγο: 

Ο Πρωτοσύγκελλος της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης π. Φώτιος Ιωακείμ στον ιερό ναό Παναγίας, στην κοινότητα Γαλάτας.

Ο Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου π. Ιάκωβος Καλογήρου στον ιερό ναό Αγίας Παρασκευής, στην κοινότητα Μουτουλλάς. 

ΜΝΗΜΗ ΑΓΙΟΥ ΜΟΔΕΣΤΟΥ

Την Τετάρτη, 15 Δεκεμβρίου 2021, και ώρα 5:00 μ.μ., ο Πανιερώτατος Μητροπολίτης Μόρφου κ. Νεόφυτος θα προστεί της Ακολουθίας του πανηγυρικού Εσπερινού και θα κηρύξει τον θείο λόγο στό πανηγυρίζον ιερό παρεκκλήσιο του Αγίου Μοδέστου, στην κοινότητα Αστρομερίτης. Ανήμερα της εορτής στο ίδιο πανηγυρίζον ιερό παρεκκλήσιο θα τελέσει τη θεία Λειτουργία και θα κηρύξει τον θείο λόγο ο Πρωτοσύγκελλος της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης π. Φώτιος Ιωακείμ.

19/12/2021 – ΚΥΡΙΑΚΗ ΠΡΟ ΤΗΣ ΧΡΙΣΤΟΥ ΓΕΝΝΗΣΕΩΣ

Την Κυριακή, 19 Δεκεμβρίου 2021, θα λειτουργήσουν και θα κηρύξουν τον θείο λόγο: 

Ο Πανιερώτατος Μητροπολίτης Μόρφου κ. Νεόφυτος στον ιερό ναό Παναγίας, στην κοινότητα Γαλάτας.

Ο Πρωτοσύγκελλος της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης π. Φώτιος Ιωακείμ στον ιερό ναό αγίου Θεοδώρου, στην κοινότητα Άγιος Θεόδωρος (Σολέας).

Ο Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου π. Ιάκωβος Καλογήρου στον ιερό ναό  Αγίας Παρασκευής, στην κοινότητα Τεμβριά. 

Μόρφου Νεόφυτος: Δι᾿ εὐχῶν τῶν ἁγίων Πατέρων ἡμῶν, Νικολάου καὶ Σπυρίδωνος (06.12.2021)

Κήρυγμα Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου στὴν ἀρχιερατικὴ Θεία Λειτουργία τῆς ἑορτῆς τοῦ ἁγίου Νικολάου Ἐπ. Μύρων τοῦ Θαυματουργοῦ, ποὺ τελέσθηκε στὴν πανηγυρίζουσα ἱερὰ μονὴ Ἁγίου Νικολάου παρὰ τὴν Ὀροῦντα, τῆς μητροπολιτικῆς περιφέρειας Μόρφου (06.12.2021).

Ψάλλει ὁ πρωτοψάλτης τῆς Ἱερᾶς Μητροπόλεως Μόρφου κ. Μάριος Ἀντωνίου.

Τὰ τέσσερα στεφάνια τοῦ μακαριστοῦ Γέροντος Ἐφραὶμ τῆς Ἀριζόνας (11-12.12.2019)

Κήρυγμα Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου κατὰ τὴν ἀγρυπνία τῆς ἑορτῆς τοῦ ἁγίου Σπυρίδωνος τοῦ θαυματουργοῦ, ποὺ τελέσθηκε στὴν ἱερὰ μονὴ Παναγίας Παντανάσσης στὸν Κοτσιάτη, τῆς μητροπολιτικῆς περιφέρειας Ταμασοῦ καὶ Ὀρεινῆς (11-12.12.2019).
 
Ψάλλει ὁ πρωτοψάλτης τῆς Ἱερᾶς Μητροπόλεως Μόρφου κ. Μάριος Ἀντωνίου.

Μόρφου Νεόφυτος: Ὁ Χριστὸς διψᾶ νὰ διψάται … (04.12.2021)

Κήρυγμα Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου στὴ θεία Λειτουργία τῆς ἑορτῆς τῆς ἁγίας Βαρβάρας τῆς μεγαλομάρτυρος, ποὺ τελέσθηκε στὸν ὁμώνυμο πανηγυρίζοντα ἱερὸ ναὸ τῆς κοινότητος Οἴκου Μαραθάσας τῆς μητροπολιτικῆς περιφέρειας Μόρφου (04.12.2021).
 
Ψάλλει ὁ πρωτοψάλτης τῆς Ἱερᾶς Μητροπόλεως Μόρφου κ. Μάριος Ἀντωνίου.

Митрополит Неофит: Сведочења о чудима преподобног старца Евменија Новог (22.5.2021)

(22. 5. 2021. село Перистерона у Митрополији морфској, параклис Светог Никифора Лепрозног)

Беседа Митрополита Неофита и сведочења верника о недавним чудима светог старца Евменија Новог. Освећење параклиса Светог Никифора Лепрозног, вечерња служба на којој се први пут богослужбено прославио Свети Евменије Нови. 

Данас наша помесна Црква, Митрополија морфска и парохија Перистероне веселе се и радују, заједно са целим Кипром, због параклиса једног савременог светитеља, преподобног Никифора Лепрозног. Он је данас освећен, добио је благодат освећења коју је ишчекивао. Тако исто и једно детенце кад се роди, шта жељно ишчекује – да се крсти и помаже миром. Један други савремени светитељ, Старац Пајсије, говорио је за децу коју родитељи, под разним тешким и болним околностима, убијају у абортусима: Бре, да макар роде ту децу и донесу их мени да их крстим, па после нека их и убију… – Да ли чује госпођа докторка шта каже светитељ? – Да их роде и донесу мени да их крстим, па ћу их ја убити. Толико је важно да се крсте и миропомажу деца, односно да приме Духа Светог! Као што дете једва чека да Бог просветли родитеље да га крсте и миропомажу да би примало енергије, силе, благодатне дарове, светлост, информације Духа Светог, исто се дешава и са неком црквом. Не дајте се преварити од стране неких збуњених теолога и клирика, и не слушајте шта говоре. Црква је живо тело! Знате ли како се зове прва одежда (прекривач) која се ставља на Часну трпезу? Приплотије тј. срачица (κατασαρκιον – катасаркион). То ми стављамо на Часну трпезу на освећењу, не данас. Шта значи приплотије? Зар тако наше мајке не зову мајицу коју облачимо до себе (у преводу са грчког: приплотије је оно што пријања уз тело)? Или кад нам кажу да крст који носимо око врата треба да буде до тела, при нашој плоти да би се тело осветило? И Часна трпеза је тело. Она је живо тело и има чула, и телесна и душевна! 

Светитељ кога данас славимо – у томе смо пожурили пре осталих, наглашавам то због неких схоластичара и неке браће која се држе акривије, која ће се мало саблазнити и рећи: ево, опет је Митрополит морфски истрчао пре времена да почаствује и прослави као светитеља једног, заиста, светог старца, кога наша Васељенска патријаршија још није и званично признала. Преподобни отац наш Евменије (Саридакис) је пореклом са Крита, из једног планинског сеоцета, које се зове Етја, у планинском ланцу Астерусија. Тамо се данас налази његов гроб. Он је највећи део живота провео у Атини, у четврти Агија Варвара, у подножју брда Егалео, заједно са својим старцем Светим Никифором Лепрозним, где је помагао осталим лепрозним болесницима. 

Свети Нектарије Егински је оздравио нашег старца Евменија чим се овај разболео од лепре.Онда је пронађен и лек против ове болести. Благодаћу Божјом, његово лице, руке и ноге нису се уопште деформисали. Касније га је рукоположио најсветији Архиепископ Крита Тимотеј у манастиру Пресвете Богородице Каливијани. У том манастиру је управо јуче одслужено опело и сахрана Свете старице Галактије. И ова нова светитељка је са Крита. Колико нам је само светитеља дао тај Крит! Крићани су људи крајности: или ће се попети у висине светости или ће срљати низбрдо, код њих нема средине. Нека наставе да нам дају, макар по једног светитеља на сваких педесет година, па нека су им прости од Бога сви греси и свих оних осталих који срљају низбрдо… А камоли код толиког броја светитеља које већ имају! И које тек ће имати… 

Дакле, Часна трпеза је жива, као што је и цела црква (храм) живо тело. Прво је њој потребна благодат и енергија Светог Духа да би је потом давала нама беднима. Довољно је да кажемо у себи једно Господе помилуј од свег срца. Макар једно Господе помилуј, да отворимо мало своје срце…                         

Старац Евменије је на проскомидији помињао хиљаде имена, и то највише упокојених, а Бог је чинио једно знамење да би показао да прима његове молитве. Док је Старац помињао имена, свето миро је силазило свише попут росе на проскомидију (која се у свакој цркви налази у углу олтара). Позивао нас је да узмемо то свето миро: „Дођите, децо, узмите. Лековито је. Узмите ово и где год имате неку муку (бол), на том месту се крстолико помажите“. Једанпут ми је рекао: 

  • Кажи ти мени, свезналице, зашто се ово дешава? Да ли се то догађа свуда где свештеници помињу много имена да миро почиње да тече ?
  • Својим свештенством си угодио Светом Духу – одговорио сам.
  • Да, знам то. Знам, показао ми је то неколико пута. Био сам у агонији. Нисам знао да ли су Њему благопријатне моје молитве.

Видите, Старац ми није рекао: ко сам ја да угодим Богу, и није почео са смиренословљем, него је рекао: знам то! Бог је дао ово знамење да би показао да се Њему допадају Старчеве литургије и помињање имена на проскомидији. За време његовог служења Свете литургије, мироточила је Часна трпеза и, посебно, проскомидија!

Не желим да вас замарам многим речима јер бих о Старцу Евменију данима могао да говорим… То смо записали и у нашим књигама, можете да прочитате колико је велики светитељ био. Ја морам да изнесем аргументе. Не вама, будући да сте ви „фанатици Митрополита морфског“, а „фанатици Митрополита морфског“ значи да сте фанатици: Светог Никифора, Светог Евменија, Светог Јакова евијског, Светог Пајсија, Светог Порфирија… Зар није тако? Фанатици неколико светитеља и неколико грешника. Обраћам се онима који сматрају да смо пожурили са овим богослужбеним прослављањем. Шта то значи? Сви верују у светост Старца Евменија. Сви! У његову простодушност, у многа чуда која је учинио и за време свог живота и по упокојењу. 

Канонски поредак је да један епископ, обично из места рођења или упокојења светитеља, састави један регистар и да га пошаље помесном Сабору, нпр. Епископ гортински Макарије који има у надлежности Старчев гроб. Знам да нешто полако и мудро припрема тај човек Божји и, када га просветли Бог и Свети Евменије, то ће послати у Васељенску патријаршију, а Васељенска патријаршија, некад брже – некад спорије, јер нису увек исти временски оквири, а треба да постоји и просветљење с неба – званично канонизује светитеља. Дотада ми са осталим помесним митрополијама и црквама имамо право да поштујемо човека Божијег богослужењем и иконом, довољно је да се надлежни епископ са тим слаже. Благодаћу Божјом, још одавно смо насликали икону на којој је и Свети Никифор, и то после једног откривења које је имао главни појац у Менику, Георгије. На тој икони смо ставили поред Светог Никифора и Старца Евменија. То је познато виђење Старца Евменија. Он је видео Светог Никифора како за време молитве лебди у ваздуху, у великој светлости. Зашто смо ми ушли у овај процес? Ја лично то нисам хтео јер смо нешто слично урадили са Светим Јаковом Евијским и Светим Филуменом Новомучеником, и од тада нас бије глас… Међутим, ово је хтео Свети Евменије. Свети Евменије је хтео ово!        

Видите, као да нам нису била довољна друга зла на планети и нашем крају, него је поврх тога дошла и епидемија! Једни су је негирали, што је погрешно, а други су је преувеличали и искоришћавају је. Међутим, светитељи се не баве политиком, него делима човекољубља. Воле човека без обзира на његове идеје, гледају на његово срце, а не на разум. Свети старац Евменије је у последње време учинио тако велика чуда да ме је обавезао – пошто сам питао за то и Божје људе – да му саставимо службу. Замолио сам за то химнографа са Крита Јоаниса Цилимигакиса, једног младог човека који је у младости био рокер, певач рок музике и стихописац, а када је упознао Бога и покајање, постао је црквени химнограф. Видите како Бог Дух Свети узима таленте и претвара их у харизматичне дарове! Наш Јоанис је веома добар химнограф, којег сам пронашао преко интернета и упознали смо се. Замолио сам га и он је написао службу за свог земљака Старца Евменија. Управо смо чули како је поју наши појци… 

Замолили смо нашег иконописца, који је насликао све ове овде иконе Светог Никифора, да направи и велику икону Светог Евменија. То смо урадили пошто је Свети Евменије, сада у време удара епидемије, нашао се и послужио у болу и муци људима којима верујемо и које годинама познајемо. Важно је притом нагласити да нису прелешћени, нису неки „визионари“, који истичу своју религиозност. Могу да кажем да су они били на самртничкој постељи, а Свети Евменије им је Духом Светим дао продужење живота. 

Замолио бих сада госпођу Јоану да нам се обрати. Јоана је из Капутија, њен муж је председник месне заједнице Капути, Хараламбос Терликас, учитељ, брат познатог певача традиционалних народних песама (Михалиса Терликаса). Познајемо се годинама. Она је та која је пресудно утицала на одлуку да кажем себи: „Мани се, Неофите, срамежљивости, која те је наједном спопала и прихвати се да као епископ урадиш то што мислиш да треба, у оквиру своје епископије!“ Нека после то виде и остали епископи, а нарочито помесни епископ на Криту, као један каменчић у мозаику, као мали допринос у целокупном настојању на канонизацији преподобног оца нашег Евменија. Послушајте од госпође Јоане какву поруку са неба нам је послао преподобни отац наш Евменије. После тога бих замолио др Николу, алерголога из Лимасола, који је овде поред ње, који је наше духовно чедо већ двадесет година. Њега је вирус тзв. „ковид 19“ веома снажно погодио, схватио је да му се приближава смрт и послао нам је поруку преко своје добре супруге Елени. Молитве Свете Горе, од Америке до Јерусалима, окружиле су нашег драгог Николу, али више од свих му је помогао Свети старац Евменије тиме што му је вратио дисање и ваздух у плућа. Никола, молим те да се и ти обратиш. На тај начин бих волео да људи који нас слушају и гледају схвате зашто вечерас уместо помена, као што смо чинили прошле године, сада имамо празнично богослужење са петохлебницом. Овако ћемо чинити и убудуће јер се наставља без престанка чудесно присуство преподобног оца нашег Евменија у нашем животу.  

Сведочење г. Јоане о чудесном јављању Св. Евменија и исцељењу од плућне емболије

После једне операције сам лежала на постељи. Нисам могла да удахнем јер сам добила плућну емболију, тако су ми касније рекли, и тромбозу на нози (овој на којој сада још увек носим чарапу). То се догодило пре два месеца. Нисам могла да отворим очи и нисам имала ваздуха да бих могла да говорим. Пришао је мом кревету неко у веома лепим свештеничким одеждама. Видела сам га од струка надоле. Држао је једну веома лепу чашу, која је споља била сребрне боја, а изнутра је сијала у боји чистог злата. Само мало се видела јер је била покривена једном сјајном тканином искројеном у облику крста, са веома лепом чипком. Преко тога је била још једна тканина, такође искројена крстолико и сашивена са лепом чипком, као и нашивеним црвеним крстом на средини. Рекао ми је:

  • Здраво, Јоана. Тешко ћеш проћи, али ћеш оздравити. Дођи, дођи да се поклониш. 

Направила сам метанију и прекрстила сам се. Открила сам белу тканину, пошто је он три пута климнуо главом, целивала сам и поново покрила. Тада ми је рекао:

  • Ја сам Свети Евменије! Ја сам Свети Евменије! Раније сам био отац, а сада сам Свети Евменије. Је ли у реду, Јоана? Немој да ме заборавиш.

Упитала сам га и за мог сина инвалида, јер сам само о томе бринула: 

  • Хоћеш ли и мог сина излечити? 
  • Видећемо.

После ме је одвезла хитна и пет дана су ме лечили у болници. Још увек узимам терапију, али сву наду сам положила на речи Светог Евменија, који је дошао и рекао ми да ћу оздравити! Сваки дан га призивам у молитви. Ево, замислите шта ми се данас десило. Јутрос кад сам устала, окадила сам кућу и прочитала јутарње молитве, као што радим сваког дана. После тога сам узела телефон да прочитам поруке. Тек што сам отворила поруке, стигла ми је једна порука, случајно. У њој пише: Свети Евменије се упокојио 23. маја. То је сутра! Случајно! Много ми је било драго што сам то видела јер сам одлучила да му у цркви одржим помен, а када га канонизују да га славим.  

Митрополи Неофит Јоани: 

  • Можеш већ од виђења (његовог јављања) да га славиш као светитеља. 

Митрополит Неофит народу:

Ово је лепо и једноставно речено. Оно што ми се највише свиђа од онога што је Свети Евменије рекао Јоани јесте: „На земљи су ме звали отац Евменије, а овде горе ме зову Свети Евменије“! Дакле, из овога можете да схватите колико живости и колико вечног живота има на небу! Зар није тако? Зато и кажемо да не постоји смрт. Старица Галактија, која се јуче упокојила, шта је последње рекла? „Смрт је рођење за небески (вечни) живот!“ Чујете ли? Није крај! Виђење наше сестре Јоане управо то показује. На земљи отац Евменије, а на небу Свети Евменије! 

Сведочење др Николе, алерголога из Лимасола, о чудесном јављању Св. Евменија и исцељењу од вируса корона

Осећам велики благослов и радост да поделим са вама оно што сам доживео. Почетком године сам добио корона вирус, као и цела моја породица. Петог дана сам био толико лоше да нисам могао да одем ни до спаваће собе. Позвао сам своје колеге у болници, стигла су кола хитне помоћи и примљен сам у болницу. Послао сам поруку Старцу (Митрополиту Неофиту) и другим духовницима које лично познајем. Моје стање у болници се погоршало, тако да су ме након два дана пребацили на одељење полуинтензивне неге. Ту сам се мучио јер нисам могао да дишем иако сам био прикључен на максимум кисеоника. Током друге ноћи, док сам покушавао да се макар мало одморим, у мој сан је дошао Старац Евменије. Сијао је, био је у блештавој светлости, у зеленим одеждама, сећам се… Рекао ми је:

  • Дете моје, не бој се! Тешко ћеш проћи, врло тешко, али ћеш успети. 

Од тог тренутка сам осетио у себи снагу. Ујутро сам преко телефона супрузи послао поруку да се не брине. Рекао сам јој да ми је један старац рекао да ћу бити добро, да ће бити тешко, али да ћу успети. Рекао сам јој: ви се молите посебно Светом Никифору Лепрозном и узмите ону књигу коју ми је дао духовник (Митрополит Неофит) о двојици светитеља (Светом Никифору и Светом Евменију). 

У виђењу које сам имао Старац ми је показао, као на неком рендгенском снимку, моје плућно крило и оштећење које је вирус изазвао. Као на снимку сам видео своја плућа, посебно је лево плућно крило било оштећено. Показао ми је и на који начин ће оштећење почети да се повлачи. Рекао ми је да ће за то бити потребно доста времена. 

Наредног дана сам био много боље, могао сам да удахнем, и послао сам поруку Старцу (Митрополиту Неофиту) да се не брину јер су наши светитељи живи. Међутим, након два дана моје стање се веома погоршало, нисам скоро уопште могао да дишем. Колега који је дежурао те ноћи, дошао је око пола сата пре поноћи и рекао ми: „Колега, ниси добро. Морамо да те интубирамо и да те пошаљемо на интензивну негу у Никозију“. Можете да замислите како изгледа када то кажете једном лекару, који зна шта то значи. Интубација је тешка ствар! Упркос томе, мирно сам примио вест. Иако нисам хладнокрван него импулсиван човек, нисам се бунио. Помислио сам у себи да морам и то да прођем, будући да ме је Светитељ на то припремио. Рекао сам им: „Интубирајте ме ако мора тако да буде“. У Никозији је моје стање било веома озбиљно, једанаест дана сам био интубиран на респиратору. 

Иако су сви медицински и статистички параметри били против мене, односно указивали су да ћу да „отпутујем“, а колеге су се спремале да ми ураде трахеостомију (више пута су безуспешно покушавали да ме скину са респиратора), ја сам за све време мог боравка на интензивној нези осећао да су се људи молили за мене… Чуо сам како говоре: „Никола се не буди“. Морам да вам пренесем колико је велики тај благослов, дословце сам осећао те молитве и хоћу на њима да захвалим свима – мојим пацијентима, пријатељима, свештеницима, монасима и монахињама, целом свету. Такву силу молитве нисам никада раније доживео! Морамо сви да схватимо да је молитва једно од наших најјачих оружја! Слава Богу, изашао сам са одељења интензивне неге. Ово је пети месец како се опорављам. Још нисам у стању да се вратим на посао, али се надам да ћу уз помоћ Божју и наших светитеља ускоро моћи да се вратим својим пацијентима. 

Још једна ствар ме је нарочито потресла. Отприлике месец и по дана после мог изласка из болнице, дошла је да ме обиђе једна пријатељица која ми је као сестра јер се дружимо од гимназијских дана, Марија. Рекла ми је да је оног дана када сам интубиран случајно чула на интернету једну беседу о. Евангела Папаниколау о Старцу Евменију. Иако није знала за његово јављање мени, рекла је: „Молићу се том Старцу за мог пријатеља“. Ни Марија ни било ко други, није знао да сам ја у болници видео Старца Евменија у сну. Заиста ме је потресло када сам сазнао да се моја пријатељица молила за мене, без мог знања, управо том светитељу. 

Рећи ћу вам још нешто. Још нисам сигуран, али изгледа да је то било знамење попут овог које је имала Јоана. Пре недељу дана су ме обавестили о једном детету које се налазило на интензивној нези у веома критичном стању због вируса корона, као у мом случају. Рекао сам да ми пошаљу његово име да се помолим Старцу Евменију. Послали су ми име и после два дана сам позвао човека који ми је то јавио да се распита како је дете. Сазнао сам да се дете пробудило и да је боље. Осетио сам да је Старац Евменије чуо моје молитве. Сигурно се много света молило разним светитељима, али сам осетио да је управо Старац Евменије био тај који је услишио молитву.   

Са Старцем Евменијем сам разговарао о многим стварима. Између осталог, рекао сам му:

  • Старче, ми се молимо Светом Никифору Лепрозном и њему читамо молбене каноне против вируса корона. Он је (задужен) за вирус корона.

Старац Евменије се широко насмејао и двапут поновио:

  • И ја сам (задужен)  за вирус корона! И ја сам (задужен) за вирус корона!  

Још ми је рекао да треба да говорим о свему овоме што сам доживео са њим за време свог боравка у болници:

  • Када изађеш из болнице, треба да говориш о овоме! Ходаћеш и говорићеш! Ходаћеш и говорићеш! 

Молим се да његов благослов буде на свима нама.

Завршна реч Митрополита Неофита

Да кажем још нешто за крај. Када сам 1998. постао епископ, 22. августа сам изабран, а за датум моје хиротоније је изабран 13. септембар. Имао сам мало времена да сашијем своје владичанске одежде. Мој духовник, отац игуман Симеон, рекао ми је да одем у Атину и да узмем благослов од оца Евменија, који је у то време био на самрти. Будући да се у то време већ беху упокојили свети старци Јаков, Порфирије и Пајсије (још од 1991), рекао ми је да одем код свог некадашњег исповедника старца Евменија по благослов да постанем добар епископ, и да тамо сашијем одежде. 

Старца Евменија сам затекао у болници Евангелизмос. Широко се насмејао и рекао ми, усред многих болова: 

  • Мој Неофите, заједно смо прошли златне године. Сада треба да завршим свој живот на крсту. Са крста сам почео, на крсту треба и да завршим. После тога следи Васкрс заувек… Запамти то, некад ће ти затребати!
  • Старче, шта год да се догоди, доћи ћу! – одговорио сам му, мислећи на његову сахрану.
  • Ти то хоћеш и ја то хоћу, али нећеш моћи… Сине мој, тог дана када ме буду сахрањивали, ти ћеш имати у посети једно уважено црквено лице и нећеш моћи да дођеш. 
  • Ништа се не брини. Само ти мене помињи.

Заиста је тако било. На дан када се Старац упокојио, 23. маја 1999, по одлуци Светог Сабора Кипарске Цркве требало је да угостим у седишту Митрополије, у Евриху, Патријарха александријског Петра, тако да нисам могао да одем на сахрану! Из овога вам је јасно какав је дар имао Свети старац Евменије. 

После последњег сусрета с њим, посетио сам стационар где су живели лепрозни. Свети људи! Болест освећује човека када је прате молитва, вера и стрпљење! Отишао сам код Аргиро. Говорио сам вам о њој да је и она била светитељка. Имам један делић њених моштију који мирише (те мошти ми је донео, хвала му на томе, отац Евангелис. Он лепо беседи мада уз понеке лудости. То је радио и старац Евменије, да знате, и химнограф то нарочито наглашава). Аргиро је била непокретна, болесна, лежала је у кревету. У путу сам размишљао о томе како би било добро да ми да нешто новца, јер сам знао да има, да сашијем један епитрахиљ и понесем га као успомену на ове светитеље, који су постали свети кроз болове лепре! Чим сам стигао код ње, пре него што сам јој било шта рекао, шта мислите да ми је рекла?

  • Сагни се доле испод кревета, ту има један сандучић. Узми колико хоћеш, али не само за епитрахиљ, него за комплетне владичанске одежде! И то за најбоље владичанске одежде које будеш нашао!

Отворио сам сандучић, био је препун новца, захватио сам један свежањ новчаница. Од тога сам сашио одежде које су ми се много допале. Од значаја је њихова златна боја са мало црвене унутра. Моји стари ђакони су је назвали: „одежда од лепрозних“. Када смо имали хиротоније и неке званичне прославе, облачили смо управо те златно-црвене „одежде од лепрозних“. 

Сутра ћемо служити прву литургију за преподобног Евменија. Ђакони између себе разговарају коју одежду да припреме. Рекао сам им да ми је сасвим свеједно, нека изаберу шта хоће, мени је довољно то што је наш Старац на небу толико жив и што помаже људима. Међутим, обратите пажњу како су небесима важни и детаљи! То нису детаљи јер Светитељ хоће да га прославимо! Јер је то слава Христова! Људска слава је јефтина, данас те уздижу, а већ сутра унижавају. Типикар Марио је сматрао да одежда треба да буде или црвена или златна јер је наредног дана била недеља. Такве одежде носимо недељом – или црвене или златне. Стари архиђакон је говорио да узмемо зелене одежде јер је Евменије преподобан, као и Свети Никифор, а преподобне прослављамо у зеленим одеждама. Млађи су се повукли пред старијим, јер ко сме да се супротстави Фивосу, и припремили су зелене одежде. У то време нисам био у Митрополији. Био сам много уморан, имали смо три сахране. Оплакао сам и нашег свештеника кога смо изгубили, био сам овде у нашем манастирчићу у Орунди, усамио сам се у једној келији. Опет су ме питали које одежде да припреме. Изгубио сам стрпљење и одговорио: 

  • Сине мој, узми било које одежде, нећемо ваљда тиме да се бавимо? Зар не видиш шта се догађа у свету? Зову ме из целе Грчке, Немачке… Људи се боје. Телефони непрестано звоне. Питају ме: да ли да се вакцинишемо? Ја им кажем: ја се нећу вакцинисати, а вас нека Бог просветли. Нарочито немојте да вакцинишете младе, да би нам остало семе. Да ли разумете шта хоћу да кажем? Да би наша деца живела! Не знамо штетне ефекте тих лекова. Макар када су у питању млади: НЕ! Велико НЕ! 

Јутрос ми је дошао ђакон који је инсистирао да ставимо зелене одежде и каже ми:

  • Знаш, нисам ставио зелене одежде. На крају сам ипак обавестио оца Јакова да припреми златне одежде. 
  • Зашто?
  • Јуче је дошао Старац Евменије и рекао ми: Мој ђаконе, сутра нашем владики припремите одежде које су моја браћа направила. (Видите како размишља светитељ, мислио је на лепрозне!) И да кажете нашем владики да њих све појединачно помене.

Чујете ли шта значи светитељ? Он не брине само о себи, него размишља о оном другом, о људима који су му помогли да постане светитељ. Нико не може постати светитељ сам од себе. И средина помаже. Да би др Никола данас био жив и здрав, овде са нама, колико њих је помогло, зар није тако? То нису само његове молитве. Зар Јоана нема уз себе Харалампија и децу, пријатеље, а посебно молитве свог болног сина? Мислите да се чуда тек тако дешавају? Потребно је друштво за то. Грци кад се удруже стварају нове галаксије, каже Савопулос. То сам хтео да вам кажем. А сутра ћемо, драги моји ђакони, обући златне одежде због наших златних светитеља.

Извор: https://youtu.be/QQBLW0OR5-U

Са грчког превела ©Валентина Аврамовић

Старац Евменије (Саридакис) Скривени светитељ нашег времена (1. јануар 1931 – 23. мај 1999)

Старац Евменије (Саридакис)

 Скривени светитељ нашег времена

 (1. јануар 1931 – 23. мај 1999.)

Константин је био најмлађе од осморо деце сиромашних и побожних родитеља Георгија и Софије Саридакис, у планинском селу Етја у околини Ираклиона на Криту. Као дечак помагао је у цркви Пресвете Богородице, у центру села. Једног дана док је палио кандила, Пресвета Богородица се појавила пред њим, обучена у црну одећу, и рекла: „Ти ћеш једног дана постати свештеник“. Заиста, у дворишту те цркве Старац Евменије је сахрањен шест деценија касније као јеромонах. Имао је само две године када је изгубио оца. Уследио је тежак период немачке окупације Крита и борба његове мајке удовице да прехрани децу. Митрополит Морфа г. Неофит сведочи да је мали Константин врло рано добио благодатне дарове, тако да је приликом посете једног Архиепископа видео светлост Светог Духа на његовом лицу, односно благодат архијерејства: „Видео сам благодатну светлост архијерејства на његовом лицу, и зато сам непрестано долазио пред њега да бих је видео. Упитао ме је шта сам видео. Нисам одговорио, али сам много волео да гледам ту благодатну светлост“. 

Отац Евменије имао је Божји призив за монаштво. О томе је сам овако говорио: „Са седамнаест година отишао сам у манастир. Пре тога сам шеснаест година живео у свом селу, где сам често размишљао о томе да постанем калуђер јер сам волео Бога. Једног дана ми је наш свештеник рекао да дођем да ме произведе у чтеца. Тако сам јутром и вечером палио кандила и читао све што ми је долазило под руку. На празник Нове године 1944, поподне, отишао сам у цркву да бих упалио кандила, а после сам се вратио кући да ручам са мојом сестром Евгенијом. Док смо јели, из огњишта је изненада синула муња, блистава беличаста светлост, која ме је на тренутак заслепела и продрла дубоко у моју душу. Истог трена сам поскочио и довикнуо сестри: Евгенија, постаћу калуђер! Бог ме је просветлио у том тренутку. Када човек има призив од Бога да учини нешто добро, Бог делује и помаже му.“ 

Са седамнаест година (1948) постао је искушеник у оближњем манастиру Светог Никите, на Криту; три године касније (7.4.1951) пострижен је у монаха Софронија, а 1964. у велику схиму. Рукоположен је у јеромонаха, и добио име Евменије 19. априла 1975. Био је врло вредан и бринуо се о двојици старих слепих монаха са великом љубављу. У темељ свог монашког живота поставио је смиреноумље, послушање и марљивост. Дању се исцрпљивао телесним радом (пробијали су нови пут за манастир, радио је у башти, доносио воду из далека…), а ноћу је бдео пребивајући у молитви. Тај типик задржао је до краја свог живота.

Видећи борбу младог монаха, ђаво је подигао буру помисли против њега, али пошто она није била довољна да би сломио његову борбеност, појавио се у видљивом обличју пред њим и обратио му се са наредбом: „Ја сам анђео. Мени се поклони до земље“. Међутим, отац Софроније је приметио да његовом саговорнику недостаје један зуб. Насмејао се и рекао му: „Ти ниси анђео. Недостае ти један зуб!“ Разјарени ђаво, ван себе од бесе, ударио је шамаром монаха Софронија и нестао. 

Једном када се отац Софроније шетао поред мора, чуо је слатки глас Пресвете Богородице који је долазио с мора: „Дете моје, не бој се, а ја те нећу оставити да пропаднеш“. Када су га питали како је знао да је то био глас Пресвете, спонтано је одговорио: „Како да не препознам Пресвету Богородицу?“ 

Од самог почетка свог монашког пута пројавио је велику зрелост и одлучност. Био је потпуно предан духу странствовања. Настојао је да никада не преноћи ван свог манастира. Догодило се да је то једном било немогуће и да је морао да преноћи у родитељској кући. Те ноћи видео је Свету Марину да излази из своје иконе у кућном иконостасу, држећи непоменика за рогове и показујући га оцу Софронију, овим речима: „Он вам убацује помисли да не слушате Старца и да дремате за време службе у цркви“. 

Са двадесет и три године отац Софроније морао је да служи војску, пошто у то време монаси нису били ослобођени војне обавезе. У Солуну, где је служио војни рок, тешко се разболео. Добио је високу температуру која се никако није спуштала. У том стању, по његовим речима, хиљаде демона су јуришале на њега да би га уплашили. Лекари нису могли да нађу узрок болести иако су дуго испитивали. Док се возио аутобусом, у себи се обраћао чудотворној икони Пресвете Богородице Каливијани (из манастира у области Каливја, на Криту): Пресвета Богородице Каливијани, од чега болујем? У том тренутку пришао му је непознати човек и рекао: „Оче, да ти кажем нешто. Имаш лепру. Треба да одеш у Атину, у болницу Св. Варваре“. Тако је отац Евменије отишао у болницу и добио одговарајућу терапију. 

Митрополит морфски Неофит, у својој беседи, износи своје сведочанство о првим симптомима Хансенове болести код ондашњег војника и монаха Софронија: „Лежао сам у кревету, имао сам врло високу температуру. Тада су ми рекли да сам тешко болестан и да више нећу моћи да се вратим у свој манастир, него да морам да останем у болници. Када сам сазнао да је у питању лепра, веома сам се обрадовао. То ме је испунило бескрајном радошћу. Од среће сам пао са болничког кревета јер сам знао дашто је већа болест, већи је и крст, а тиме је веће и Васкрсење! Помислио сам у себи: Боже мој, хвала ти на великом поклону који си ми дао. Са њим ћу имати веће учешће у Твојим страдањима, али и већи удео у Твоме Васкрсењу!“ 

У болници за лепрозне у Атини, отац Софроније сасвим је излечен, јер је у међувремену пронађен лек. Опака болест није оставила чак ни најмањи ожиљак на телу. Из љубави према својој болесној сабраћи, иако излечен, остао је да им служи. Након исцељења није се вратио на Крит, него је остао у болници за лепрозне у Атини, да би служио болесницима. Говорио је: „Будући да сам окусио и телесни и душевни и духовни бол, идем међу болне у Атини, у болницу, да им послужим.“ Управа стационара доделила му је једну келијицу, поред црквице Светих Бесребреника Козме и Дамјана, у којој је провео остатак свог живота. Свакодневно се бринуо о болесницима који су били непокретни и нису имали никог да им помогне. У то време је било око тристо лепрозних у болници за заразне болести у Атини. Он им је и ципеле обувао, а они су га неретко и псовали, јер су имали велике болове. Неуморно се трудио на одржавању и улепшавању храма, преузео је чак и улогу главног појца за певницом. Правио је тамјан и делио по црквама и манастирима. Болничке собе испунио је иконама и духовним књигама. Лето је проводио на Светој Гори и остајао је тамо по неколико месеци. 

Одлазио је и на свој родни Крит, у манастир свог покајањаманастир Светог Никите. Такође, посећивао је и Манастир Пресвете Богородице Каливијани. У тој светињи се духовно повезао са њеним обновитељем, Митрополитом Тимотејем, каснијим Архиепископом Крита, који је такође био светитељ и изгонио демоне (духовно чедо Светог Амфилохија са Патмоса). Управо он је рукоположио монаха Софронија у јеромонаха и духовника Евменија. 

Када је затворен комплекс за лепрозне на острву Хиос, Свети старац Антим послао је оцу Софронију Светог Никифора Лепрозног, у то време већ слепог и непокретног. Њему је отац Софроније потом служио целим срцем и њега је узео за свог духовног оца и руководитеља. Чежњу монаха Софронија да се врати у манастир свог покајања на Криту зауставило је писмо Светог Старца Антима са Хиоса, у коме га саветује да остане ту где је, у болници за лепрозне, и то овим речима: „Добро пази на ово благо које ти је послала Пресвета Богородица (Светог Никифора Лепрозног), јер ће ти велику корист донети у твом животу. Иако је у овом тренутку само искушеник, знај да је истовремено савршен монах, а и ти ћеш бити савршен ако му послужиш до краја његовог живота“. Пошто је монах Софроније био врло послушан, ове речи Светог Антима потпуно су га увериле да је неопходно да остане при болници за лепрозне до краја свог живота, и то као верно чедо и служитељ великог светитеља, Старца Никифора Лепрозног. 

Непријатељ људског рода страшно је завидео подвижнику Софронију. Појављивао се пред њим у обличју разних животиња. Монах Софроније у сталном посту, молитви и бдењу успевао је да му одоли. Међутим, из свог духовног неискуства и немања расуђивања, начинио је велику грешку: поверовао је да је победио ђавола и осетио је у себи празно задовољство. Једног дана док је силазио низ степенице болнице, осетио је велику радост јер је успевао да победи демоне и да их исмеје. Ђаво је управо тај тренутак чекао: из све снаге ударио је монаха у лице, а потом је заробио његов дух и тело, тако да се он тешко разболео од духовне болести. Родбина је дошла по њега и одвела га на Крит, а затим је кренула тешка борба за његово духовно здравље по манастирима и светињама, уз бдења, пост, молитве. 

Да би га научио смирењу, Свети Никифор Лепрозни није хтео да га излечи, изговарајући се да је он само монах а не свештеник, и упутио га је да потражи свештеника, и то испосника и подвижника, да му прочита молитву за истеривање демона. Избављење од демона дошло је по молитви Светог Никодима, једног ћутљивог јеромонаха, из Старчевог манастира на Криту, који је свакодневно сатима богослужио (исто то је радио и Старац Евменије: пет сати дневно је богослужио, сам, читајући). Уз много суза и велики подвиг будућег Старца Евменија, Господ га је ослободио овог страшног искушења. Завршни ударац ђаволу нанела је Пресвета Богородица у чувеном манастиру Кудума, на Криту, где су га рођаци и суседи довели. Пресвета Богородица га је загрлила, како је сам о томе касније сведочио, и повукла га је у правцу манастира, а противна сатанска сила га је вукла назад. Наравно да је сила Пресвете Богородице била јача. Постојала је велика опасност да буде заувек изгубљен, али га је благодат Пресвете Богородице одбранила. Тим речима сведочио је о том догађају и његов рођак Антоније Саридакис.        

Са четрдесет и четири године, 1975, монах Софроније рукоположен је у јеромонаха, када је добио име Евменије. Постао је изузетан духовник. Непрестано је служио и посећивао домове своје духовне деце ради освећења воде, јелеосвећења, као и и истеривања злих духова. Озбиљни здравствени проблеми са дијабетесом и хроничном бубрежном инсуфицијенцијом, видом и ногама (лекари су предлагали ампутацију) све више су се погоршавали. Током целе једне деценије непрестано је приман и отпуштан из болнице, све до 23. маја 1999. када се упокојио у болници Евангелизмос (Благовести), у својој шездесет осмој години. 

Ако се зна да је Свети старац Евменије припадао Митрополији Никеје, занимљив је податак да га је Господ позвао себи у Недељу светих 318 богоносних Отаца Првог васељенског сабора у Никеји. Опело је одржано у црквици Светих Бесребреника, у којој је предано и до потпуног самозаборава служио, а сахрањен је у свом родном селу Етја код Ираклиона на Криту. По свом упокојењу твори многа и велика чуда. 

+++

Када је Митрополит Морфа Неофит као деветнаестогодишњи студент права у Атини упознао Старца Евменија и замолио за исповест, Старац је то одлучно одбио, упитавши: „Зашто хоћеш да се исповедиш код мене? Ја само лепрозне исповедам. Далеко станујеш, треба да мењаш два аутобуса да стигнеш довде. Код тебе у крају имаш добре свештенике, немој да долазиш овамо“. Овај је тужно одговорио: „Добро, нека је благословено, Старче, кад већ нећете“, младић је сагео главу и снуждено се окренуо да изађе из цркве. Стигао је до излазних врата црквице када је зачуо Старчев глас како га дозива: „Еј, Кипранине, врати се овамо! Када хоћеш да дођеш на исповест?“ Договорили су се да дође наредног дана. Целе те године Старац Евменије исповедао је младића, али ни једну једину реч није хтео да му каже као савет после разрешне молитвезбог чега се он пожалио Светом старцу Пајсију, приликом своје посете Светој Гори. Старац Пајсије, будући заинтересован да помогне, упитао је младића ко је тај духовник. Међутим, он није ни стигао да одговори јер тек што беше навео да је тај духовник лепрозан, Старац Пајсије узвикнуо: „Па, то је Евменије! Нипошто не иди никуда даље од њега! Немој никада да га напустиш! Не брини, послаћу њему једног да му пренесе да треба да отвори уста и проговори“. Када је младић упитао Старца Пајсија да ли да пренесе његове поздраве Старцу Евменију, мудри Светогорац је то изричито одбио: „Ни случајно! Ништа му не помињи јер он воли да се крије“. Када се ондашњи студент, данашњи Митрополит Неофит, вратио у Атину са Свете Горе, отишао је до црквице при болници за лепрозне, где је Старац Евменије служио. Чим га је видео, у време вечерње службе, Старац га је позвао да чита: псалтир, затим молбени канон, потом акатист, па повечерјеједном речју, та служба је трајала пет сати! После тога позвао је младог студента у своју келију и, по први пут до тада, почео духовно да га саветује. Када је завршио, прекорно је додао: „Није била нужда да идеш чак до Свете Горе да нас тужакаш. Знамо ми то, дете моје, познато нам је да си то урадио!“ Овај, затечен, упитао је Старца да ли је можда Старац Пајсије послао некога да га о томе обавести, а он је овако одговорио: „Јесте. Послао нам је једног са крилима“. Седам година после тога, када је младић требало да се врати на родни Кипар и замонаши, отишао је последњи пут до Старца Евменија да се поздрави с њим и узме његов благослов. Опет су служили заједно његову чувену петосатну службу (све се читало, само је Господи возвах појао). После га је позвао у своју келију и упитао: „Да ли се сећаш како сам те пре седам година отерао и нисам хтео да те примим на исповест? Никада до сада ти нисам открио зашто сам се предомислио и позвао те да се вратиш. Знаш, видео сам те тада обученог у расу и чуо сам у себи глас који ми је рекао: Овога мораш да задржиш! Он ће једног дана проповедати народу о теби. Зато сам те задржао, дете моје“. 

+++

Митрополит Морфа Неофит у својим беседама често подсећа како су сви изданци духовне лозе са острва Хиос били велики чудотворци и ослободитељи демонизованих, као и исцелитељи од најтежих душевних и телесних болести. Родоначелник те лозе био је Свети Пахомије, који је из манастира Светог Саве Освећеног дошао на Хиос, да би се подвизавао у једној пећини. Његово духовно чедо био је Свети Нектарије Егински у време свог деценијског учитељског службовања на том острву, а потом и, десет година млађи, Свети Антим са Хиоса. Они су преузели и наставили живо предање умне молитве и исцељивања болесних. Тај дар Духа Светог они су предали даље, на своја духовна чеда: Светог Никифора Лепрозног и Светог Евменија (Саридакиса).    

+++

Митрополит Неофит морфски је упознао јеромонаха Евменија у болници за заразне болести у Атини,1981. Старац Порфирије саветовао је народу да одлази до Старца Евменија по благослов, гоорећи да је он скривени светитељ нашег времена. Свети Старац Порфирије је Митрополиту Неофиту, у то време студенту права, говорио: „Благо теби, јер по Промислу Божијем имаш двојицу светих духовника: Старца Јакова (Цаликиса) са Евије и Старца Евменија (Саридакиса), а ја немам ниједног. Доведи ми о. Евменија овде, тај сасуд Духа Светога, који је мало њих препознало. Такав светитељ се рађа једном у двеста година!“ Тако су на молбу Старца Порфирија, Светог Евменија довезли колима. Када је после исповести изашао из келије Старца Порфирија, његово лице је сијало као Мојсијево кад је сишао са Синаја.  

+++

 Једном ми је Свети старац Евменије (Саридакис) поверио шта се догодило када је на проскомидији покушао да поменe чувеног европског хуманисту Раула Фолероа. Он је био римокатолик и веома добар човек, доброчинитељ болнице за лепрозне и, уопште, лепрозних болесника, и зато је Старац Евменије одлучио да извади честицу за њега на проскомидији. Богослужио је у цркви Светих Бесребреника, која припада болници за лепрознеСвета Варвара“, у Атини. Тада је анђео Господњи три пута избацио честицу из светог дискоса. Пошто је анђео трећи пут склонио честицу, појавио се пред Старцем и рекао му да на Светом Предложењу има места само за чланове Цркве. Објаснио му је да на молитви на бројаници може да помиње све: јеретике, инославне, убице, злочинце, развратнике, живе и упокојене, све људе из целе васељене. Међутим, на евхаристијском узношењу (анафора) може да помиње само православне, јер су само они чланови Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве“. 

Извори:Отац Евменијескривени светитељ нашег времена“, Симон монах, прво издање, децембар 2009. 

  • Видео и аудио записи беседа Митрополита морфског Неофита
  • https://www.pemptousia.gr/2021/05/patir-evmenios-o-krifos-agios-tis-epo/

Са грчког превела ©Валентина Аврамовић

Ο Ναός του Αγίου Τυχικού στην Έσω Γαλάτα

Μητροπολίτου Μόρφου Νεοφύτου*

Όταν τον πρώτο καιρό της ενθρονίσεώς μου στη Μητρόπολη Μόρφου άρχισα να επισκέπτομαι τις εκκλησίες και τα προσκυνήματα της περιφέρειάς μας, πληροφορήθηκα από κάποιους παλαιότερους κατοίκους της Γαλάτας ότι δίπλα από το σημερινό χωριό υπήρχαν ερείπια παλαιού ναού του Αγίου Αποστόλου Τυχικού. Τα ερείπια βρίσκονταν στην τοποθεσία που είναι σήμερα γνωστή ως Έσω Γαλάτα, η οποία καλύπτεται από πυκνά περιβόλια.

Στην τοποθεσία αυτή, σύμφωνα με την παράδοση, βρισκόταν η αρχική κοινότητα της Γαλάτας πριν από τη μετακίνησή της στη σημερινή τοποθεσία. Η κοινότητα έτρεφε μεγάλη ευλάβεια προς τον Άγιο Απόστολο Τυχικό, τον οποίο είχε ως προστάτη άγιο και γι’ αυτό το λόγο οι παλαιοί εκείνοι Γαλατίτες είχαν οικοδομήσει προς τιμήν του το ναό του οποίου τα ερείπια μου υπέδειξαν κάποιοι γέροντες κάτοικοι.

Σύμφωνα με την τοπική παράδοση, το 16ο αιώνα η αρχική κοινότητα μετεφέρθη από την Έσω Γαλάτα στη σημερινή της τοποθεσία, όπου και αναπτύχθηκε κατά τους επόμενους αιώνες γύρω από την εκκλησία του Αγίου Σωζομένου. Φαίνεται όμως ότι οι τότε Γαλατίτες δεν λησμόνησαν τον άγιό τους κατά τη μετακίνηση. Στο ναό του Αγίου Σωζομένου, εντός του ιερού, τοιχογράφησαν τον Άγιο Τυχικό, ως επίσκοπο, δίπλα από τον Πρωτομάρτυρα Στέφανο. Σημειωτέον ότι αρχαιότερη τοιχογραφία του αγίου, του 12ου αιώνα, βρίσκεται στο ιερό του ναού της Παναγίας της Ασίνου.

Τοιχογραφία: Οι Άγιοι Τυχικός και Στέφανος, Παρεκκλήσιο Αγίου Σωζομένου

Αισθανόμενος ότι οφείλουμε, εμείς οι σύγχρονοι, να συνεχίσουμε τη φιλότιμη στάση που είχε πάντοτε ο λαός μας απέναντι στους αγίους, ανταποδίδοντάς τους τιμή και ευχαριστία για τις τόσες τους ευεργεσίες, είχα από τότε τη σκέψη ότι η τιμή και η ευλάβεια προς τον Άγιο Απόστολο Τυχικό θα έπρεπε να συνεχιστεί στην περιοχή της Γαλάτας. Με χαρά μάλιστα διαπίστωσα ότι τη σκέψη που είχα για την οικοδόμηση ενός νέου ναού προς τιμήν του αγίου, στην ίδια εκείνη περιοχή της Έσω Γαλάτας όπου βρισκόταν ο παλιός του ναός, τη συμμερίζονταν ένθερμα και οι κάτοικοι της Γαλάτας.

Όπως φαίνεται και από τον ανά χείρας βίο, ο απόστολος Τυχικός ήταν ένας εκ των Εβδομήκοντα Αποστόλων του Κυρίου, όπως και ο Απόστολος Βαρνάβας. Παρόλο που το όνομά του έχει συνδεθεί στενά με την Κύπρο, αφού υπήρξε ο πρώτος Επίσκοπος Νεαπόλεως-Λεμεσού, οι ναοί του στη νήσο μας, αλλά και σ’ ολόκληρη την Ορθοδοξία, είναι ελάχιστοι. Θα λέγαμε ότι είναι ένας κρυμμένος και ταπεινός Απόστολος. Που μπορεί να μην είχε μέχρι σήμερα μεγάλη φήμη, αλλά αυτό δεν σημαίνει ότι υστερεί σε αποστολική χάρη όλων των υπολοίπων Αποστόλων.

Η παρουσία του Αποστόλου Τυχικού στην περιοχή Γαλάτας και ευρύτερα της Σολέας, αποτελεί μια όλως ιδιαίτερη χάρη που συνδέεται με την παρουσία και άλλων αποστόλων και μετέπειτα αγίων. Κατά μυστηριώδη εύνοια της Θείας Προνοίας, η περιοχή ανεδείχθη σε τόπο αγιοτόκο και αποστολικό. Ο χαρακτήρας αυτός, τεκμηριώνεται μέσα από ιστορικά ίχνη και μαρτυρίες,  τα οποίακατά αγαθή συγκυρία,επιβεβαιώνονται και από τοπικές παραδόσεις. Όλα αυτά μας οδηγούν στην παρουσία και το πέρασμα πολλών αγίων και αποστόλων στην περιοχή Σολέας και ειδικά της Γαλάτας. Τι γύρευε, όμως, ο Άγιος Τυχικός στην Γαλάτα;  Ή, ακόμα, τι γύρευε στα Μέσανα της Πάφου, ή τι γυρεύει στο λόφο της Αγίας Φύλας παρά τη Λεμεσό;

Κατά μία εκδοχή παρά την σημερινή Γαλάτα βρισκόταν μια άλλη κώμη, η Λαμπαδιστός ή Λαμπαδού, που δυστυχώς οι σκληροί αιώνες που ακολούθησαν έσβησαν τα ίχνη της, η οποία διαδραμάτισε κομβικό ρόλο όχι μόνο στη θεμελίωση και στερέωση της Μητροπόλεως των Σόλων και μετέπειτα Μόρφου, αλλά και στη διάδοση του κηρύγματος του Χριστού σ’ ολόκληρη τη νήσο μας. Τοπική παράδοση τοποθετεί την Λαμπαδού πλησίον της Γαλάτας. Μάλιστα στην περιοχή υπάρχει βουνοκορφή την οποία μέχρι σήμερα οι κάτοικοι ονομάζουν «μούττη της Λαμπάδας».

Η Λαμπαδού συνδέεται έντονα με την πρώτη αποστολική περιοδεία, αφού οι Απόστολοι Παύλος, Βαρνάβας και Μάρκος, κατά την πρώτη τους άφιξη στην Κύπρο, συνάντησαν εδώ τον Ιεροκλή, πατέρα του Αγίου Ηρακλειδίου. Οι Απόστολοι πέρασαν από τη Λαμπαδιστό, και εκεί ζήτησαν από τον πατέρα τού Αγίου, Ιεροκλέωντα, που ήταν ιερέας των ειδώλων, να τους υποδείξει  τον δρόμο προς το Τρόοδος (χιονώδες όρος). Αυτός τους έδωσε τον γυιό του για οδηγό. Καθ` οδόν  οι Απόστολοι κατήχησαν τον Ηρακλέωνα και τον βάπτισαν στον ποταμό Σέτραχο  της Μαραθάσας. Σχετική με το γεγονός αυτό είναι και η ύπαρξη του ναού του Αγίου Ηρακλειδίου στον Καλοπαναγιώτη καθώς και η παράδοση που θέλει το βαπτιστήριο του αγίου στον παρακείμενο ποταμό Σέτραχο.

Όμως η Λαμπαδού είχε την τύχη να υποδεχτεί τους Αποστόλους Βαρνάβα και Μάρκο και κατά τη δεύτερη αποστολική τους περιοδεία στο νησί. Αφού κατέ­πλευσαν στον Κορμακίτη, οι δύο Απόστολοιπέρασαν από διάφορα άλλαμέρη της πεδινής περιφέρειας Μόρφου κατευθυνόμενοι προς τα μέρη της Σολέας και έφτασανστη Λαμπαδού. Από εκείπήγαν στην Πάφο και σε άλλες πόλεις της Κύπρου με κατάληξη τη Σαλαμίνα.

Άγιος Τυχικός, έργο: Αρχιμ. Αμβροσίου

Μετά το μαρτύριο του Βαρνάβα, ο Μάρκος, συνοδευόμενος από τους Αγίους Τίμωνα —ο οποίος καταγόταν από τη Λαμπαδού— και Ρόδωνα ήλθαν στην αρχαία κώμη του Λιμνίτη. Εκεί βρήκαν τον Άγιο Αυξίβιο, τον οποίο ο Μάρκος κατήχησε, βάπτισε και χειροτόνησε πρώτοΕπίσκοπο των Σόλων.

Σύμφωνα με αρχαίες πηγές και με το Βίο τον Αγίου Αυξιβίου, μετά το μαρτυρικό θάνατο του Βαρνάβα, ο Ευαγγελιστής Μάρκος πήγε προς συνά­ντηση του Παύλου στην Έφεσο, στον όποιο διη­γήθηκε το μαρτυρικό τέλος του θείου του και τα όσα αφορούσαν τη νεοσύστατη Εκκλησία της Κύπρου. Επειδή λοιπόν δεν υπήρχε άλλος Από­στολος να διδάσκει στην Κύπρο, ο Παύλος απέστει­λε τους συνεργάτες του Αποστόλους Επαφρά και Τυχικό, προς τον μόνο τότε Επίσκοπο της νήσου, Άγιο Ηρακλείδιο—ο οποίος επίσης καταγόταν από τη Λαμπαδού—, με εντολές να καταστήσει συγκεκριμένους επισκόπους στις πόλεις της Κύπρου. Σύμφωνα με την εντολή του Αποστόλου Παύλου, ο Απόστολος Τυχικός έγινε ο πρώτος Επίσκοπος Νεαπόλεως-Λεμεσού, ενώ ο Επαφράς Επίσκοπος Πάφου. Ειδικότερα, ως προς την Εκκλησία των Σόλων, ο Παύλος έγραψε στον Ηρακλείδιο να βρει τον Ρωμαίο Αυξίβιο και αυτόν να θέσει εκεί Επί­σκοπο, αλλά να μη τον χειροτονήσει, επειδή είχε ήδη χειροτονηθεί από τον Μάρκο.

Βλέπουμε λοιπόν με κατάπληξη και θαυμασμό πόσους μυστικούς δεσμούς έπλεξε η Θεία Πρόνοια γύρω από την περιοχή της Γαλάτας: Η Λαμπαδού δέχεται τους Αποστόλους Βαρνάβα και Μάρκο. Ο πρώτος ιδρύει την Εκκλησία της Κύπρου και ο δεύτερος χειροτονεί τον πρώτο Επίσκοπο Σόλων.  Στο Λιμνίτη, κατά τη χειροτονία του Αγίου Αυξιβίου, ο Μάρκος συνοδεύεται από τον Άγιο Τίμωνα που κατάγεται κι αυτός από τη Λαμπαδού. Τον Άγιο Αυξίβιο, τον εγκαθιστά ως Επίσκοπο των Σόλων ένα άλλο τέκνο της Λαμπαδούς, ο πρώτος Αρχιεπίσκοπος της Κύπρου, ο Άγιος Ηρακλείδιος. Η απόφαση αυτή έρχεται κατευθείαν από τον Απόστολο Παύλο, μέσω του Αποστόλου Τυχικού. Έτσι, ο Άγιος Τυχικός, συνδέει την Εκκλησία των Σόλων, μέσω του Αγίου Ηρακλειδίου και με τον Απόστολο των Εθνών.

Εικόνα Αγίου Στεφάνου και Αγίου Τυχικού, 14ος αι.

Η αγιοτόκος Λαμπαδού συνεχίζει να καλλιεργεί στα γόνιμα χώματά της και στα βυζαντινά χρόνια τον σπόρο του Θείου Λόγου, δίνοντας αγλαούς καρπούς, όπως ο Άγιος Ιωάννης ο Λαμπαδιστής. Ο Ρώσος μοναχός Βασίλειος Μπάρσκι, ο οποίος επισκέφθηκε τη Σολέα στα 1735, αναφερόμενος στην προσωνυμία του Αγίου Ιωάννη του Λαμπαδιστή, μας πληροφορεί: «ονομάσθη Λαμπαδιστής εκ του χωρίου ‘Λαμπαδούς’ όπου εγεννήθη ο άγιος, ως αναφέρεται εν τη βιογραφία του. Το χωρίον έχει τώρα εγκαταλειφθεί, ως διεπίστωσα όταν ήμην εις την Σολέαν…» (Κυπριακ. Σπουδές, ΚΑ’, 1957). Σύμφωνα με τον Μπάρσκι λοιπόν, το 1735 υπάρχουν ακόμα κατάλοιπα της Λαμπαδούς, στη Σολέα.

Όλα τα ανωτέρω μας θέρμαναν το ενδιαφέρον και μας έδωσαν ώθηση να αναβιώσουμε την ευσέβεια προς το πρόσωπο του Αγίου Αποστόλου Τυχικού ανοικοδομώντας την εκκλησία του στην περιοχή της έσω Γαλάτας. Για λόγους ιστορικής συνεχείας, προχωρήσαμε στη θεμελίωση του ναού δίπλα από τα ερείπια της παλαιάς εκκλησίας του αγίου, σε τεμάχιο γης που ευγενώς δώρησε η κυρία Ελένη Σάββα. Παράλληλα αναθέσαμε και στον αγιογράφο της Μητροπόλεώς μας, τον Αρχιμανδρίτη Αμβρόσιο, την αγιογράφηση της εικόνας του αγίου.

Ο άγιος ευαρεστήθηκε φαίνεται από τις ενέργειες αυτές. Στις παραμονές της θεμελίωσης του ναού του, φανέρωσε το πρόσωπό του με τον εξής τρόπο: Εκείνες τις μέρες κάναμε συντήρηση κάποιων παλαιών εικόνων. Ανάμεσα σε αυτές ήταν και μια πολύ μεγάλη εικόνα, που όμως ήταν μαυρισμένη τελείως, η οποία φυλασσόταν στο γυναικωνίτη του ναού της Παναγίας στη Γαλάτα. Δεν περιμέναμε πως θα περιείχε οποιαδήποτε απεικόνιση. Όμως, άλλα βλέπουν τα δικά μας τα μάτια και άλλα κρύβει ο Θεός. Δέκα μέρες πριν από τη θεμελίωση του ναού του αγίου, οι συντηρητές έφεραν την εικόνα στη Μητρόπολη, αυτό το μαυρισμένο ξύλο, και έκπληκτοι είδαμε ότι με την αφαίρεση της μαυρίλας φανερώθηκαν δύο άγιοι: Ο Πρωτομάρτυς Στέφανος και δίπλα του ο Απόστολος Τυχικός, που είναι τοιχογραφημένοι και στον ναό του Αγίου Σωζομένου. Η φορητή εικόνα είναι του 14ου αιώνα.

Τοιχογραφία: Η Ανάληψη του Χριστού, έργο: Αρχιμ. Αμβροσίου

Με τη βοήθεια του Θεού και του αγίου, ολοκληρώσαμε το ναό και την τοιχογράφησή του την ποία ανέλαβε ο αγιογράφος της Μητροπόλεώς μας, ο Αρχιμανδρίτης Αμβρόσιος. Κρατήσαμε και τις δύο εικόνες, τόσο την παλαιά όσο και τη νέα, ως σημείο ενώσεως της ευλαβείας των προγόνων με τη σύγχρονη ευλάβεια που αναβιώνει έναντι του αγίου στην περιοχή.

Ο ναός θεμελιώθηκε στις 8 Δεκεμβρίου 2002. Πρόκειται για μονόκλιτο ναό δικής μου αρχιτεκτονικής εμπνεύσεως, με τρεις πτέρυγες στεγασμένες από δίρριχτη στέγη. Το αρχιτεκτονικό ύφος του ναού δανείζεται στοιχεία από τρία σημαντικά μνημεία που βρίσκονται στο ορεινό μέρος της Μητροπολιτικής μας περιφέρειας, από την Παναγία της Ποδύθου, τον Σταυρό του Αγιασμάτη και την Παναγία του Άρακα.

Ακολουθώντας την τοπική παράδοση, για την οικοδόμηση του ναού χρησιμοποιήσαμε ως μοναδικό υλικό τη γνωστή ηφαιστιογενή πέτρα του Τροόδους, την οποία δούλεψαν και έχτισαν με περισσή αγάπη και μαστοριά Πόντιοι τεχνίτες. Η στέγη έγινε από Σολιάτες ξυλουργούς. Το ξυλόγλυπτο εικονοστάσι τεχνουργήθηκε από τον Ανδρέα Χαραλάμπους που άντλησε έμπνευση από εκείνο της Μονής του Αγίου Ιωάννη του Λαμπαδιστή.

Τοιχογραφία: Οι Άγιοι Επίσκοποι Σόλων Ευάγριος, Στρατόνικος και Ευστάθιος, έργο: Αρχιμ. Αμβροσίου

Τα στασίδια είναι εμπνευσμένα από τον ναό του Σταυρού του Αγιασμάτη και κατασκευάστηκαν από τον ξυλογλύπτη Μάριο Ηλιάδη από τα Σπήλια. Οι φορητές εικόνες που κοσμούν το ναό φιλοτεχνήθηκαν δια χειρός του Μάριου Σταυρινού από το Τερσεφάνου. Τέλος, η ωραία φιλοκαλική τοιχογράφηση του ναού έγινε από τον Αρχιμανδρίτη Αμβρόσιο. Για πρώτη φορά μετά από 500 χρόνια, η τοιχογράφηση έγινε με την τεχνική της νωπογραφίας. Κατά παράκλησή μου στην τοιχογράφηση είναι παρόντες, για πρώτη φορά μαζί, όλοι οι ιεράρχες που αγίασαν στην Επισκοπή των Σόλων, οι Άγιοι Αυξίβιος, Ευάγριος, Ευστάθιος, Στρτόνικος, Επιφάνιος Επίσκοπος Σόλων, Θεοφάνης Επίσκοπος Σολίας, αναδεικνύοντας την ιστορικότητα του μέρους και το υπέρχρονον της αγιότητος. Σε προσκυνητάρι εντός του ναού, φιλοτεχνήθηκε επίσης εικόνα με τους πέντε αγίους της Γαλάτας, τους Αγίους Ηρακλείδιο, Τυχικό, Τίμωνα, Ιωάννη Λαμπαδιστή και Σωζόμενο. Οι τρεις εξ αυτών είναι γέννημα της Γαλάτας ενώ οι δύο τιμούνται.

Τη γενική επιστασία της ανοικοδόμησης είχαν δύο άνθρωποι που εδώ και χρόνια βοηθούν τα μέγιστα στην οικοδόμηση, ανακαίνιση και φιλοκαλία ιερών ναών στην μητροπολιτική μας περιφέρεια, ο εργολάβος Ιωάννης Χρυσάνθου και ο εργοδηγός Σάββας Φουσκωτός.

Θα ήθελα, επί τη ευκαιρία της εκδόσεως του βίου του Αγίου Τυχικού, να εκφράσω τις ευχαριστίες μου προς τον ευσεβέστατο ιερέα της Γαλάτας π. Κυριάκο Παπανικολάου, τους πρόθυμους Επιτρόπους της Εκκλησιαστικής Επιτροπής, καθώς και σε όλους τους κατοίκους της Γαλάτας που συνεισέφεραν και συνέβαλαν στην πραγματοποίηση αυτού του ωραίου έργου που συνδέει την ευσέβεια των παλαιών κατοίκων της περιοχής με εκείνη των σημερινών.

Μετά την ολοκλήρωσή του ναού, καθιερώσαμε δύο ετήσιες εορτές του Αγίου Τυχικού, στις 8 Δεκεμβρίου που είναι η μνήμη του Αποστόλου Τυχικού και στις 30 Ιουνίου που εορτάζεται η Σύναξις των Αγίων Αποστόλων, ως δείγμα ευχαριστίας για την πίστη που μας δώρισαν οι Απόστολοι.

Η αναβίωση της ευσέβειας και του ενδιαφέροντος προς τον Απόστολο Τυχικό στην περιοχή της Γαλάτας, είχε ως ευχάριστο αποτέλεσμα να παρατηρηθεί παρόμοια αναβίωση και στην περιοχή της Αγίας Φύλας στη Λεμεσό.

Ευτυχές σημείο αυτής της αναβίωσης θεωρώ και την προσπάθεια του κυρίου Μακάριου Παπαχριστοφόρου για έκδοση του παρόντος βίου του αγίου. Γι’ αυτό και απευθύνω τις ιδιαίτερες ευχές μου στον συγγραφέα, που με επιμέλεια ιστορεί στο βιβλίο αυτό το πρόσωπο και τον βίο του Αγίου Αποστόλου Τυχικού.

Εύχομαι όπως η χάρις του Κυρίου ημών Ιησού Χριστού, φωτίζει και ενισχύει πάντας ημάς, δια του Αγίου Αποστόλου Αυτού Τυχικού.

*Πρόλογος στο βιβλίο: Μακάριου Παπαχριστοφόρου, Τυχικῷ τῷ Ἀποστόλῳ, Γαλάτα 2006