Познајем једну свету старицу на Криту, монахињу. Велика светитељка. Велика светитељка, али тек када се упокоји сви ће то схватити, а посебно Крићани, шта су изгубили. Био сам код ње у посети заједно са митрополитом лимасолским Атанасијем. Рекао сам му да је познајем и тако смо отишли да је видимо. Описала је свакоме од нас појединачно карактер, здравље, проблеме у нашим митрополијама, као и један део онога што нас чека у будућности. Запањујућа прецизност! Митрополит лимасолски ми је рекао: 

• Она има очи Старца Порфирија и Јакова (које је касније Црква канонизовала међу светитеље). Има „велики телевизор“! Види и садашњост и прошлост и будућност. 

Имао сам слободу према њој јер смо разговарали телефоном. Упитао сам је: 

• Јерондиса, којим очима видиш нашу прошлост, садашњост и будућност?

Одговорила ми је: 

• Не овим очима, мој владико, него оним другим које је Бог ставио у све људе, а то су очи срца. Када се срце очисти, онда видиш тим очима. Очима срца видиш и ту светлост. 

Говорила је о нествореној светлости коју је видео Свети Стефан у тренутку мучеништва. Упитали смо је:

• Каква је то светлост?
• То је једна светлост беличастоплаве боје, а када дође, човек се испуни знањем. Та светлост је препуна информација и све што затражиш од ње, добијеш. Све што затражиш од Бога, даће ти. (У којем гласу започнеш песму Богу, у том гласу ће ти појати). Зато је та светлост препуна знања и информација.    

Сетио сам се ове старице сада јер смо управо појали тропар (Божића) „свету засија светлост разума“ и помислио сам како је лепо да човек очисти очи свог срца да види као присутно оно што се не може видети. Да би могао да осети радости будућег века које наше тело, можда, неће видети јер неће бити живо. Али ће их душа видети… Молим се за вас: живи били и видели радости Владичице наше и радости Кипра! Само, пре тога ће бити велико трпљење и вера светитеља …

Са грчког превела Валентина Аврамовић

Старица Галактија из манастира Пресвете Богородице Каливијани, код Ираклиона на Криту, добила је и дар прозирања у будућност. Ову свету старицу често у својим беседама помиње Митрополит морфски Неофит, будући да је лично познавао и саветовао се с њом, као и митрополит лимасолски Атанасије. 

Ноћас сам видела једног блиставог мужа који је седео на страшном трону! Држао је једну лоптицу налик на куглу. На тој кугли почело је да расте нешто попут невидљивих човечуљака. Када сам се освестила, молила сам Бога да ми објасни шта је то што сам видела. Добила сам информацију у срцу да је на трону седео Старац Данима! Господ наш Исус Христос! Мала кугла коју је држао је био свемир. У његовим пречистим рукама је ситнији од једног зрнца песка!

Они који су порасли у свемиру смо ми, људи. Надимамо се од егоизма и мислимо да смо важни и узвишени. Јесмо важни, наравно, зато што смо деца Божја и зато што је свемир створен за нас. Али, да бисмо то осетили, треба да се осећамо да смо ништа пред Господом и једни према другима, а не да се уздижемо и да хулимо на Њега, да себе сматрамо боговима и без Њега.  

После сам тражила да видим земљу. Видела сам да је опет држи као куглицу. Међутим, свуда око земље је било нешто што је смрдело. Нешто као провидна мембрана, масна мрља, покорица прљавштине, густа и одвратна. И рече Бог: 

• Михајло, избаци овај прљави талог својим мачем. Згадили смо се над њиховом прљавштином, њиховим оралним оргијањем, прељубама, содомијским гресима и свим њиховим злим делима.  

Тада сам молила да се тај мач, који ће одстранити талог са земљине кугле, зарије што је могуће лаганије. Одговорио ми је:

• Твоја отаџбина има много оваквог талога. Угушила се у тој прљавштини. Због молитава моје мајке (Пресвете Богородице), мач ће изаћи врло лагано, тако да га неће ни осетити. 

Онда сам се освестила. Схватила сам да ће се свет очистити са много крви, ратосиљаће се прљавштине уз неиздржив бол и ратове. Непрестано захваљујем нашој Пресветој Богородици за Њену заштиту према нашој вољеној Грчкој. 

Извор: Στύλη Ορθοδοξίας, бр. 217, јануар 2020.     

+++

Прву посету нетварне светлости Галатија је имала као девојчица. После једног греха који је исповедила, била је у дубоком покајању. У тренутку када се томе најмање надала, када се сагела да узме нешто у подруму, изненада је осетила како је, један плавичастобели „освежавајући пламен“ са неба, прошао кроз њену главу полако и умилно. Затим је тај пламен наставио да се креће ка њеној унутрашњости, отворио је њене духовне хоризонте и благодатно проширио њено срце. Осетила је како њени „греси нестају попут сувог лишћа када дуне ветар или попут осушене коре на стаблима великог дрвећа под ударима буре“. Тим речима је сама сликовито описала овај догађај који је чувала као тајну све до своје 85. године. 

+++

После прве посете благодатне светлости, искуственог опита Бога, Галатију више никада није занимало ништа од чулних уживања овог света. Говорила је: „Ко једном проба торту, сви други слаткиши њему постану неукусни“.

+++

Била је нарочито везана за Архангела Михајла. Написала је писмо у којем је молила Архангела за здравље своје нећаке Антоније, потписала се, ставила папир у флашу, запечатила флашу и бацила у море. Њено писмо је на таласима стигло до манастира Панормитис Светог Архангела Михајла, на острву Сими. О томе су је обавестили из те светиње и мала Антонија је следећег дана проговорила. Од тада је имала врло жив однос са Архангелом. Бацила је и једну флашу у Либијско море, која је нађена код једне старе напуштене црквице у Анополи (Сфакиа) и то је чудо било повод да се ова светиња обнови и да у њој обнове богослужења.

+++

Пошто је након дугог наговарања и под притиском Галактија дала пристанак на проводаџисање, узела је у загрљај икону Архангела и преклињала га да учини нешто да се то откаже. Настао је земљотрес у кућу, откључала су се врата на кући, велика хука је потресла и просце и укућане. Побожни лекар, Галатијин отац, тако се уверио да је питање брака за његову ћерку беспредметно. 

+++

Галатија се бринула 40 година о својој болесној нећаки са којом је живела. Била је њен анђео чувар. Од људи је за то време доживела многе нападе и увреде, исмејавања и неразумевање, клевете и псовке… Није лако бринути се о једном болесном детету, међу људима суровим и безосећајним. О томе је говорила: „Мој крст је знан само мени и свевидећем Богу“. Ни на кога се није љутила, није злопамтила, није се жалила и није рекла ружну реч. Никада није открила ко су били они који су је жалостили. 

Упоредо са ношењем тог претешког крста, темељно се подвизавала да би преобразила своје срце: непрестаном молитвом, безбројним метанијама, душекорисним читањем, испуњавањем свих заповести Христових, непрестаним присуством на црквеним богослужењима (долазила је у цркву врло рано, пре свештеника), детаљним испитивањем савести и редовном исповешћу, честим причешћивањем Светим Тајнама, исцрпљујућим постом и, пре свега, истрајавањем у плодоносном ћутању. Њен нећак Никос је једном изјавио да је она „постила колико и све калуђерице на Криту и молила се колико су се молиле све оне заједно“. 

+++

Молитву је сматрала најснажнијим тренутком у људском постојању. Кроз молитву је доживљавала најинтензивнију заједницу и општење са Христом, своју љубав према Спаситељу је управљала у канал непрестане молитве. У њој је црпела снагу и привлачила благодат, те увећала врлине: чистоте, смиреноумља, ћутања и љубави. Њена је молитва била тако јака да су дечица за време литургије видела Галатију у светлости, како се уздиже у ваздуху, док је окружују небеска анђелска началства и поју заједно са њом.

+++ 

Била је истински смиреноумна. Никакво високо мишљење о себи није гајила у својој души. То није била искомплексираност нити осећај ниже вредности, јер је била потпуно слободна од таквих стања и имала душевну испуњеност (пуноту). То је била дубока и света врлина којом је откривала земљаност и променљивост саме себе, и којом је спознала своју меру. Увек је имала осећај да је гора од свих, љубила је руке свима и тражила опроштај. То није чинила тек реда ради, него са пуном свешћу о сопственој ништавности. Сматрала је да се духовно налази врло ниско, на нули, да јој много тога недостаје, да није оно што би требало и могла да буде. Имала је увек добру мисао за ближњег, а за себе само беспоштедну самокритику. Из дубине њене опитне безвредности (ништавности) Бог је лансирао у висине незамисливог боговиђења, зато што, по нелажној речи нашег Господа, „свако ко себе унижава, узвисиће се“.

+++

Волела је све: сиромашне, прогоњене, хроме, инвалиде, бедне, намучене, путнике и пролазнике, дечицу и старце… и свима њима је дискретно давала дарове милостиње. Одговорно тврдим да је она најмилосрднија особа коју сам икада упознао. Тек што је примала своју плату, одмах је раздељивала. Говорила је: „Договорила сам се са Пресветом Богородицом да ја испразним кућу (раздајући милостињу), а она ће да ми шаље све што ми је потребно за сваки дан (појединачно). Понеки пут касни у томе, да би ме испитала, али ја се не узнемиравам јер знам да ће сигурно доћи. И заиста, након неколико дана, ето свега што је потребно и то довољно. Пресвета Богородица никада није погазила своју реч“. До дубоке старости је делила сиромасима. Била је већ старица, и то са оперисаним ногама, када је у великој шерпи кувала јело за старчиће самце и једног болесника из свог суседства. Зато су је, непосредно пре смрти, посетили између осталих и седам Архангела који преносе молитве светитеља са земље на небо. Представили су се својим именима: Михаило, Гаврило, Урило, Рафаило, Фанаило, Тханаило. Урило је поверио Галатији да је он тај који чува бездан. Подигли су високо своје мачеве да би могла да прође. Довели су је до једне златне палате и рекли да ће то бити место њеног становања. Усред те палате је био један златни сасуд из којег је извирала кристално чиста вода. Упитала је: „Шта је то?“ Одговорили су: „То је сасуд твог срца из којег се излива твоја чистота, ћутање, смиреноумље и твоје милостиње“. 

+++

Често смо је налазили како у покајничком ридању удара своје лице и оптужује себе: „блуднице, разбојнице, чудовиште, беднице“. Жалостила се када би је неко похвалио, верујући да то не одговара стварности и бурно се супротстављала томе. Радовала се оптужбама као приликама за исправљање, покајање и поновно правилно усмеравање целог свог бића. У себи је изградила једну ретку фабрику добрих помисли, која је функционисала без застоја. За свакога је имала лепу помисао. Чак и за најтежа и најскандалознија дела, која није могла да оправда, ћутала је и молила се Богу за починиоце. „Ја сам највећи кривац пред Богом“, говорила је, „и немам право никоме да судим“. У свакоме је налазила нешто добро и то је истицала. Хтела ја да се код других зацари добра помисао, као и у самом друштву. Управо зато јој се једанпут омакло да каже: „Пренатоварена сам гресима и надам се у милост Божју јер сам остарила без дела покајања. Али за осуђивање, мислим, да нећу дати одговор Богу Праведном Судији…“ 

+++

Током последњих двадесет година свог живота Јерондиса се потпуно предала исихији и делима љубави. Живела је у непрестаној молитви, са врло мало сна и још мање хране. Бдела је у молитви. Њен ум, сасвим очишћен, пронашао је своје првобитно место и вратио се у своје природно одредиште. Активирао се на дну дубоког срца – како је то описивала сама Јерондиса. Одатле се боголики ум лансирао (испалио, одапео као копље или стрела – прим.прев) у небеса и продирући дубоко у неизрециве и потресне тајне Божје. Гледао је и наслађивао се обилном беличастоплавом светлошћу Божјом, неисказивом славом Свете Тројице, која је безоблична и хомогена – као што је говорила – нема почетка ни краја. Сунце је само једна лампица спрам ове светлости. У тој јединственој запањујућој светлости, Јерондиса је разазнавала три светла, ипостаси Свете Тројице и дала јединствене опитне (искуствене) описе какве су само још велики Оци Цркве усудили да предузму. Видела је нетелесно светло, Беспочетног Оца, изворно Божанство. Видела је отеловљено светло, очеловеченог Логоса, и описивала је са задивљујућом јасношћу његове људске карактеристике. Видела је и треће светло, Пресветог и Животворног Духа како одржава Цркву у целини, да се излива из омофора епископа и епитрахиља свештеника право у срца и уздиже колико је потребно молитвене сузе и покајне уздахе; дошао је на Дан Педесетнице, али (више никад) није отишао. Креће се у свету са великим шумом „као хујање силнога ветра“ (Дела ап. 2,2), али га нико не чује, осим оних који су активирали скривени механизам срца. 

Старица је телескопом ума, најфинијом пажњом, „двогледом“ срца, како га је сама називала, откривала небеске и подземне феномене, као и скривене тајне срца у другим људима. Имала је искуствено знање небеских стања (спратова, сфера, степеница – прим.прев.):

„Небо има многа стања благодати која се простиру у бесконачност и никада се не завршавају…“, а то значи да је она видела смене еона (векова, временских раздобља). Пуштала је свој ум да понире и до ужарених и мрачних царстава пакла. Многе је видела тамо, али никога није одала:

„Палим свећице“, говорила је, „много се молим за њих и покрећем их на боље јер су они јадни окамењени“. 

Она је себе благодатно поистоветила са целим светом. У себи је усвојила цео род Адамов. Сматрала је себе кривцем за свако зло које се догађа у васељени. Зато се у раним јутарњим часовима дуго молила својим дирљивим речима, којима је обухватала целу творевину и људе „из свакога народа под небом“ (Дел.ап. 2,5).

Архимандрит Антоније Франгакис: Слово на опелу Свете Старице Галaктије (одломци)

Са грчког превела Валентина Аврамовић