Αρχική Blog Σελίδα 448

Ανακοίνωση: Λειτουργίες και κηρύγματα 12 Δεκεμβρίου – 19 Δεκεμβρίου 2021

ΜΝΗΜΗ ΑΓΙΟΥ ΣΠΥΡΙΔΩΝΟΣ

Το Σάββατο προς Κυριακή, 11-12 Δεκεμβρίου 2021 και ώρα 7:30 μ.μ., ο Πανιερώτατος Μητροπολίτης Μόρφου κ. Νεόφυτος θα προστεί της Αγρυπνίας και θα κηρύξει τον θείο λόγο με την ευκαιρία της μνήμης του Θεοφόρου πατρός ημών Σπυρίδωνα, επισκόπου Τριμυθούντος, του Θαυματουργού, στην Ιερά Μονή Παναγίας Παντανάσσης, στο χωριό Κοτσιάτης (επαρχία Λευκωσίας).

Την Κυριακή, 12 Δεκεμβρίου 2021, θα λειτουργήσουν και θα κηρύξουν τον θείο λόγο: 

Ο Πρωτοσύγκελλος της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης π. Φώτιος Ιωακείμ στον ιερό ναό Παναγίας, στην κοινότητα Γαλάτας.

Ο Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου π. Ιάκωβος Καλογήρου στον ιερό ναό Αγίας Παρασκευής, στην κοινότητα Μουτουλλάς. 

ΜΝΗΜΗ ΑΓΙΟΥ ΜΟΔΕΣΤΟΥ

Την Τετάρτη, 15 Δεκεμβρίου 2021, και ώρα 5:00 μ.μ., ο Πανιερώτατος Μητροπολίτης Μόρφου κ. Νεόφυτος θα προστεί της Ακολουθίας του πανηγυρικού Εσπερινού και θα κηρύξει τον θείο λόγο στό πανηγυρίζον ιερό παρεκκλήσιο του Αγίου Μοδέστου, στην κοινότητα Αστρομερίτης. Ανήμερα της εορτής στο ίδιο πανηγυρίζον ιερό παρεκκλήσιο θα τελέσει τη θεία Λειτουργία και θα κηρύξει τον θείο λόγο ο Πρωτοσύγκελλος της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης π. Φώτιος Ιωακείμ.

19/12/2021 – ΚΥΡΙΑΚΗ ΠΡΟ ΤΗΣ ΧΡΙΣΤΟΥ ΓΕΝΝΗΣΕΩΣ

Την Κυριακή, 19 Δεκεμβρίου 2021, θα λειτουργήσουν και θα κηρύξουν τον θείο λόγο: 

Ο Πανιερώτατος Μητροπολίτης Μόρφου κ. Νεόφυτος στον ιερό ναό Παναγίας, στην κοινότητα Γαλάτας.

Ο Πρωτοσύγκελλος της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης π. Φώτιος Ιωακείμ στον ιερό ναό αγίου Θεοδώρου, στην κοινότητα Άγιος Θεόδωρος (Σολέας).

Ο Πανοσιολογιώτατος Αρχιμανδρίτης της Ιεράς Μητροπόλεως Μόρφου π. Ιάκωβος Καλογήρου στον ιερό ναό  Αγίας Παρασκευής, στην κοινότητα Τεμβριά. 

Μόρφου Νεόφυτος: Δι᾿ εὐχῶν τῶν ἁγίων Πατέρων ἡμῶν, Νικολάου καὶ Σπυρίδωνος (06.12.2021)

Κήρυγμα Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου στὴν ἀρχιερατικὴ Θεία Λειτουργία τῆς ἑορτῆς τοῦ ἁγίου Νικολάου Ἐπ. Μύρων τοῦ Θαυματουργοῦ, ποὺ τελέσθηκε στὴν πανηγυρίζουσα ἱερὰ μονὴ Ἁγίου Νικολάου παρὰ τὴν Ὀροῦντα, τῆς μητροπολιτικῆς περιφέρειας Μόρφου (06.12.2021).

Ψάλλει ὁ πρωτοψάλτης τῆς Ἱερᾶς Μητροπόλεως Μόρφου κ. Μάριος Ἀντωνίου.

Τὰ τέσσερα στεφάνια τοῦ μακαριστοῦ Γέροντος Ἐφραὶμ τῆς Ἀριζόνας (11-12.12.2019)

Κήρυγμα Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου κατὰ τὴν ἀγρυπνία τῆς ἑορτῆς τοῦ ἁγίου Σπυρίδωνος τοῦ θαυματουργοῦ, ποὺ τελέσθηκε στὴν ἱερὰ μονὴ Παναγίας Παντανάσσης στὸν Κοτσιάτη, τῆς μητροπολιτικῆς περιφέρειας Ταμασοῦ καὶ Ὀρεινῆς (11-12.12.2019).
 
Ψάλλει ὁ πρωτοψάλτης τῆς Ἱερᾶς Μητροπόλεως Μόρφου κ. Μάριος Ἀντωνίου.

Μόρφου Νεόφυτος: Ὁ Χριστὸς διψᾶ νὰ διψάται … (04.12.2021)

Κήρυγμα Μητροπολίτου Μόρφου κ. Νεοφύτου στὴ θεία Λειτουργία τῆς ἑορτῆς τῆς ἁγίας Βαρβάρας τῆς μεγαλομάρτυρος, ποὺ τελέσθηκε στὸν ὁμώνυμο πανηγυρίζοντα ἱερὸ ναὸ τῆς κοινότητος Οἴκου Μαραθάσας τῆς μητροπολιτικῆς περιφέρειας Μόρφου (04.12.2021).
 
Ψάλλει ὁ πρωτοψάλτης τῆς Ἱερᾶς Μητροπόλεως Μόρφου κ. Μάριος Ἀντωνίου.

Митрополит Неофит: Сведочења о чудима преподобног старца Евменија Новог (22.5.2021)

(22. 5. 2021. село Перистерона у Митрополији морфској, параклис Светог Никифора Лепрозног)

Беседа Митрополита Неофита и сведочења верника о недавним чудима светог старца Евменија Новог. Освећење параклиса Светог Никифора Лепрозног, вечерња служба на којој се први пут богослужбено прославио Свети Евменије Нови. 

Данас наша помесна Црква, Митрополија морфска и парохија Перистероне веселе се и радују, заједно са целим Кипром, због параклиса једног савременог светитеља, преподобног Никифора Лепрозног. Он је данас освећен, добио је благодат освећења коју је ишчекивао. Тако исто и једно детенце кад се роди, шта жељно ишчекује – да се крсти и помаже миром. Један други савремени светитељ, Старац Пајсије, говорио је за децу коју родитељи, под разним тешким и болним околностима, убијају у абортусима: Бре, да макар роде ту децу и донесу их мени да их крстим, па после нека их и убију… – Да ли чује госпођа докторка шта каже светитељ? – Да их роде и донесу мени да их крстим, па ћу их ја убити. Толико је важно да се крсте и миропомажу деца, односно да приме Духа Светог! Као што дете једва чека да Бог просветли родитеље да га крсте и миропомажу да би примало енергије, силе, благодатне дарове, светлост, информације Духа Светог, исто се дешава и са неком црквом. Не дајте се преварити од стране неких збуњених теолога и клирика, и не слушајте шта говоре. Црква је живо тело! Знате ли како се зове прва одежда (прекривач) која се ставља на Часну трпезу? Приплотије тј. срачица (κατασαρκιον – катасаркион). То ми стављамо на Часну трпезу на освећењу, не данас. Шта значи приплотије? Зар тако наше мајке не зову мајицу коју облачимо до себе (у преводу са грчког: приплотије је оно што пријања уз тело)? Или кад нам кажу да крст који носимо око врата треба да буде до тела, при нашој плоти да би се тело осветило? И Часна трпеза је тело. Она је живо тело и има чула, и телесна и душевна! 

Светитељ кога данас славимо – у томе смо пожурили пре осталих, наглашавам то због неких схоластичара и неке браће која се држе акривије, која ће се мало саблазнити и рећи: ево, опет је Митрополит морфски истрчао пре времена да почаствује и прослави као светитеља једног, заиста, светог старца, кога наша Васељенска патријаршија још није и званично признала. Преподобни отац наш Евменије (Саридакис) је пореклом са Крита, из једног планинског сеоцета, које се зове Етја, у планинском ланцу Астерусија. Тамо се данас налази његов гроб. Он је највећи део живота провео у Атини, у четврти Агија Варвара, у подножју брда Егалео, заједно са својим старцем Светим Никифором Лепрозним, где је помагао осталим лепрозним болесницима. 

Свети Нектарије Егински је оздравио нашег старца Евменија чим се овај разболео од лепре.Онда је пронађен и лек против ове болести. Благодаћу Божјом, његово лице, руке и ноге нису се уопште деформисали. Касније га је рукоположио најсветији Архиепископ Крита Тимотеј у манастиру Пресвете Богородице Каливијани. У том манастиру је управо јуче одслужено опело и сахрана Свете старице Галактије. И ова нова светитељка је са Крита. Колико нам је само светитеља дао тај Крит! Крићани су људи крајности: или ће се попети у висине светости или ће срљати низбрдо, код њих нема средине. Нека наставе да нам дају, макар по једног светитеља на сваких педесет година, па нека су им прости од Бога сви греси и свих оних осталих који срљају низбрдо… А камоли код толиког броја светитеља које већ имају! И које тек ће имати… 

Дакле, Часна трпеза је жива, као што је и цела црква (храм) живо тело. Прво је њој потребна благодат и енергија Светог Духа да би је потом давала нама беднима. Довољно је да кажемо у себи једно Господе помилуј од свег срца. Макар једно Господе помилуј, да отворимо мало своје срце…                         

Старац Евменије је на проскомидији помињао хиљаде имена, и то највише упокојених, а Бог је чинио једно знамење да би показао да прима његове молитве. Док је Старац помињао имена, свето миро је силазило свише попут росе на проскомидију (која се у свакој цркви налази у углу олтара). Позивао нас је да узмемо то свето миро: „Дођите, децо, узмите. Лековито је. Узмите ово и где год имате неку муку (бол), на том месту се крстолико помажите“. Једанпут ми је рекао: 

  • Кажи ти мени, свезналице, зашто се ово дешава? Да ли се то догађа свуда где свештеници помињу много имена да миро почиње да тече ?
  • Својим свештенством си угодио Светом Духу – одговорио сам.
  • Да, знам то. Знам, показао ми је то неколико пута. Био сам у агонији. Нисам знао да ли су Њему благопријатне моје молитве.

Видите, Старац ми није рекао: ко сам ја да угодим Богу, и није почео са смиренословљем, него је рекао: знам то! Бог је дао ово знамење да би показао да се Њему допадају Старчеве литургије и помињање имена на проскомидији. За време његовог служења Свете литургије, мироточила је Часна трпеза и, посебно, проскомидија!

Не желим да вас замарам многим речима јер бих о Старцу Евменију данима могао да говорим… То смо записали и у нашим књигама, можете да прочитате колико је велики светитељ био. Ја морам да изнесем аргументе. Не вама, будући да сте ви „фанатици Митрополита морфског“, а „фанатици Митрополита морфског“ значи да сте фанатици: Светог Никифора, Светог Евменија, Светог Јакова евијског, Светог Пајсија, Светог Порфирија… Зар није тако? Фанатици неколико светитеља и неколико грешника. Обраћам се онима који сматрају да смо пожурили са овим богослужбеним прослављањем. Шта то значи? Сви верују у светост Старца Евменија. Сви! У његову простодушност, у многа чуда која је учинио и за време свог живота и по упокојењу. 

Канонски поредак је да један епископ, обично из места рођења или упокојења светитеља, састави један регистар и да га пошаље помесном Сабору, нпр. Епископ гортински Макарије који има у надлежности Старчев гроб. Знам да нешто полако и мудро припрема тај човек Божји и, када га просветли Бог и Свети Евменије, то ће послати у Васељенску патријаршију, а Васељенска патријаршија, некад брже – некад спорије, јер нису увек исти временски оквири, а треба да постоји и просветљење с неба – званично канонизује светитеља. Дотада ми са осталим помесним митрополијама и црквама имамо право да поштујемо човека Божијег богослужењем и иконом, довољно је да се надлежни епископ са тим слаже. Благодаћу Божјом, још одавно смо насликали икону на којој је и Свети Никифор, и то после једног откривења које је имао главни појац у Менику, Георгије. На тој икони смо ставили поред Светог Никифора и Старца Евменија. То је познато виђење Старца Евменија. Он је видео Светог Никифора како за време молитве лебди у ваздуху, у великој светлости. Зашто смо ми ушли у овај процес? Ја лично то нисам хтео јер смо нешто слично урадили са Светим Јаковом Евијским и Светим Филуменом Новомучеником, и од тада нас бије глас… Међутим, ово је хтео Свети Евменије. Свети Евменије је хтео ово!        

Видите, као да нам нису била довољна друга зла на планети и нашем крају, него је поврх тога дошла и епидемија! Једни су је негирали, што је погрешно, а други су је преувеличали и искоришћавају је. Међутим, светитељи се не баве политиком, него делима човекољубља. Воле човека без обзира на његове идеје, гледају на његово срце, а не на разум. Свети старац Евменије је у последње време учинио тако велика чуда да ме је обавезао – пошто сам питао за то и Божје људе – да му саставимо службу. Замолио сам за то химнографа са Крита Јоаниса Цилимигакиса, једног младог човека који је у младости био рокер, певач рок музике и стихописац, а када је упознао Бога и покајање, постао је црквени химнограф. Видите како Бог Дух Свети узима таленте и претвара их у харизматичне дарове! Наш Јоанис је веома добар химнограф, којег сам пронашао преко интернета и упознали смо се. Замолио сам га и он је написао службу за свог земљака Старца Евменија. Управо смо чули како је поју наши појци… 

Замолили смо нашег иконописца, који је насликао све ове овде иконе Светог Никифора, да направи и велику икону Светог Евменија. То смо урадили пошто је Свети Евменије, сада у време удара епидемије, нашао се и послужио у болу и муци људима којима верујемо и које годинама познајемо. Важно је притом нагласити да нису прелешћени, нису неки „визионари“, који истичу своју религиозност. Могу да кажем да су они били на самртничкој постељи, а Свети Евменије им је Духом Светим дао продужење живота. 

Замолио бих сада госпођу Јоану да нам се обрати. Јоана је из Капутија, њен муж је председник месне заједнице Капути, Хараламбос Терликас, учитељ, брат познатог певача традиционалних народних песама (Михалиса Терликаса). Познајемо се годинама. Она је та која је пресудно утицала на одлуку да кажем себи: „Мани се, Неофите, срамежљивости, која те је наједном спопала и прихвати се да као епископ урадиш то што мислиш да треба, у оквиру своје епископије!“ Нека после то виде и остали епископи, а нарочито помесни епископ на Криту, као један каменчић у мозаику, као мали допринос у целокупном настојању на канонизацији преподобног оца нашег Евменија. Послушајте од госпође Јоане какву поруку са неба нам је послао преподобни отац наш Евменије. После тога бих замолио др Николу, алерголога из Лимасола, који је овде поред ње, који је наше духовно чедо већ двадесет година. Њега је вирус тзв. „ковид 19“ веома снажно погодио, схватио је да му се приближава смрт и послао нам је поруку преко своје добре супруге Елени. Молитве Свете Горе, од Америке до Јерусалима, окружиле су нашег драгог Николу, али више од свих му је помогао Свети старац Евменије тиме што му је вратио дисање и ваздух у плућа. Никола, молим те да се и ти обратиш. На тај начин бих волео да људи који нас слушају и гледају схвате зашто вечерас уместо помена, као што смо чинили прошле године, сада имамо празнично богослужење са петохлебницом. Овако ћемо чинити и убудуће јер се наставља без престанка чудесно присуство преподобног оца нашег Евменија у нашем животу.  

Сведочење г. Јоане о чудесном јављању Св. Евменија и исцељењу од плућне емболије

После једне операције сам лежала на постељи. Нисам могла да удахнем јер сам добила плућну емболију, тако су ми касније рекли, и тромбозу на нози (овој на којој сада још увек носим чарапу). То се догодило пре два месеца. Нисам могла да отворим очи и нисам имала ваздуха да бих могла да говорим. Пришао је мом кревету неко у веома лепим свештеничким одеждама. Видела сам га од струка надоле. Држао је једну веома лепу чашу, која је споља била сребрне боја, а изнутра је сијала у боји чистог злата. Само мало се видела јер је била покривена једном сјајном тканином искројеном у облику крста, са веома лепом чипком. Преко тога је била још једна тканина, такође искројена крстолико и сашивена са лепом чипком, као и нашивеним црвеним крстом на средини. Рекао ми је:

  • Здраво, Јоана. Тешко ћеш проћи, али ћеш оздравити. Дођи, дођи да се поклониш. 

Направила сам метанију и прекрстила сам се. Открила сам белу тканину, пошто је он три пута климнуо главом, целивала сам и поново покрила. Тада ми је рекао:

  • Ја сам Свети Евменије! Ја сам Свети Евменије! Раније сам био отац, а сада сам Свети Евменије. Је ли у реду, Јоана? Немој да ме заборавиш.

Упитала сам га и за мог сина инвалида, јер сам само о томе бринула: 

  • Хоћеш ли и мог сина излечити? 
  • Видећемо.

После ме је одвезла хитна и пет дана су ме лечили у болници. Још увек узимам терапију, али сву наду сам положила на речи Светог Евменија, који је дошао и рекао ми да ћу оздравити! Сваки дан га призивам у молитви. Ево, замислите шта ми се данас десило. Јутрос кад сам устала, окадила сам кућу и прочитала јутарње молитве, као што радим сваког дана. После тога сам узела телефон да прочитам поруке. Тек што сам отворила поруке, стигла ми је једна порука, случајно. У њој пише: Свети Евменије се упокојио 23. маја. То је сутра! Случајно! Много ми је било драго што сам то видела јер сам одлучила да му у цркви одржим помен, а када га канонизују да га славим.  

Митрополи Неофит Јоани: 

  • Можеш већ од виђења (његовог јављања) да га славиш као светитеља. 

Митрополит Неофит народу:

Ово је лепо и једноставно речено. Оно што ми се највише свиђа од онога што је Свети Евменије рекао Јоани јесте: „На земљи су ме звали отац Евменије, а овде горе ме зову Свети Евменије“! Дакле, из овога можете да схватите колико живости и колико вечног живота има на небу! Зар није тако? Зато и кажемо да не постоји смрт. Старица Галактија, која се јуче упокојила, шта је последње рекла? „Смрт је рођење за небески (вечни) живот!“ Чујете ли? Није крај! Виђење наше сестре Јоане управо то показује. На земљи отац Евменије, а на небу Свети Евменије! 

Сведочење др Николе, алерголога из Лимасола, о чудесном јављању Св. Евменија и исцељењу од вируса корона

Осећам велики благослов и радост да поделим са вама оно што сам доживео. Почетком године сам добио корона вирус, као и цела моја породица. Петог дана сам био толико лоше да нисам могао да одем ни до спаваће собе. Позвао сам своје колеге у болници, стигла су кола хитне помоћи и примљен сам у болницу. Послао сам поруку Старцу (Митрополиту Неофиту) и другим духовницима које лично познајем. Моје стање у болници се погоршало, тако да су ме након два дана пребацили на одељење полуинтензивне неге. Ту сам се мучио јер нисам могао да дишем иако сам био прикључен на максимум кисеоника. Током друге ноћи, док сам покушавао да се макар мало одморим, у мој сан је дошао Старац Евменије. Сијао је, био је у блештавој светлости, у зеленим одеждама, сећам се… Рекао ми је:

  • Дете моје, не бој се! Тешко ћеш проћи, врло тешко, али ћеш успети. 

Од тог тренутка сам осетио у себи снагу. Ујутро сам преко телефона супрузи послао поруку да се не брине. Рекао сам јој да ми је један старац рекао да ћу бити добро, да ће бити тешко, али да ћу успети. Рекао сам јој: ви се молите посебно Светом Никифору Лепрозном и узмите ону књигу коју ми је дао духовник (Митрополит Неофит) о двојици светитеља (Светом Никифору и Светом Евменију). 

У виђењу које сам имао Старац ми је показао, као на неком рендгенском снимку, моје плућно крило и оштећење које је вирус изазвао. Као на снимку сам видео своја плућа, посебно је лево плућно крило било оштећено. Показао ми је и на који начин ће оштећење почети да се повлачи. Рекао ми је да ће за то бити потребно доста времена. 

Наредног дана сам био много боље, могао сам да удахнем, и послао сам поруку Старцу (Митрополиту Неофиту) да се не брину јер су наши светитељи живи. Међутим, након два дана моје стање се веома погоршало, нисам скоро уопште могао да дишем. Колега који је дежурао те ноћи, дошао је око пола сата пре поноћи и рекао ми: „Колега, ниси добро. Морамо да те интубирамо и да те пошаљемо на интензивну негу у Никозију“. Можете да замислите како изгледа када то кажете једном лекару, који зна шта то значи. Интубација је тешка ствар! Упркос томе, мирно сам примио вест. Иако нисам хладнокрван него импулсиван човек, нисам се бунио. Помислио сам у себи да морам и то да прођем, будући да ме је Светитељ на то припремио. Рекао сам им: „Интубирајте ме ако мора тако да буде“. У Никозији је моје стање било веома озбиљно, једанаест дана сам био интубиран на респиратору. 

Иако су сви медицински и статистички параметри били против мене, односно указивали су да ћу да „отпутујем“, а колеге су се спремале да ми ураде трахеостомију (више пута су безуспешно покушавали да ме скину са респиратора), ја сам за све време мог боравка на интензивној нези осећао да су се људи молили за мене… Чуо сам како говоре: „Никола се не буди“. Морам да вам пренесем колико је велики тај благослов, дословце сам осећао те молитве и хоћу на њима да захвалим свима – мојим пацијентима, пријатељима, свештеницима, монасима и монахињама, целом свету. Такву силу молитве нисам никада раније доживео! Морамо сви да схватимо да је молитва једно од наших најјачих оружја! Слава Богу, изашао сам са одељења интензивне неге. Ово је пети месец како се опорављам. Још нисам у стању да се вратим на посао, али се надам да ћу уз помоћ Божју и наших светитеља ускоро моћи да се вратим својим пацијентима. 

Још једна ствар ме је нарочито потресла. Отприлике месец и по дана после мог изласка из болнице, дошла је да ме обиђе једна пријатељица која ми је као сестра јер се дружимо од гимназијских дана, Марија. Рекла ми је да је оног дана када сам интубиран случајно чула на интернету једну беседу о. Евангела Папаниколау о Старцу Евменију. Иако није знала за његово јављање мени, рекла је: „Молићу се том Старцу за мог пријатеља“. Ни Марија ни било ко други, није знао да сам ја у болници видео Старца Евменија у сну. Заиста ме је потресло када сам сазнао да се моја пријатељица молила за мене, без мог знања, управо том светитељу. 

Рећи ћу вам још нешто. Још нисам сигуран, али изгледа да је то било знамење попут овог које је имала Јоана. Пре недељу дана су ме обавестили о једном детету које се налазило на интензивној нези у веома критичном стању због вируса корона, као у мом случају. Рекао сам да ми пошаљу његово име да се помолим Старцу Евменију. Послали су ми име и после два дана сам позвао човека који ми је то јавио да се распита како је дете. Сазнао сам да се дете пробудило и да је боље. Осетио сам да је Старац Евменије чуо моје молитве. Сигурно се много света молило разним светитељима, али сам осетио да је управо Старац Евменије био тај који је услишио молитву.   

Са Старцем Евменијем сам разговарао о многим стварима. Између осталог, рекао сам му:

  • Старче, ми се молимо Светом Никифору Лепрозном и њему читамо молбене каноне против вируса корона. Он је (задужен) за вирус корона.

Старац Евменије се широко насмејао и двапут поновио:

  • И ја сам (задужен)  за вирус корона! И ја сам (задужен) за вирус корона!  

Још ми је рекао да треба да говорим о свему овоме што сам доживео са њим за време свог боравка у болници:

  • Када изађеш из болнице, треба да говориш о овоме! Ходаћеш и говорићеш! Ходаћеш и говорићеш! 

Молим се да његов благослов буде на свима нама.

Завршна реч Митрополита Неофита

Да кажем још нешто за крај. Када сам 1998. постао епископ, 22. августа сам изабран, а за датум моје хиротоније је изабран 13. септембар. Имао сам мало времена да сашијем своје владичанске одежде. Мој духовник, отац игуман Симеон, рекао ми је да одем у Атину и да узмем благослов од оца Евменија, који је у то време био на самрти. Будући да се у то време већ беху упокојили свети старци Јаков, Порфирије и Пајсије (још од 1991), рекао ми је да одем код свог некадашњег исповедника старца Евменија по благослов да постанем добар епископ, и да тамо сашијем одежде. 

Старца Евменија сам затекао у болници Евангелизмос. Широко се насмејао и рекао ми, усред многих болова: 

  • Мој Неофите, заједно смо прошли златне године. Сада треба да завршим свој живот на крсту. Са крста сам почео, на крсту треба и да завршим. После тога следи Васкрс заувек… Запамти то, некад ће ти затребати!
  • Старче, шта год да се догоди, доћи ћу! – одговорио сам му, мислећи на његову сахрану.
  • Ти то хоћеш и ја то хоћу, али нећеш моћи… Сине мој, тог дана када ме буду сахрањивали, ти ћеш имати у посети једно уважено црквено лице и нећеш моћи да дођеш. 
  • Ништа се не брини. Само ти мене помињи.

Заиста је тако било. На дан када се Старац упокојио, 23. маја 1999, по одлуци Светог Сабора Кипарске Цркве требало је да угостим у седишту Митрополије, у Евриху, Патријарха александријског Петра, тако да нисам могао да одем на сахрану! Из овога вам је јасно какав је дар имао Свети старац Евменије. 

После последњег сусрета с њим, посетио сам стационар где су живели лепрозни. Свети људи! Болест освећује човека када је прате молитва, вера и стрпљење! Отишао сам код Аргиро. Говорио сам вам о њој да је и она била светитељка. Имам један делић њених моштију који мирише (те мошти ми је донео, хвала му на томе, отац Евангелис. Он лепо беседи мада уз понеке лудости. То је радио и старац Евменије, да знате, и химнограф то нарочито наглашава). Аргиро је била непокретна, болесна, лежала је у кревету. У путу сам размишљао о томе како би било добро да ми да нешто новца, јер сам знао да има, да сашијем један епитрахиљ и понесем га као успомену на ове светитеље, који су постали свети кроз болове лепре! Чим сам стигао код ње, пре него што сам јој било шта рекао, шта мислите да ми је рекла?

  • Сагни се доле испод кревета, ту има један сандучић. Узми колико хоћеш, али не само за епитрахиљ, него за комплетне владичанске одежде! И то за најбоље владичанске одежде које будеш нашао!

Отворио сам сандучић, био је препун новца, захватио сам један свежањ новчаница. Од тога сам сашио одежде које су ми се много допале. Од значаја је њихова златна боја са мало црвене унутра. Моји стари ђакони су је назвали: „одежда од лепрозних“. Када смо имали хиротоније и неке званичне прославе, облачили смо управо те златно-црвене „одежде од лепрозних“. 

Сутра ћемо служити прву литургију за преподобног Евменија. Ђакони између себе разговарају коју одежду да припреме. Рекао сам им да ми је сасвим свеједно, нека изаберу шта хоће, мени је довољно то што је наш Старац на небу толико жив и што помаже људима. Међутим, обратите пажњу како су небесима важни и детаљи! То нису детаљи јер Светитељ хоће да га прославимо! Јер је то слава Христова! Људска слава је јефтина, данас те уздижу, а већ сутра унижавају. Типикар Марио је сматрао да одежда треба да буде или црвена или златна јер је наредног дана била недеља. Такве одежде носимо недељом – или црвене или златне. Стари архиђакон је говорио да узмемо зелене одежде јер је Евменије преподобан, као и Свети Никифор, а преподобне прослављамо у зеленим одеждама. Млађи су се повукли пред старијим, јер ко сме да се супротстави Фивосу, и припремили су зелене одежде. У то време нисам био у Митрополији. Био сам много уморан, имали смо три сахране. Оплакао сам и нашег свештеника кога смо изгубили, био сам овде у нашем манастирчићу у Орунди, усамио сам се у једној келији. Опет су ме питали које одежде да припреме. Изгубио сам стрпљење и одговорио: 

  • Сине мој, узми било које одежде, нећемо ваљда тиме да се бавимо? Зар не видиш шта се догађа у свету? Зову ме из целе Грчке, Немачке… Људи се боје. Телефони непрестано звоне. Питају ме: да ли да се вакцинишемо? Ја им кажем: ја се нећу вакцинисати, а вас нека Бог просветли. Нарочито немојте да вакцинишете младе, да би нам остало семе. Да ли разумете шта хоћу да кажем? Да би наша деца живела! Не знамо штетне ефекте тих лекова. Макар када су у питању млади: НЕ! Велико НЕ! 

Јутрос ми је дошао ђакон који је инсистирао да ставимо зелене одежде и каже ми:

  • Знаш, нисам ставио зелене одежде. На крају сам ипак обавестио оца Јакова да припреми златне одежде. 
  • Зашто?
  • Јуче је дошао Старац Евменије и рекао ми: Мој ђаконе, сутра нашем владики припремите одежде које су моја браћа направила. (Видите како размишља светитељ, мислио је на лепрозне!) И да кажете нашем владики да њих све појединачно помене.

Чујете ли шта значи светитељ? Он не брине само о себи, него размишља о оном другом, о људима који су му помогли да постане светитељ. Нико не може постати светитељ сам од себе. И средина помаже. Да би др Никола данас био жив и здрав, овде са нама, колико њих је помогло, зар није тако? То нису само његове молитве. Зар Јоана нема уз себе Харалампија и децу, пријатеље, а посебно молитве свог болног сина? Мислите да се чуда тек тако дешавају? Потребно је друштво за то. Грци кад се удруже стварају нове галаксије, каже Савопулос. То сам хтео да вам кажем. А сутра ћемо, драги моји ђакони, обући златне одежде због наших златних светитеља.

Извор: https://youtu.be/QQBLW0OR5-U

Са грчког превела ©Валентина Аврамовић

Старац Евменије (Саридакис) Скривени светитељ нашег времена (1. јануар 1931 – 23. мај 1999)

Старац Евменије (Саридакис)

 Скривени светитељ нашег времена

 (1. јануар 1931 – 23. мај 1999.)

Константин је био најмлађе од осморо деце сиромашних и побожних родитеља Георгија и Софије Саридакис, у планинском селу Етја у околини Ираклиона на Криту. Као дечак помагао је у цркви Пресвете Богородице, у центру села. Једног дана док је палио кандила, Пресвета Богородица се појавила пред њим, обучена у црну одећу, и рекла: „Ти ћеш једног дана постати свештеник“. Заиста, у дворишту те цркве Старац Евменије је сахрањен шест деценија касније као јеромонах. Имао је само две године када је изгубио оца. Уследио је тежак период немачке окупације Крита и борба његове мајке удовице да прехрани децу. Митрополит Морфа г. Неофит сведочи да је мали Константин врло рано добио благодатне дарове, тако да је приликом посете једног Архиепископа видео светлост Светог Духа на његовом лицу, односно благодат архијерејства: „Видео сам благодатну светлост архијерејства на његовом лицу, и зато сам непрестано долазио пред њега да бих је видео. Упитао ме је шта сам видео. Нисам одговорио, али сам много волео да гледам ту благодатну светлост“. 

Отац Евменије имао је Божји призив за монаштво. О томе је сам овако говорио: „Са седамнаест година отишао сам у манастир. Пре тога сам шеснаест година живео у свом селу, где сам често размишљао о томе да постанем калуђер јер сам волео Бога. Једног дана ми је наш свештеник рекао да дођем да ме произведе у чтеца. Тако сам јутром и вечером палио кандила и читао све што ми је долазило под руку. На празник Нове године 1944, поподне, отишао сам у цркву да бих упалио кандила, а после сам се вратио кући да ручам са мојом сестром Евгенијом. Док смо јели, из огњишта је изненада синула муња, блистава беличаста светлост, која ме је на тренутак заслепела и продрла дубоко у моју душу. Истог трена сам поскочио и довикнуо сестри: Евгенија, постаћу калуђер! Бог ме је просветлио у том тренутку. Када човек има призив од Бога да учини нешто добро, Бог делује и помаже му.“ 

Са седамнаест година (1948) постао је искушеник у оближњем манастиру Светог Никите, на Криту; три године касније (7.4.1951) пострижен је у монаха Софронија, а 1964. у велику схиму. Рукоположен је у јеромонаха, и добио име Евменије 19. априла 1975. Био је врло вредан и бринуо се о двојици старих слепих монаха са великом љубављу. У темељ свог монашког живота поставио је смиреноумље, послушање и марљивост. Дању се исцрпљивао телесним радом (пробијали су нови пут за манастир, радио је у башти, доносио воду из далека…), а ноћу је бдео пребивајући у молитви. Тај типик задржао је до краја свог живота.

Видећи борбу младог монаха, ђаво је подигао буру помисли против њега, али пошто она није била довољна да би сломио његову борбеност, појавио се у видљивом обличју пред њим и обратио му се са наредбом: „Ја сам анђео. Мени се поклони до земље“. Међутим, отац Софроније је приметио да његовом саговорнику недостаје један зуб. Насмејао се и рекао му: „Ти ниси анђео. Недостае ти један зуб!“ Разјарени ђаво, ван себе од бесе, ударио је шамаром монаха Софронија и нестао. 

Једном када се отац Софроније шетао поред мора, чуо је слатки глас Пресвете Богородице који је долазио с мора: „Дете моје, не бој се, а ја те нећу оставити да пропаднеш“. Када су га питали како је знао да је то био глас Пресвете, спонтано је одговорио: „Како да не препознам Пресвету Богородицу?“ 

Од самог почетка свог монашког пута пројавио је велику зрелост и одлучност. Био је потпуно предан духу странствовања. Настојао је да никада не преноћи ван свог манастира. Догодило се да је то једном било немогуће и да је морао да преноћи у родитељској кући. Те ноћи видео је Свету Марину да излази из своје иконе у кућном иконостасу, држећи непоменика за рогове и показујући га оцу Софронију, овим речима: „Он вам убацује помисли да не слушате Старца и да дремате за време службе у цркви“. 

Са двадесет и три године отац Софроније морао је да служи војску, пошто у то време монаси нису били ослобођени војне обавезе. У Солуну, где је служио војни рок, тешко се разболео. Добио је високу температуру која се никако није спуштала. У том стању, по његовим речима, хиљаде демона су јуришале на њега да би га уплашили. Лекари нису могли да нађу узрок болести иако су дуго испитивали. Док се возио аутобусом, у себи се обраћао чудотворној икони Пресвете Богородице Каливијани (из манастира у области Каливја, на Криту): Пресвета Богородице Каливијани, од чега болујем? У том тренутку пришао му је непознати човек и рекао: „Оче, да ти кажем нешто. Имаш лепру. Треба да одеш у Атину, у болницу Св. Варваре“. Тако је отац Евменије отишао у болницу и добио одговарајућу терапију. 

Митрополит морфски Неофит, у својој беседи, износи своје сведочанство о првим симптомима Хансенове болести код ондашњег војника и монаха Софронија: „Лежао сам у кревету, имао сам врло високу температуру. Тада су ми рекли да сам тешко болестан и да више нећу моћи да се вратим у свој манастир, него да морам да останем у болници. Када сам сазнао да је у питању лепра, веома сам се обрадовао. То ме је испунило бескрајном радошћу. Од среће сам пао са болничког кревета јер сам знао да – што је већа болест, већи је и крст, а тиме је веће и Васкрсење! Помислио сам у себи: Боже мој, хвала ти на великом поклону који си ми дао. Са њим ћу имати веће учешће у Твојим страдањима, али и већи удео у Твоме Васкрсењу!“ 

У болници за лепрозне у Атини, отац Софроније сасвим је излечен, јер је у међувремену пронађен лек. Опака болест није оставила чак ни најмањи ожиљак на телу. Из љубави према својој болесној сабраћи, иако излечен, остао је да им служи. Након исцељења није се вратио на Крит, него је остао у болници за лепрозне у Атини, да би служио болесницима. Говорио је: „Будући да сам окусио и телесни и душевни и духовни бол, идем међу болне у Атини, у болницу, да им послужим.“ Управа стационара доделила му је једну келијицу, поред црквице Светих Бесребреника Козме и Дамјана, у којој је провео остатак свог живота. Свакодневно се бринуо о болесницима који су били непокретни и нису имали никог да им помогне. У то време је било око тристо лепрозних у болници за заразне болести у Атини. Он им је и ципеле обувао, а они су га неретко и псовали, јер су имали велике болове. Неуморно се трудио на одржавању и улепшавању храма, преузео је чак и улогу главног појца за певницом. Правио је тамјан и делио по црквама и манастирима. Болничке собе испунио је иконама и духовним књигама. Лето је проводио на Светој Гори и остајао је тамо по неколико месеци. 

Одлазио је и на свој родни Крит, у манастир свог покајања – манастир Светог Никите. Такође, посећивао је и Манастир Пресвете Богородице Каливијани. У тој светињи се духовно повезао са њеним обновитељем, Митрополитом Тимотејем, каснијим Архиепископом Крита, који је такође био светитељ и изгонио демоне (духовно чедо Светог Амфилохија са Патмоса). Управо он је рукоположио монаха Софронија у јеромонаха и духовника Евменија. 

Када је затворен комплекс за лепрозне на острву Хиос, Свети старац Антим послао је оцу Софронију Светог Никифора Лепрозног, у то време већ слепог и непокретног. Њему је отац Софроније потом служио целим срцем и њега је узео за свог духовног оца и руководитеља. Чежњу монаха Софронија да се врати у манастир свог покајања на Криту зауставило је писмо Светог Старца Антима са Хиоса, у коме га саветује да остане ту где је, у болници за лепрозне, и то овим речима: „Добро пази на ово благо које ти је послала Пресвета Богородица (Светог Никифора Лепрозног), јер ће ти велику корист донети у твом животу. Иако је у овом тренутку само искушеник, знај да је истовремено савршен монах, а и ти ћеш бити савршен ако му послужиш до краја његовог живота“. Пошто је монах Софроније био врло послушан, ове речи Светог Антима потпуно су га увериле да је неопходно да остане при болници за лепрозне до краја свог живота, и то као верно чедо и служитељ великог светитеља, Старца Никифора Лепрозног. 

Непријатељ људског рода страшно је завидео подвижнику Софронију. Појављивао се пред њим у обличју разних животиња. Монах Софроније у сталном посту, молитви и бдењу успевао је да му одоли. Међутим, из свог духовног неискуства и немања расуђивања, начинио је велику грешку: поверовао је да је победио ђавола и осетио је у себи празно задовољство. Једног дана док је силазио низ степенице болнице, осетио је велику радост јер је успевао да победи демоне и да их исмеје. Ђаво је управо тај тренутак чекао: из све снаге ударио је монаха у лице, а потом је заробио његов дух и тело, тако да се он тешко разболео од духовне болести. Родбина је дошла по њега и одвела га на Крит, а затим је кренула тешка борба за његово духовно здравље по манастирима и светињама, уз бдења, пост, молитве. 

Да би га научио смирењу, Свети Никифор Лепрозни није хтео да га излечи, изговарајући се да је он само монах а не свештеник, и упутио га је да потражи свештеника, и то испосника и подвижника, да му прочита молитву за истеривање демона. Избављење од демона дошло је по молитви Светог Никодима, једног ћутљивог јеромонаха, из Старчевог манастира на Криту, који је свакодневно сатима богослужио (исто то је радио и Старац Евменије: пет сати дневно је богослужио, сам, читајући). Уз много суза и велики подвиг будућег Старца Евменија, Господ га је ослободио овог страшног искушења. Завршни ударац ђаволу нанела је Пресвета Богородица у чувеном манастиру Кудума, на Криту, где су га рођаци и суседи довели. Пресвета Богородица га је загрлила, како је сам о томе касније сведочио, и повукла га је у правцу манастира, а противна сатанска сила га је вукла назад. Наравно да је сила Пресвете Богородице била јача. Постојала је велика опасност да буде заувек изгубљен, али га је благодат Пресвете Богородице одбранила. Тим речима сведочио је о том догађају и његов рођак Антоније Саридакис.        

Са четрдесет и четири године, 1975, монах Софроније рукоположен је у јеромонаха, када је добио име Евменије. Постао је изузетан духовник. Непрестано је служио и посећивао домове своје духовне деце ради освећења воде, јелеосвећења, као и и истеривања злих духова. Озбиљни здравствени проблеми са дијабетесом и хроничном бубрежном инсуфицијенцијом, видом и ногама (лекари су предлагали ампутацију) све више су се погоршавали. Током целе једне деценије непрестано је приман и отпуштан из болнице, све до 23. маја 1999. када се упокојио у болници Евангелизмос (Благовести), у својој шездесет осмој години. 

Ако се зна да је Свети старац Евменије припадао Митрополији Никеје, занимљив је податак да га је Господ позвао себи у Недељу светих 318 богоносних Отаца Првог васељенског сабора у Никеји. Опело је одржано у црквици Светих Бесребреника, у којој је предано и до потпуног самозаборава служио, а сахрањен је у свом родном селу Етја код Ираклиона на Криту. По свом упокојењу твори многа и велика чуда. 

+++

Када је Митрополит Морфа Неофит као деветнаестогодишњи студент права у Атини упознао Старца Евменија и замолио за исповест, Старац је то одлучно одбио, упитавши: „Зашто хоћеш да се исповедиш код мене? Ја само лепрозне исповедам. Далеко станујеш, треба да мењаш два аутобуса да стигнеш довде. Код тебе у крају имаш добре свештенике, немој да долазиш овамо“. Овај је тужно одговорио: „Добро, нека је благословено, Старче, кад већ нећете“, младић је сагео главу и снуждено се окренуо да изађе из цркве. Стигао је до излазних врата црквице када је зачуо Старчев глас како га дозива: „Еј, Кипранине, врати се овамо! Када хоћеш да дођеш на исповест?“ Договорили су се да дође наредног дана. Целе те године Старац Евменије исповедао је младића, али ни једну једину реч није хтео да му каже као савет после разрешне молитве – због чега се он пожалио Светом старцу Пајсију, приликом своје посете Светој Гори. Старац Пајсије, будући заинтересован да помогне, упитао је младића ко је тај духовник. Међутим, он није ни стигао да одговори јер тек што беше навео да је тај духовник лепрозан, Старац Пајсије узвикнуо: „Па, то је Евменије! Нипошто не иди никуда даље од њега! Немој никада да га напустиш! Не брини, послаћу њему једног да му пренесе да треба да отвори уста и проговори“. Када је младић упитао Старца Пајсија да ли да пренесе његове поздраве Старцу Евменију, мудри Светогорац је то изричито одбио: „Ни случајно! Ништа му не помињи јер он воли да се крије“. Када се ондашњи студент, данашњи Митрополит Неофит, вратио у Атину са Свете Горе, отишао је до црквице при болници за лепрозне, где је Старац Евменије служио. Чим га је видео, у време вечерње службе, Старац га је позвао да чита: псалтир, затим молбени канон, потом акатист, па повечерје… једном речју, та служба је трајала пет сати! После тога позвао је младог студента у своју келију и, по први пут до тада, почео духовно да га саветује. Када је завршио, прекорно је додао: „Није била нужда да идеш чак до Свете Горе да нас тужакаш. Знамо ми то, дете моје, познато нам је да си то урадио!“ Овај, затечен, упитао је Старца да ли је можда Старац Пајсије послао некога да га о томе обавести, а он је овако одговорио: „Јесте. Послао нам је једног са крилима“. Седам година после тога, када је младић требало да се врати на родни Кипар и замонаши, отишао је последњи пут до Старца Евменија да се поздрави с њим и узме његов благослов. Опет су служили заједно његову чувену петосатну службу (све се читало, само је Господи возвах појао). После га је позвао у своју келију и упитао: „Да ли се сећаш како сам те пре седам година отерао и нисам хтео да те примим на исповест? Никада до сада ти нисам открио зашто сам се предомислио и позвао те да се вратиш. Знаш, видео сам те тада обученог у расу и чуо сам у себи глас који ми је рекао: Овога мораш да задржиш! Он ће једног дана проповедати народу о теби. Зато сам те задржао, дете моје“. 

+++

Митрополит Морфа Неофит у својим беседама често подсећа како су сви изданци духовне лозе са острва Хиос били велики чудотворци и ослободитељи демонизованих, као и исцелитељи од најтежих душевних и телесних болести. Родоначелник те лозе био је Свети Пахомије, који је из манастира Светог Саве Освећеног дошао на Хиос, да би се подвизавао у једној пећини. Његово духовно чедо био је Свети Нектарије Егински у време свог деценијског учитељског службовања на том острву, а потом и, десет година млађи, Свети Антим са Хиоса. Они су преузели и наставили живо предање умне молитве и исцељивања болесних. Тај дар Духа Светог они су предали даље, на своја духовна чеда: Светог Никифора Лепрозног и Светог Евменија (Саридакиса).    

+++

Митрополит Неофит морфски је упознао јеромонаха Евменија у болници за заразне болести у Атини,1981. Старац Порфирије саветовао је народу да одлази до Старца Евменија по благослов, гоорећи да је он скривени светитељ нашег времена. Свети Старац Порфирије је Митрополиту Неофиту, у то време студенту права, говорио: „Благо теби, јер по Промислу Божијем имаш двојицу светих духовника: Старца Јакова (Цаликиса) са Евије и Старца Евменија (Саридакиса), а ја немам ниједног. Доведи ми о. Евменија овде, тај сасуд Духа Светога, који је мало њих препознало. Такав светитељ се рађа једном у двеста година!“ Тако су на молбу Старца Порфирија, Светог Евменија довезли колима. Када је после исповести изашао из келије Старца Порфирија, његово лице је сијало као Мојсијево кад је сишао са Синаја.  

+++

 „Једном ми је Свети старац Евменије (Саридакис) поверио шта се догодило када је на проскомидији покушао да поменe чувеног европског хуманисту Раула Фолероа. Он је био римокатолик и веома добар човек, доброчинитељ болнице за лепрозне и, уопште, лепрозних болесника, и зато је Старац Евменије одлучио да извади честицу за њега на проскомидији. Богослужио је у цркви Светих Бесребреника, која припада болници за лепрозне „Света Варвара“, у Атини. Тада је анђео Господњи три пута избацио честицу из светог дискоса. Пошто је анђео трећи пут склонио честицу, појавио се пред Старцем и рекао му да на Светом Предложењу има места само за чланове Цркве. Објаснио му је да на молитви на бројаници може да помиње све: јеретике, инославне, убице, злочинце, развратнике, живе и упокојене, све људе из целе васељене. Међутим, на евхаристијском узношењу (анафора) може да помиње само православне, јер су само они чланови Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве“. 

Извори: „Отац Евменије – скривени светитељ нашег времена“, Симон монах, прво издање, децембар 2009. 

  • –Видео и аудио записи беседа Митрополита морфског Неофита
  • –https://www.pemptousia.gr/2021/05/patir-evmenios-o-krifos-agios-tis-epo/

Са грчког превела ©Валентина Аврамовић

Ο Ναός του Αγίου Τυχικού στην Έσω Γαλάτα

Μητροπολίτου Μόρφου Νεοφύτου*

Όταν τον πρώτο καιρό της ενθρονίσεώς μου στη Μητρόπολη Μόρφου άρχισα να επισκέπτομαι τις εκκλησίες και τα προσκυνήματα της περιφέρειάς μας, πληροφορήθηκα από κάποιους παλαιότερους κατοίκους της Γαλάτας ότι δίπλα από το σημερινό χωριό υπήρχαν ερείπια παλαιού ναού του Αγίου Αποστόλου Τυχικού. Τα ερείπια βρίσκονταν στην τοποθεσία που είναι σήμερα γνωστή ως Έσω Γαλάτα, η οποία καλύπτεται από πυκνά περιβόλια.

Στην τοποθεσία αυτή, σύμφωνα με την παράδοση, βρισκόταν η αρχική κοινότητα της Γαλάτας πριν από τη μετακίνησή της στη σημερινή τοποθεσία. Η κοινότητα έτρεφε μεγάλη ευλάβεια προς τον Άγιο Απόστολο Τυχικό, τον οποίο είχε ως προστάτη άγιο και γι’ αυτό το λόγο οι παλαιοί εκείνοι Γαλατίτες είχαν οικοδομήσει προς τιμήν του το ναό του οποίου τα ερείπια μου υπέδειξαν κάποιοι γέροντες κάτοικοι.

Σύμφωνα με την τοπική παράδοση, το 16ο αιώνα η αρχική κοινότητα μετεφέρθη από την Έσω Γαλάτα στη σημερινή της τοποθεσία, όπου και αναπτύχθηκε κατά τους επόμενους αιώνες γύρω από την εκκλησία του Αγίου Σωζομένου. Φαίνεται όμως ότι οι τότε Γαλατίτες δεν λησμόνησαν τον άγιό τους κατά τη μετακίνηση. Στο ναό του Αγίου Σωζομένου, εντός του ιερού, τοιχογράφησαν τον Άγιο Τυχικό, ως επίσκοπο, δίπλα από τον Πρωτομάρτυρα Στέφανο. Σημειωτέον ότι αρχαιότερη τοιχογραφία του αγίου, του 12ου αιώνα, βρίσκεται στο ιερό του ναού της Παναγίας της Ασίνου.

Τοιχογραφία: Οι Άγιοι Τυχικός και Στέφανος, Παρεκκλήσιο Αγίου Σωζομένου

Αισθανόμενος ότι οφείλουμε, εμείς οι σύγχρονοι, να συνεχίσουμε τη φιλότιμη στάση που είχε πάντοτε ο λαός μας απέναντι στους αγίους, ανταποδίδοντάς τους τιμή και ευχαριστία για τις τόσες τους ευεργεσίες, είχα από τότε τη σκέψη ότι η τιμή και η ευλάβεια προς τον Άγιο Απόστολο Τυχικό θα έπρεπε να συνεχιστεί στην περιοχή της Γαλάτας. Με χαρά μάλιστα διαπίστωσα ότι τη σκέψη που είχα για την οικοδόμηση ενός νέου ναού προς τιμήν του αγίου, στην ίδια εκείνη περιοχή της Έσω Γαλάτας όπου βρισκόταν ο παλιός του ναός, τη συμμερίζονταν ένθερμα και οι κάτοικοι της Γαλάτας.

Όπως φαίνεται και από τον ανά χείρας βίο, ο απόστολος Τυχικός ήταν ένας εκ των Εβδομήκοντα Αποστόλων του Κυρίου, όπως και ο Απόστολος Βαρνάβας. Παρόλο που το όνομά του έχει συνδεθεί στενά με την Κύπρο, αφού υπήρξε ο πρώτος Επίσκοπος Νεαπόλεως-Λεμεσού, οι ναοί του στη νήσο μας, αλλά και σ’ ολόκληρη την Ορθοδοξία, είναι ελάχιστοι. Θα λέγαμε ότι είναι ένας κρυμμένος και ταπεινός Απόστολος. Που μπορεί να μην είχε μέχρι σήμερα μεγάλη φήμη, αλλά αυτό δεν σημαίνει ότι υστερεί σε αποστολική χάρη όλων των υπολοίπων Αποστόλων.

Η παρουσία του Αποστόλου Τυχικού στην περιοχή Γαλάτας και ευρύτερα της Σολέας, αποτελεί μια όλως ιδιαίτερη χάρη που συνδέεται με την παρουσία και άλλων αποστόλων και μετέπειτα αγίων. Κατά μυστηριώδη εύνοια της Θείας Προνοίας, η περιοχή ανεδείχθη σε τόπο αγιοτόκο και αποστολικό. Ο χαρακτήρας αυτός, τεκμηριώνεται μέσα από ιστορικά ίχνη και μαρτυρίες,  τα οποίακατά αγαθή συγκυρία,επιβεβαιώνονται και από τοπικές παραδόσεις. Όλα αυτά μας οδηγούν στην παρουσία και το πέρασμα πολλών αγίων και αποστόλων στην περιοχή Σολέας και ειδικά της Γαλάτας. Τι γύρευε, όμως, ο Άγιος Τυχικός στην Γαλάτα;  Ή, ακόμα, τι γύρευε στα Μέσανα της Πάφου, ή τι γυρεύει στο λόφο της Αγίας Φύλας παρά τη Λεμεσό;

Κατά μία εκδοχή παρά την σημερινή Γαλάτα βρισκόταν μια άλλη κώμη, η Λαμπαδιστός ή Λαμπαδού, που δυστυχώς οι σκληροί αιώνες που ακολούθησαν έσβησαν τα ίχνη της, η οποία διαδραμάτισε κομβικό ρόλο όχι μόνο στη θεμελίωση και στερέωση της Μητροπόλεως των Σόλων και μετέπειτα Μόρφου, αλλά και στη διάδοση του κηρύγματος του Χριστού σ’ ολόκληρη τη νήσο μας. Τοπική παράδοση τοποθετεί την Λαμπαδού πλησίον της Γαλάτας. Μάλιστα στην περιοχή υπάρχει βουνοκορφή την οποία μέχρι σήμερα οι κάτοικοι ονομάζουν «μούττη της Λαμπάδας».

Η Λαμπαδού συνδέεται έντονα με την πρώτη αποστολική περιοδεία, αφού οι Απόστολοι Παύλος, Βαρνάβας και Μάρκος, κατά την πρώτη τους άφιξη στην Κύπρο, συνάντησαν εδώ τον Ιεροκλή, πατέρα του Αγίου Ηρακλειδίου. Οι Απόστολοι πέρασαν από τη Λαμπαδιστό, και εκεί ζήτησαν από τον πατέρα τού Αγίου, Ιεροκλέωντα, που ήταν ιερέας των ειδώλων, να τους υποδείξει  τον δρόμο προς το Τρόοδος (χιονώδες όρος). Αυτός τους έδωσε τον γυιό του για οδηγό. Καθ` οδόν  οι Απόστολοι κατήχησαν τον Ηρακλέωνα και τον βάπτισαν στον ποταμό Σέτραχο  της Μαραθάσας. Σχετική με το γεγονός αυτό είναι και η ύπαρξη του ναού του Αγίου Ηρακλειδίου στον Καλοπαναγιώτη καθώς και η παράδοση που θέλει το βαπτιστήριο του αγίου στον παρακείμενο ποταμό Σέτραχο.

Όμως η Λαμπαδού είχε την τύχη να υποδεχτεί τους Αποστόλους Βαρνάβα και Μάρκο και κατά τη δεύτερη αποστολική τους περιοδεία στο νησί. Αφού κατέ­πλευσαν στον Κορμακίτη, οι δύο Απόστολοιπέρασαν από διάφορα άλλαμέρη της πεδινής περιφέρειας Μόρφου κατευθυνόμενοι προς τα μέρη της Σολέας και έφτασανστη Λαμπαδού. Από εκείπήγαν στην Πάφο και σε άλλες πόλεις της Κύπρου με κατάληξη τη Σαλαμίνα.

Άγιος Τυχικός, έργο: Αρχιμ. Αμβροσίου

Μετά το μαρτύριο του Βαρνάβα, ο Μάρκος, συνοδευόμενος από τους Αγίους Τίμωνα —ο οποίος καταγόταν από τη Λαμπαδού— και Ρόδωνα ήλθαν στην αρχαία κώμη του Λιμνίτη. Εκεί βρήκαν τον Άγιο Αυξίβιο, τον οποίο ο Μάρκος κατήχησε, βάπτισε και χειροτόνησε πρώτοΕπίσκοπο των Σόλων.

Σύμφωνα με αρχαίες πηγές και με το Βίο τον Αγίου Αυξιβίου, μετά το μαρτυρικό θάνατο του Βαρνάβα, ο Ευαγγελιστής Μάρκος πήγε προς συνά­ντηση του Παύλου στην Έφεσο, στον όποιο διη­γήθηκε το μαρτυρικό τέλος του θείου του και τα όσα αφορούσαν τη νεοσύστατη Εκκλησία της Κύπρου. Επειδή λοιπόν δεν υπήρχε άλλος Από­στολος να διδάσκει στην Κύπρο, ο Παύλος απέστει­λε τους συνεργάτες του Αποστόλους Επαφρά και Τυχικό, προς τον μόνο τότε Επίσκοπο της νήσου, Άγιο Ηρακλείδιο—ο οποίος επίσης καταγόταν από τη Λαμπαδού—, με εντολές να καταστήσει συγκεκριμένους επισκόπους στις πόλεις της Κύπρου. Σύμφωνα με την εντολή του Αποστόλου Παύλου, ο Απόστολος Τυχικός έγινε ο πρώτος Επίσκοπος Νεαπόλεως-Λεμεσού, ενώ ο Επαφράς Επίσκοπος Πάφου. Ειδικότερα, ως προς την Εκκλησία των Σόλων, ο Παύλος έγραψε στον Ηρακλείδιο να βρει τον Ρωμαίο Αυξίβιο και αυτόν να θέσει εκεί Επί­σκοπο, αλλά να μη τον χειροτονήσει, επειδή είχε ήδη χειροτονηθεί από τον Μάρκο.

Βλέπουμε λοιπόν με κατάπληξη και θαυμασμό πόσους μυστικούς δεσμούς έπλεξε η Θεία Πρόνοια γύρω από την περιοχή της Γαλάτας: Η Λαμπαδού δέχεται τους Αποστόλους Βαρνάβα και Μάρκο. Ο πρώτος ιδρύει την Εκκλησία της Κύπρου και ο δεύτερος χειροτονεί τον πρώτο Επίσκοπο Σόλων.  Στο Λιμνίτη, κατά τη χειροτονία του Αγίου Αυξιβίου, ο Μάρκος συνοδεύεται από τον Άγιο Τίμωνα που κατάγεται κι αυτός από τη Λαμπαδού. Τον Άγιο Αυξίβιο, τον εγκαθιστά ως Επίσκοπο των Σόλων ένα άλλο τέκνο της Λαμπαδούς, ο πρώτος Αρχιεπίσκοπος της Κύπρου, ο Άγιος Ηρακλείδιος. Η απόφαση αυτή έρχεται κατευθείαν από τον Απόστολο Παύλο, μέσω του Αποστόλου Τυχικού. Έτσι, ο Άγιος Τυχικός, συνδέει την Εκκλησία των Σόλων, μέσω του Αγίου Ηρακλειδίου και με τον Απόστολο των Εθνών.

Εικόνα Αγίου Στεφάνου και Αγίου Τυχικού, 14ος αι.

Η αγιοτόκος Λαμπαδού συνεχίζει να καλλιεργεί στα γόνιμα χώματά της και στα βυζαντινά χρόνια τον σπόρο του Θείου Λόγου, δίνοντας αγλαούς καρπούς, όπως ο Άγιος Ιωάννης ο Λαμπαδιστής. Ο Ρώσος μοναχός Βασίλειος Μπάρσκι, ο οποίος επισκέφθηκε τη Σολέα στα 1735, αναφερόμενος στην προσωνυμία του Αγίου Ιωάννη του Λαμπαδιστή, μας πληροφορεί: «ονομάσθη Λαμπαδιστής εκ του χωρίου ‘Λαμπαδούς’ όπου εγεννήθη ο άγιος, ως αναφέρεται εν τη βιογραφία του. Το χωρίον έχει τώρα εγκαταλειφθεί, ως διεπίστωσα όταν ήμην εις την Σολέαν…» (Κυπριακ. Σπουδές, ΚΑ’, 1957). Σύμφωνα με τον Μπάρσκι λοιπόν, το 1735 υπάρχουν ακόμα κατάλοιπα της Λαμπαδούς, στη Σολέα.

Όλα τα ανωτέρω μας θέρμαναν το ενδιαφέρον και μας έδωσαν ώθηση να αναβιώσουμε την ευσέβεια προς το πρόσωπο του Αγίου Αποστόλου Τυχικού ανοικοδομώντας την εκκλησία του στην περιοχή της έσω Γαλάτας. Για λόγους ιστορικής συνεχείας, προχωρήσαμε στη θεμελίωση του ναού δίπλα από τα ερείπια της παλαιάς εκκλησίας του αγίου, σε τεμάχιο γης που ευγενώς δώρησε η κυρία Ελένη Σάββα. Παράλληλα αναθέσαμε και στον αγιογράφο της Μητροπόλεώς μας, τον Αρχιμανδρίτη Αμβρόσιο, την αγιογράφηση της εικόνας του αγίου.

Ο άγιος ευαρεστήθηκε φαίνεται από τις ενέργειες αυτές. Στις παραμονές της θεμελίωσης του ναού του, φανέρωσε το πρόσωπό του με τον εξής τρόπο: Εκείνες τις μέρες κάναμε συντήρηση κάποιων παλαιών εικόνων. Ανάμεσα σε αυτές ήταν και μια πολύ μεγάλη εικόνα, που όμως ήταν μαυρισμένη τελείως, η οποία φυλασσόταν στο γυναικωνίτη του ναού της Παναγίας στη Γαλάτα. Δεν περιμέναμε πως θα περιείχε οποιαδήποτε απεικόνιση. Όμως, άλλα βλέπουν τα δικά μας τα μάτια και άλλα κρύβει ο Θεός. Δέκα μέρες πριν από τη θεμελίωση του ναού του αγίου, οι συντηρητές έφεραν την εικόνα στη Μητρόπολη, αυτό το μαυρισμένο ξύλο, και έκπληκτοι είδαμε ότι με την αφαίρεση της μαυρίλας φανερώθηκαν δύο άγιοι: Ο Πρωτομάρτυς Στέφανος και δίπλα του ο Απόστολος Τυχικός, που είναι τοιχογραφημένοι και στον ναό του Αγίου Σωζομένου. Η φορητή εικόνα είναι του 14ου αιώνα.

Τοιχογραφία: Η Ανάληψη του Χριστού, έργο: Αρχιμ. Αμβροσίου

Με τη βοήθεια του Θεού και του αγίου, ολοκληρώσαμε το ναό και την τοιχογράφησή του την ποία ανέλαβε ο αγιογράφος της Μητροπόλεώς μας, ο Αρχιμανδρίτης Αμβρόσιος. Κρατήσαμε και τις δύο εικόνες, τόσο την παλαιά όσο και τη νέα, ως σημείο ενώσεως της ευλαβείας των προγόνων με τη σύγχρονη ευλάβεια που αναβιώνει έναντι του αγίου στην περιοχή.

Ο ναός θεμελιώθηκε στις 8 Δεκεμβρίου 2002. Πρόκειται για μονόκλιτο ναό δικής μου αρχιτεκτονικής εμπνεύσεως, με τρεις πτέρυγες στεγασμένες από δίρριχτη στέγη. Το αρχιτεκτονικό ύφος του ναού δανείζεται στοιχεία από τρία σημαντικά μνημεία που βρίσκονται στο ορεινό μέρος της Μητροπολιτικής μας περιφέρειας, από την Παναγία της Ποδύθου, τον Σταυρό του Αγιασμάτη και την Παναγία του Άρακα.

Ακολουθώντας την τοπική παράδοση, για την οικοδόμηση του ναού χρησιμοποιήσαμε ως μοναδικό υλικό τη γνωστή ηφαιστιογενή πέτρα του Τροόδους, την οποία δούλεψαν και έχτισαν με περισσή αγάπη και μαστοριά Πόντιοι τεχνίτες. Η στέγη έγινε από Σολιάτες ξυλουργούς. Το ξυλόγλυπτο εικονοστάσι τεχνουργήθηκε από τον Ανδρέα Χαραλάμπους που άντλησε έμπνευση από εκείνο της Μονής του Αγίου Ιωάννη του Λαμπαδιστή.

Τοιχογραφία: Οι Άγιοι Επίσκοποι Σόλων Ευάγριος, Στρατόνικος και Ευστάθιος, έργο: Αρχιμ. Αμβροσίου

Τα στασίδια είναι εμπνευσμένα από τον ναό του Σταυρού του Αγιασμάτη και κατασκευάστηκαν από τον ξυλογλύπτη Μάριο Ηλιάδη από τα Σπήλια. Οι φορητές εικόνες που κοσμούν το ναό φιλοτεχνήθηκαν δια χειρός του Μάριου Σταυρινού από το Τερσεφάνου. Τέλος, η ωραία φιλοκαλική τοιχογράφηση του ναού έγινε από τον Αρχιμανδρίτη Αμβρόσιο. Για πρώτη φορά μετά από 500 χρόνια, η τοιχογράφηση έγινε με την τεχνική της νωπογραφίας. Κατά παράκλησή μου στην τοιχογράφηση είναι παρόντες, για πρώτη φορά μαζί, όλοι οι ιεράρχες που αγίασαν στην Επισκοπή των Σόλων, οι Άγιοι Αυξίβιος, Ευάγριος, Ευστάθιος, Στρτόνικος, Επιφάνιος Επίσκοπος Σόλων, Θεοφάνης Επίσκοπος Σολίας, αναδεικνύοντας την ιστορικότητα του μέρους και το υπέρχρονον της αγιότητος. Σε προσκυνητάρι εντός του ναού, φιλοτεχνήθηκε επίσης εικόνα με τους πέντε αγίους της Γαλάτας, τους Αγίους Ηρακλείδιο, Τυχικό, Τίμωνα, Ιωάννη Λαμπαδιστή και Σωζόμενο. Οι τρεις εξ αυτών είναι γέννημα της Γαλάτας ενώ οι δύο τιμούνται.

Τη γενική επιστασία της ανοικοδόμησης είχαν δύο άνθρωποι που εδώ και χρόνια βοηθούν τα μέγιστα στην οικοδόμηση, ανακαίνιση και φιλοκαλία ιερών ναών στην μητροπολιτική μας περιφέρεια, ο εργολάβος Ιωάννης Χρυσάνθου και ο εργοδηγός Σάββας Φουσκωτός.

Θα ήθελα, επί τη ευκαιρία της εκδόσεως του βίου του Αγίου Τυχικού, να εκφράσω τις ευχαριστίες μου προς τον ευσεβέστατο ιερέα της Γαλάτας π. Κυριάκο Παπανικολάου, τους πρόθυμους Επιτρόπους της Εκκλησιαστικής Επιτροπής, καθώς και σε όλους τους κατοίκους της Γαλάτας που συνεισέφεραν και συνέβαλαν στην πραγματοποίηση αυτού του ωραίου έργου που συνδέει την ευσέβεια των παλαιών κατοίκων της περιοχής με εκείνη των σημερινών.

Μετά την ολοκλήρωσή του ναού, καθιερώσαμε δύο ετήσιες εορτές του Αγίου Τυχικού, στις 8 Δεκεμβρίου που είναι η μνήμη του Αποστόλου Τυχικού και στις 30 Ιουνίου που εορτάζεται η Σύναξις των Αγίων Αποστόλων, ως δείγμα ευχαριστίας για την πίστη που μας δώρισαν οι Απόστολοι.

Η αναβίωση της ευσέβειας και του ενδιαφέροντος προς τον Απόστολο Τυχικό στην περιοχή της Γαλάτας, είχε ως ευχάριστο αποτέλεσμα να παρατηρηθεί παρόμοια αναβίωση και στην περιοχή της Αγίας Φύλας στη Λεμεσό.

Ευτυχές σημείο αυτής της αναβίωσης θεωρώ και την προσπάθεια του κυρίου Μακάριου Παπαχριστοφόρου για έκδοση του παρόντος βίου του αγίου. Γι’ αυτό και απευθύνω τις ιδιαίτερες ευχές μου στον συγγραφέα, που με επιμέλεια ιστορεί στο βιβλίο αυτό το πρόσωπο και τον βίο του Αγίου Αποστόλου Τυχικού.

Εύχομαι όπως η χάρις του Κυρίου ημών Ιησού Χριστού, φωτίζει και ενισχύει πάντας ημάς, δια του Αγίου Αποστόλου Αυτού Τυχικού.

*Πρόλογος στο βιβλίο: Μακάριου Παπαχριστοφόρου, Τυχικῷ τῷ Ἀποστόλῳ, Γαλάτα 2006

Ενθρόνιση

Λόγος του Πανιερωτάτου Μητροπολίτου Μόρφου κ.κ. Νεοφύτου κατά την Ενθρόνιση του στην προσωρινή έδρα της Μητροπόλεως Μόρφου στην Ευρύχου.

Άγιοι Αρχιερείς
Τίμιο Πρεσβυτέριο
Ευλαβής Διακονία
Κυρία Δήμαρχε της πόλεως Μόρφου
Κύριε Έπαρχε

Λαέ του Θεού περιούσιε,

Ευλογητός ο Θεός και Πατήρ του Κυρίου ημών Ιησού Χριστού που καταξίωσε την ελαχιστότητά μου μιας τόσο μεγάλης χάριτος και δωρεάς. Ψήφω κλήρου και λαού, με τις αρχιερατικές ευλογίες του Μακαριωτάτου Αρχιεπισκόπου Κύπρου και των Αγίων Αρχιερέων της Ιεράς ημών Συνόδου ανέρχομαι σήμερα στον παλαίφατο θρόνο του Αγίου Αυξιβίου, πρώτου Επισκόπου Σόλων, και διάδοχος γίνομαι του πρώτου Επισκόπου Μόρφου κυρού Χρυσάνθου.

Ο θρόνος αυτός έχει την ιδιαιτερότητα να είναι πανάρχαιος αλλά και νεώτερος. Οφείλει την ύπαρξή του στον Άγιο Απόστολο Ευαγγελιστή Μάρκο, όταν εκεί, στην παραθαλάσσια περιοχή της κώμης του Λιμνίτη, εβάπτισε και χειροτόνησε πρώτον Επίσκοπον Σόλων το λόγιο και συνετό Αυξίβιο, Ρωμαίο στο γένος, ουρανοπολίτη στο φρόνημα. Έμελλε δε ο Άγιος ιεράρχης Αυξίβιος να είναι φωτιστής όλης της θεοσώστου επαρχίας των Σολίων.

Ο λόγος του Θεού που έσπειρε, καρπόν πολύ έφερε, καθ’ ότι και στις επτά Οικουμενικές Συνόδους οι Επίσκοποι των Σόλων ήσαν πάντοτε παρόντες, ορθοδοξούντες και ορθοτομούντες το λόγο της αληθείας. Λειτουργούσε η Επισκοπή των Σόλων μέχρι και το δέκατο τρίτο αιώνα, οπότε οι Φράγκοι κατακτητές μείωσαν τις δεκατέσσερις Επισκοπές της Κύπρου σε τέσσερις, ελπίζοντας έτσι να μειώσουν και το ορθόδοξο φρόνημα του λαού μας αλλ’ «εις μάτην εκοπίασαν οι οικοδομούντες». Έμελλε δε ο θρόνος αυτός στη νεώτερη ιστορία του τόπου μας, να ανασυσταθεί, θεία επινεύσει του Εθνάρχου Μακαρίου του Γ’, στο πρόσωπο του αοιδίμου προκατόχου μας κυρού Χρυσάνθου, με τη φήμη του Μητροπολίτου Μόρφου και Προέδρου Σολέας.

Η Μητρόπολη της Μόρφου περιέρχεται ως άλλη Σκηνή του Μαρτυρίου από τόπου εις τόπον. Σκηνήτις εκκλησία, ενδημούσα και παρεπιδημούσα, αρχικά στη μεγαλόπρεπη Βασιλική των Σόλων, ύστερα στον περιλάλητο βυζαντινό Ναό του Αγίου Μάμαντος της Μόρφου και τώρα στο πάλαι ποτέ σχολείο της Ευρύχου, σπουδάζουσα την ταπείνωση, την υπομονή, την επιμονή και αναμονή. Σε διάφορα σκηνώματα η Επισκοπή της Μόρφου, πότε μεγαλόπρεπα, πότε ταπεινά. Όμως πάντοτε Επισκοπή. Αρκεί επί-σκοπό της να έχει πάντοτε τον αγιασμό.

Δεν πρέπει να ξεχνούμε αγαπητοί μου αδελφοί, ότι όλες αυτές οι περιπέτειες της ιστορίας απεργάζονται τον αγιασμό μας, αρκεί πίσω από τα γεγονότα και τα πράγματα του κόσμου τούτου να βλέπουμε την πρόνοια του μεγάλου Θεού και Σωτήρος ημών Ιησού Χριστού. Και ως έχει φανεί, μέσα στην πρόνοια του Θεού ήταν, να σηκώσει η ελαχιστότητά μου τον βαρύ Σταυρό της διαποίμανσης της Μητροπόλεως αυτής. Ο Θεός ομίλησε, και όλοι εμείς εκάναμε υπακοή στο άγιο θέλημά του.

Και αν βρίσκομαι τώρα ανάμεσά σας επί θρόνου δόξης και μαρτυρίου, ως δεσμώτης δεσπότης, βρίσκομαι μόνο και μόνο χάριν υπακοής. Και όπου υπακοή, εκεί ευλογία Κυρίου και «έλεος Αυτού έλθει εφ’ ημάς». Άκουσα την παρήγορη φωνή του Κυρίου: «Μη φοβού το μικρόν ποίμνιον ότι ευδόκησεν ο πατήρ υμών δούναι υμίν την βασιλείαν». «Η γαρ δύναμίς μου εν ασθενεία τελειούται».

Γι’ αυτό και αποδέχθηκα την εντολή της Εκκλησίας και ήλθα προς εσάς, με πλήρη γνώση της πραγματικότητας και με βαθιά συναίσθηση ευθύνης και θυσίας που απαιτούνται από εμέ. Αναγνωρίζω πόσο άγιο και βαρύ είναι το έργο τούτο, το οποίο αναλαμβάνω από τη στιγμή αυτή που ανέρχομαι τις βαθμίδες του ιερού αυτού θρόνου, διότι γνωρίζω καλά τι ανεκτίμητη αξία έχει ενώπιον του Θεού η ψυχή και του τελευταίου ανθρώπου. Προς τις ψυχές σας έρχομαι. Και έρχομαι ιδιαιτέρως για τον καθένα. Ήδη η παρατεταμένη χηρεία του θρόνου πολλές πληγές έφερε στις ψυχές σας, αλλά έπρεπε ίσως να προηγηθεί ο επώδυνος τούτος χρόνος για να μπορέσουμε, μέσα σε ταπείνωση και ησυχία πολλή να ακούσουμε όλοι το θέλημα του Θεού και όχι των ανθρώπων.

Αυτές τις αίσιες ώρες των απαρχών της ταπεινής μου ποιμαντορίας, δεν έχω πρόθεση να επεκτείνω το λόγο με λεπτομερή έκθεση του προγράμματος το οποίο θ’ ακολουθήσω. Για τους Επισκόπους ένα πρόγραμμα υπάρχει: το αιώνιο πρόγραμμα της Εκκλησίας. Το πρόγραμμα αυτό στη βάση του είναι ασκητικό, στην εξέλιξή του λειτουργικό και στην κορύφωσή του αγιαστικό.

Κορυφαίος εμπνευστής αλλά και πρώτος σε εφαρμογή αυτού του προγράμματος πρέπει να είναι ο Επίσκοπος, για να λειτουργεί έτσι ορθόδοξα το Σώμα της Εκκλησίας. Εάν η Εκκλησία είναι Σώμα Χριστού, κεφαλή αυτού του Σώματος είναι ο Επίσκοπος, ο οποίος τελεί ως γνωστόν εις τύπον και θέση Χριστού.

Αν είναι τραγική η εικόνα ενός λαός χωρίς ποιμένα, άλλο τόσο και περισσότερο τραγική είναι η εικόνα του ποιμένα, του Επισκόπου χωρίς ποίμνιο, χωρίς ουσιαστική σχέση με το ποίμνιό του, με το λαό που του ενεπιστεύθη ο Αρχιποιμένας Χριστός. Είναι πολύ σημαντικό αγαπητοί μου να υπάρχει μεταξύ Επισκόπου και λαού σχέση αγάπης και εμπιστοσύνης.

Για να υπάρχουν όμως αυτές οι σχέσεις απαιτείται από μεν τον Επίσκοπο να είναι απλός, λιτός στο βίο, απαιτείται να είναι προσηνής, δηλαδή προσιτός, προσκαρτερών εν τη προσευχή και τη υπομονή τον πονεμένο λαό της νήσου. Από δε το λαό απαιτείται σήμερα εμπιστοσύνη στους ποιμένες – Επισκόπους και λειτουργικό – ασκητικό ήθος. Μέσα από αυτό το ήθος της ασκήσεως, το ήθος της Θείας Λειτουργίας, μαθαίνουμε να περικόπτουμε τα πάθη μας, να αγαπούμε και να ερμηνεύουμε τους άλλους, ανακαλύπτοντας πίσω από κάθε πρόσωπο το πρόσωπο του Χριστού, και γίνονται έτσι τα «πάντα εν πάσιν Χριστός». Είναι απλά πράγματα αυτά, αλλά ας μη λησμονούμε ότι τα απλά πράγματα είναι τα πλέον αληθινά και σπουδαία. Και το μεγαλύτερο σφάλμα μας είναι ότι δεν αρχίζουμε από την αρχή και παραβλέπουμε τα απλά πράγματα και καταγινόμαστε σε λεπτομέρειες μέχρι που γίνεται η ζωή μας, όπως λέει και ο ποιητής, «μια ξένη φορτική».

Δεν είναι τυχαίο που σήμερα οι νέοι επιλέγουν ως τόπους λατρείας τα μοναστήρια που έχουν αυτές τις συνθήκες του μυστηρίου. Αυτό το κλίμα του μυστηρίου και της εσωτερικότητας είναι που πρέπει να μεταφέρουμε και στις ενορίες για να μην αδικούν οι ενορίες τον εαυτό τους ως διεκπεραιωτές θρησκευτικών καθηκόντων. Η ενορία πρέπει να γίνει ξανά ασκητικό, λειτουργικό κέντρο. Η προσευχή και η νηστεία, η λειτουργική και η φιλανθρωπική ζωή, αυτά είναι τα κύρια μέσα της Ορθοδοξίας, με τα οποία επιδρά αναγεννητικά πάνω στους ανθρώπους.

Μεγάλη ευλογία και βοήθεια και εμπέδωση αυτού του ασκητικού ήθους της Ορθοδοξίας, να είναι η επάνδρωση των Μονών της Μητροπόλεώς μας με μοναχούς και μοναχές. Είναι κρίμα, σε μια Μητρόπολη σαν την Ιερά Μητρόπολη Μόρφου, με τις αρχαιότερες και ωραιότερες βυζαντινές Εκκλησίες και Μονές, να απουσιάζει η ζωντανή ασκητική παρουσία των μοναχών, που σιωπηρά διαλαλούν «ο χρόνος του βίου τρέχει τι μάτην ταραττώμεθα».

Η μεγαλύτερή μου χαρά αλλά και αίσθηση πνευματικής ασφάλειας για τους κατοίκους της Μητροπόλεώς μας θα είναι η ίδρυση και λειτουργία τέτοιων ασκητικών κέντρων. Μέχρι τότε ο Επίσκοπος της επαρχίας αυτής θα προσπαθεί με τις λιγοστές του δυνάμεις αλλά και με πολλές ευχές Αγίων Γερόντων να είναι ο πρώτος μοναχός της Θεοσώστου Μητροπόλεως Μόρφου και το Επισκοπείο του, όπως το θέλει η Παράδοση της καθ’ ημάς Ανατολής, το πρώτο της Μοναστήρι.

Τα βυζαντινά μνημεία της Μητροπόλεώς μας θα γίνουν ένα από τα πλέον βασικά μας ενδιαφέροντα. Σε σύνολο εννέα εκκλησιών ανακηρυγμένων από την Ουνέσκο ως Μνημεία Παγκόσμιας Κληρονομιάς οι οκτώ εκκλησίες βρίσκονται στη δικαιοδοσία της Μητροπόλεως Μόρφου, στα βουνά του Τροόδους. Αυτό το γεγονός καθιστά τη Μητρόπολη Μόρφου την πλέον βυζαντινή επαρχία και το Τρόοδος όχι απλά τόπο παραθερισμού αλλά Άγιο Τόπο και Όρος ΄Αγιον. Και αυτά δεν τα λέμε με πνεύμα καυχήσεως και κομπασμού αλλά με αίσθηση ευθύνης και αγωνίας.

Ευθύνης για τη συντήρηση , ανάδειξη και αξιοποίηση αυτών των μνημείων, τα οποία οι πρόγονοί μας εφύλαξαν σε χρόνους δίσεκτους, όταν «όλα τάσκιαζε η φοβέρα και τα πλάκωνε η σκλαβιά», και αγωνίας για τα μέσα, τους πόρους και τους ανθρώπους που απαιτούνται για να γίνουν όλα αυτά.

Έχουμε ανάγκη από το σοφό βυζαντινολόγο, τον ειδικό αρχαιολόγο, τον προσεκτικό συντηρητή, το φιλόκαλο εκδότη, το γενναιόδωρο χορηγό, τον ταπεινό ιερέα που θα ιερουργεί αυτά τα μνημεία, τον κατανυκτικό ψάλτη που θα ισοκρατεί τον ήχο των εικονιζομένων Αγίων, τον πιστό που θα συμπροσεύχεται στο Νάρθηκα του Λαμπαδιστή «συν πάσι τοις αγίοις». Τώρα και όχι αύριο πρέπει να δώσουμε δείγματα ελληνικότητας και Ορθοδοξίας και αν δεν μπορούμε να δημιουργήσουμε ένα τέτοιο πολιτισμό όπως εκείνον των Ρωμιών προγόνων μας, τουλάχιστον να διαφυλάξουμε αυτόν που βρήκαμε. Αυτά τα μνημεία εκφράζουν ένα πολιτισμό ελληνικού κάλλους και μέτρου, που φωτίζεται όμως από το φως της Μεταμορφώσεως του Σωτήρος Χριστού. Μας υπενθυμίζουν και μας παρηγορούν ότι είμαστε τέκνα φωτόμορφα της Ορθοδόξου Εκκλησίας. Τώρα, αγαπητοί μου, δίνουμε εξετάσεις στην αδέκαστη ιστορία αν είμαστε φορείς αυτού του πολιτισμού και αυτής της Πίστεως αν είμαστε άξιοι να λειτουργήσουμε ξανά τον Άγιο Μάμαντα στη Μόρφου, αν είμαστε άξιοι να συντηρήσουμε και να αναστηλώσουμε τη Βασιλική του Αγίου Αυξιβίου στους κατεχόμενους Σόλους, την πρώτη Επισκοπή της Θεοσώστου Επαρχίας μας. Και εν πάση περιπτώσει «εάν οι άνθρωποι σιωπήσωσιν, οι λίθοι κεκράξονται».

Τα φιλανθρωπικά ιδρύματα της Μητροπόλεως μας πρέπει να λειτουργήσουν, για να ενεργοποιηθεί έμπρακτα η φιλανθρωπία και η φιλαλληλία στις καρδιές των συγχρόνων ανθρώπων, σε μια εποχή όπου εψύγη η αγάπη των πολλών. Ένα τέτοιο ημιτελές Ίδρυμα, που περιμένει την αποπεράτωσή του εδώ και χρόνια, είναι το Γηροκομείο της Μητροπόλεως Μόρφου. Ίδρυμα που ξεκίνησαν τα φιλάνθρωπα αισθήματα του προκατόχου μας κυρού Χρυσάνθου. Η λειτουργία του Ιδρύματος αυτού και άλλων κατ’ οίκον υπηρεσιών που μπορεί να προσφέρει το Γηροκομείο στους ηλικιωμένους αδελφούς μας, θα είναι το καλύτερο μνημόσυνο στη μνήμη του αοιδίμου Μητροπολίτη μας. Η βοήθεια όλων για την αποπεράτωση του έργου αυτού είναι άκρως απαραίτητη, γι’ αυτό και εύχομαι ο Άγιος Νεκτάριος που έχει την πνευματική επιστασία του έργου αυτού να εμπνεύσει γενναιόδωρα αισθήματα στις καρδίες όλων μας.

Στους πρόσφυγες αδελφούς μου της κατεχόμενης περιοχής Μόρφου και από αυτή την ιερά σκοπιά και έπαλξη απευθύνω πάλιν και πολλάκις την υπόσχεση ότι θα προσπαθήσω να είμαι κοντά στον πόνο και την αγωνία σας. Και τούτο όχι γιατί είμαι απλώς ο Επίσκοπός σας αλλά γιατί επιπλέον είμαι σαρξ εκ της σαρκός και οστούν εκ των οστέων σας. Πρόσφυγας και εγώ από την ίδια γη της Μόρφου, που εκείνο το πρωινό της 14 ης Αυγούστου 1974 διεκόπησαν τα εφηβικά μου όνειρα εκεί στο πατρικό μου σπίτι, δίπλα από το πετρόκτιστο καμπαναριό του Αρχαγγέλου στην Άνω Ζώδια. Τέτοια μέρα και ώρα, εσπερινό της Υψώσεως του Τιμίου Σταυρού, πηγαίναμε κάθε χρόνο στο χωριό της μητέρας μου, στο πανηγύρι της Κάτω Ζώδιας, στο πανηγύρι του Σταυρού, και σήμερα παραδόξως γίνονται όλα τα τελούμενα σύμβολα και εικόνες αναστάσεως.

Ο δεδιωγμένος πρόσφυγας της Μυροφόρου γης της Μόρφου ανέρχεται στο σταυροχάρακτο θρόνο της, για να υποσχεθεί ενώπιον Θεού και ανθρώπων ότι δεν θα δώσει ανάπαυση στον εαυτό του παρά μόνο όταν κτυπήσει ξανά η καμπάνα του Αρχαγγέλου της Ζώδιας, υψωθεί ξανά η καμπάνα του Αρχαγγέλου της Ζώδιας, υψωθεί ξανά ο Τίμιος Σταυρός και βαδίσουμε και πάλι στην πόλη του Αγίου Μάμαντος του Μυροβλήτη. Να μυροβλήσει η ψυχή μας που βρήκε ξανά την εστία της, τον επίγειο παράδεισό της.

Θα ήθελα αυτές τις ιερές στιγμές να απευθύνω στο Σεβασμιώτατο Μητροπολίτη Κυρηνείας Παύλο – που και αυτός προσδοκά την αναστάσιμη καμπάνα του Αρχαγγέλου στην Κερύνεια – εκ μέρους του κλήρου και του λαού της επαρχίας μας τις θερμές μας ευχαριστίες για τη διετή διαποίμανση της Μητροπόλεώς μας.

Ευχαριστίες ακόμη απευθύνω και προς το Σεβασμιώτατο Μητροπολίτη Κιτίου Χρυσόστομο, εκ των χειρών του οποίου έλαβα τους δύο πρώτους βαθμούς της ιερωσύνης και κατά τη διάρκεια της μετανοίας μου σε Μονή της επισκοπικής του περιφέρειας ένοιωσα τη στήριξη και τη βοήθειά του, όπως επίσης και προς τον κλήρο και λαό της Μητροπόλεως Κιτίου για την άπλετη αγάπη με την οποίαν με περιέλαβε στη δεκαετή και πλέον παρουσία μου εκεί. Το ορθόδοξο, φιλομόναχο και φιλακόλουθο πνεύμα της κατά Κίτιον Εκκλησίας θα είναι για μένα γνώμονας και όραμα ζωής.

Σεβασμιώτατοι,

Κυρία Δήμαρχε, Κύριε  Έπαρχε,

Αγαπητοί μου,

Εισήλθα διάκονος στην Ιερά Μονή Αγίου Γεωργίου Κοντού. Εισήλθα πρεσβύτερος στην Ιερά Μονή Αγίου Γεωργίου Μαυροβουνίου. Εισέρχομαι σήμερα Επίσκοπος στον Ιερό Ναό Αγίου Γεωργίου Ευρύχου. Ως Επίσκοπος όμως γίνομαι και πάλιν διάκονος, και μάλιστα διάκονος πάντων. Διάκονος που θεραπεύει τις πνευματικές και υλικές ανάγκες των ανθρώπων. Διάκονος που υπηρετεί την ενότητα και την καταλλαγή, διάκονος που εύχεται για τη σωτηρία του σύμπαντος κόσμου.

Στον Άγιο Γεώργιο, μάρτυρα της νίκης πάνω σε κάθε μορφή θανάτου, τροπαιοφόρο της αληθινής ζωής, προσεύχομαι να πρεσβεύει στον Θεό να αξιωθώ της αποστολής μου και καλήν απολογία να δώσω ενώπιον του Θεού για την αρχιερατική μου διακονία. Ηγαπημένε μου Άγιε Τροπαιοφόρε Γεώργιε, ερχόμενος σήμερα από τη Μονή Μαυροβουνίου στο Επισκοπείο της Ευρύχου, στη νέα έπαλξη που μ’ έταξε η Εκκλησία, με χαρά σε συναντώ και πάλι εδώ στο Μητροπολιτικό Ναό της κώμης ταύτης. «Μείνον μεθ’ ημών, ότι προς εσπέραν εστί και κέκλικεν η ημέρα». Εσύ, ο των πτωχών υπερασπιστής, συνέχισε σήμερα την άμαχο προστασία σου και γενού των αιχμαλώτων ελευθερωτής και της Μόρφου υπέρμαχος.

Π. Σεραφείμ Δημόπουλος: Μια σύγχρονη προφητεία που επαληθεύτηκε! Θα κλείσουν μαγαζιά και θα απολυθούν υπάλληλοι

Πηγή: https://www.vimaorthodoxias.gr/

π. Σεραφείμ Δημόπουλος: Κάποιος ιερέας πήγε και είπε στον π. Σεραφείμ Δημόπουλου ότι έχουμε καλόν Αρχιεπίσκοπο τον μακαριότατο Χριστόδουλο (Παρασκευαΐδη, από την Ξάνθη, 1939-2008) και αυτός απάντησε: «Καλός, είναι! Ανακατεύεται στα ποδάρια των πολιτικών· αλλά, να ξέρεις, δεν θα ζήσει πολλά χρόνια!».

Και, πράγματι· ενώ ήταν υγιής ο μακαριστός Αρχιεπίσκοπος Χριστόδουλος, ξαφνικά σε λίγο «αρρώστησε» και εκοιμήθη…

Το 2007 ο π. Σεραφείμ Δημόπουλος, σε μία συζήτηση αποκάλυψε τα εξής σε πνευματικό του τέκνο (τον π. Παύλο Τσουκνίδα): «Έρχεται, όπου νά ’ναι, μεγάλη κρίση στην Ελλάδα. Θα κλείσουν μαγαζιά, θα απολυθούν υπάλληλοι, θα κλείσουν μαγαζιά και επιχειρήσεις. Μη ρωτάς τι πείνα έρχεται! Πάνε αυτά που ήξεραν (εξαλλοσύνες, σπατάλες, καλοπέραση…)! Το ψωμί, τώρα το πετάνε! Όμως σ’ αυτήν την κρίση που έρχεται -θα είναι παγκόσμια βέβαια- αλλά στην Ελλάδα θα είναι μεγαλύτερη· θα πουν το «ψωμί–ψωμάκι»! Δουλειές, δεν θα υπάρχουν. Έρχεται φτώχεια και πείνα, πάτερ Παύλε! Σου το λέω, να το ξέρεις!».

Ασκητές μέσα στον κόσμο, Τόμος Β΄, σελ. 374, 375.

Митрополит морфски Неофит: „Господе Исусе Христе помилуј нас и цео Твој свет“ (30.11.2021)

Литургијска беседа на празник Светог Апостола Андреја у истоименом храму, Никитари, Митрополија морфска, 30.11.2021.

Многе и благословене године и вама, и нека бисмо у добру дочекали Рођење Христово! 

Ви који се молитвено обраћате Христу и Пресветој Богородици, додајте и ову молитву, те је што чешће и сваког тренутка, понављајте: „Господе Исусе Христе помилуј цео Твој свет“ или још боље: „Господе Исусе Христе помилуј нас и цео Твој свет“. Христос се много радује када се ми молимо за цео свет, а не само за себе, своје пријатеље и породицу. Постоје целе области на планети, цели народи, који не знају да је Господар живота и смрти Христос, односно да је Он Победник смрти, греха и ђавола. Док ми православни имамо праву веру – ево, управо сте чули да „нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици“ – има много света који нема истиниту веру. Они још увек верују, попут античких идолопоклоника, у идоле, врачаре и демоне. 

Ми које је Господ обдарио „благословеним Царством Оца и Сина и Светога Духа“, никада не можемо бити сирочићи, ни по мајци ни по оцу! Господ Христос нам је даровао своје Тело и Крв да једемо и пијемо на отпуштење грехова и на живот вечни и дао нам своју мајку да буде и наша мајка. Чули сте да смо на литургији рекли: „Оче наш који си на небесима“. Отац Христов, који је на небесима, постаје и наш Отац уколико се причешћујемо његовим Сином и његовим Светим Духом. Тада кроз Сина, у Духу Светом, постајемо и ми чеда небеског Оца и нема ниједног сирочића међу нама! Нико не може да каже да је сам. Ниједан православни хришћанин није сам! Довољно је да буде бритког ума, да се смирава, да се моли, да пости колико може. 

Најважнија је молитва. Она је мобилни телефон који у сваком тренутку успоставља телефонску линију, повезује нас на фреквенцију неба. Било да хоћемо Бога Оца: „Оче мој небески, опрости ми“. Било да се обраћамо Христу, који је син Оца и Богородице Марије: „Господе Исусе Христе помилуј ме“ или Светом Духу: „Душе Свети, Душе Истине, очисти ме“…  Дух Свети је чистионица душе и тела од сваке погрешке и страсти, које сви имамо. Ако хоћемо да позовемо телефоном нашу Пресвету Богородицу, Мајку Божију: „Пресвета Богородице, спаси нас“, „Пресвета Богородице, покриј нас“, „Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје јер си родила Спаситеља душама нашим“… То је арханђелски поздрав, који је Арханђел Гаврило упутио Пресветој Богородици у часу Благовести, дакле у тренутку када је у Духу Светом зачела Сина и Логоса Божијег.     

Када овако чинимо, морамо уз то и да праштамо. Ако не опраштамо, наша фреквенција ће се изгубити без обзира на то шта говоримо – попут сигнала који се губи у овој области Короња и Кутрафас, када се спуштамо од Солеје… Уколико не праштамо, шта год да урадимо нећемо имати сигнал за небо. Иако се молиш, иако постиш, иако идеш у цркву и причешћујеш се, то причешће ће за тебе бити само хлеб и вино, а не Тело и Крв Христова! Ово нам је познато, али колико то заиста упражњавамо, зна само Бог и душа свакога од нас, и моја и ваша. 

Уз све ово што смо рекли, треба да придодамо и молитве светитељима. После Свете Тројице и Пресвете Богородице, молитву Светом Јовану Крститељу, који је већ вековима заштитник Никитарија: „Крститељу и Претечо Христов, заступај нас у молитвама“. После тога се молимо оним светитељима који су нам блиски пошто свако од нас има неког светитеља с којим је приснији од осталих, с којим је већи пријатељ. Као што је случај и са телефонима где су нам неки контакти међу омиљенима… Дакле, молите се овако: „Апостоле Христов Андреје, моли Бога за нас“. Ако волимо Светог Филумена, говоримо: „Свети пријатељу Христов Филумене, моли Бога за нас“ или било којег другог светитеља… Ја се молим Светом Авксивију: „Свети Авксивије, увећај моју веру“. Никада се немојте заситити вере, него увек је тражите још више. То нас уче Свети апостоли. Молимо се апостолу кога данас славимо: „Апостоле Христов Андреје, дометни нам вере“ (Лк. 17,5). То нас учи и Андрејев брат Петар, првоврховни апостол.  

Понављам, и са тим ћу завршити, оно што сам рекао на почетку беседе – догађаји се одвијају својим током, умножавају се болести, земљотреси, поплаве… Ратови су пред вратима у целом свету. И у свемиру. Рат није само онај који се води оружјем. Није само овај биолошки рат који се води помоћу вируса. Рат је и духовни, невидљиви. Сатана је задобио многа права над нашом планетом и људским родом. Чак и над нашом природном околином, коју хоће да спали тако да уместо зеленила свуда видимо само црнило.

Бог му то неће допустити ако ми наставимо да служимо наше свете литургије. Не само празничне као што је ова данашња, него и оне једноставне, свакодневне. Нарочито се захваљујем свима вама, свештеницима Митрополије морфске, који се лишавате свог сна да бисте свакодневно служили свете литургије (40 дана) до Божића – и не само тада него и за многе празнике – за свакодневне литургије на којима помињете имена живих и упокојених. Чим је почела литургија рекао сам Георгији, која је овде црквењак, да донесе свеће и један хлеб за живе и један за упокојене. Много је народа данас коме је неопходна молитва, много има и клирика и лаика, зато је Христу драго и угодно када види да отварамо своју душу и срце, своје сећање, да бисмо се молили не само за своје, него да будемо хришћани отворена срца, несебични, да се молимо и за своје непријатеље, за све народе: „Господе Исусе Христе помилу цео Твој свет“! 

Тада ћете осетити да је ваше срце испуњено, да игра од радости, да плаче од радости, да се смеје од радости, да ћути од радости. Литургија неће бити само споља, где су људи појци, него и литургија срдачна, умна, у срцу. Сва је мудрост у томе да ова литургија која се врши у храму, треба претходно да се одигра у срцу, тако да ум постане појац, а срце свештенослужитељ! То ваши и за мушкарце и за жене! Тада ћете осетити како је лепо Православље и каква је његова сладост, милина, радост, мир, чак и ако се сав свемир око вас руши. Нисмо равнодушни, нити нам је стало само до тога да нама буде добро, никако! Треба да истрајавамо у молитви: „Господе Исусе Христе помилуј нас и сав Твој свет“. 

Више од овога ми не можемо да учинимо. То препуштамо онима који могу, а то су светитељи и Пресвета Богородица. Притом не мислим на властодршце јер они немају намеру да ураде то што говори Христос. После ће Бог послати друге владаре који ће бити богољубиви. Послаће их Христос онда када буде Осми васељенски сабор. До тада ми ћемо се држати своје мале пастве, тако да у сваком селу, граду и парохији буде: „Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа“. И у срцу и у храму. Бог ће нас покривати и свакоме од нас ће открити своју вољу. Када жели да нас узме себи, кад год хоће, нека нас узме! Када имамо „срце скрушено и унижено“ (Пс. 50,19) и славимо Оца и Сина и Светог Духа, Богородицу и матер Светлости, као и светитеље, и када помињемо наше људе, и живе и мртве, можемо да кажемо: „Христе, дођи сутра да ме узмеш! Само да будемо заједно у вечном животу…“ Амин. Амин. Амин.      

Извор: https://youtu.be/BDDtpT_GQfk

Са грчког превела ©Валентина Аврамовић

1...447448449...499Σελίδα 448 από 499

ΠΡΟΣΦΑΤΕΣ ΑΝΑΡΤΗΣΕΙΣ

ΕΙΣΦΟΡΕΣ

© 2021 ΙΕΡΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΣ ΜΟΡΦΟΥ