Η φωνή της Κυπριακής Παράδοσης σίγησε γύρω στις 6:30 το πρωί του Σαββάτου.
Η Κυριακού Πελαγία συνέδεσε τη φωνή με την κυπριακή κουλτούρα μέσα από την παραδοσιακή μουσική.
Την είδηση του θανάτου της έκανε γνωστή η εγγονή της, Σόλια Πελαγία, μέσω ανάρτησής της στο Facebook. «Σίγησε το αηδόνι της Κύπρου. Έφυγες γιαγιά μου. Καλό Παράδεισο», έγραψε.
H Κυριακού Πελαγία γεννήθηκε στο Παραλίμνι στις 8 Ιουλίου 1936. Πατέρας της ήταν ο Δαμιανός Κουζαλής, ένας εξαίρετος παραδοσιακός τραγουδιστής που διακρινόταν τόσο στα ερωτικά όσο και στο «τσιάτισμα». Μητέρα της ήταν η Μαρία Κουτσόλουκα που γνώριζε αρκετά παλιά δίστιχα και τραγούδια.
Το ταλέντο της Κυριακούς φάνηκε από τα παιδικά της χρόνια. Η ίδια έλεγε πως από τη στιγμή που άρχισε να αντιλαμβάνεται τον κόσμο και την ζωή άρχισε να τραγουδά. Ήταν το μόνο που θυμόταν να της αρέσει. Πρώτος δάσκαλός της ήταν ο πατέρας της και μετά οι άλλοι τραγουδιστές της εποχής. Έμαθε τις διάφορες κυπριακές «φωνές» και άρχισε να ταιριάζει στίχους πάνω στις μελωδίες αυτές. Από 15 χρονών άρχισε να τραγουδά στους συγγενικούς και φιλικούς της γάμους, στις διάφορες οικογενειακές συγκεντρώσεις, στα τοπικά πανηγύρια και στις θρησκευτικές γιορτές. Παντρεύτηκε το 1957 τον Γεώργιο Πελαγία και απέκτησε δυό γιους και μια κόρη.
Η Κυριακού Πελαγία ήταν μια γνήσια παραδοσιακή ερμηνεύτρια, η φωνή της κυπριακής υπάιθρου, «η φωνή που όταν την άκουγες, ήθελες να ξαπολυθείς μες στα περβόλια τζιαι τα ορμάνια», όπως χαρακτηριστικά έχει πει ο ποιητής μας Μιχάλης Πασιαρδής. Το ηχόχρωμα της φωνής της, είχε πολλά βυζαντινά και μικρασιατικά μουσικά στοιχεία. Ήταν εξαιρετική τόσο στο τραγούδι, όσο και στο «τσιάτισμα», τα ερωτικά δίστιχα και την ποίηση. Το 1987 εξέδωσε την ποιητική συλλογή «Κυπριακός Στίχος».
Η Κυριακού Πελαγία, η Μαστόρισσα όπως χαρακτηριζόταν από τους συναδέλφους της, είχε δώσει με την ερμηνεία της άλλη διάσταση στο κυπριακό δημοτικό τραγούδι. Από τη μία η αυθεντικότητα κι η καθαρότητά της κι από την άλλη τα ακούσματα και οι εμπειρίες που κουβαλούσε από μια άλλη εποχή, σε συνάρτηση με το ταλέντο και τον αυθορμητισμό της, την καθιέρωσαν στη συνείδηση του κυπριακού λαού ως μία ξεχωριστή και μοναδική παραδοσιακή ερμηνεύτρια.
Θεματοφύλακας των ηθών και των εθίμων, σμίγοντας την τέχνη της με το μουσικό σχήμα «Μεσόγειος» και πιασμένη χέρι-χέρι με το προσωπικό αρχείο του Μιχάλη Χατζημιχαήλ, έγραψε νέο σημαντικό κεφάλαιο στο βιβλίο της παραδοσιακής μουσικής, απασχολώντας συχνά τους μελετητές αυτής. Το μεγαλύτερο όμως επίτευγμα της Κυριακούς Πελαγία είναι ότι κατάφερε να φέρει τους νέους στην αυλή του δημοτικού τραγουδιού.
Το κοριτσάκι αυτό ήταν 72 ώρες στα χαλάσματα. Όταν το έβγαλαν, το ρώτησαν αν πεινάει και είπε ότι ένας ψηλός άντρας με άσπρα ρούχα, άσπρο άλογο και άσπρα γένια, ερχόταν και της έφερνε φαγητό και νερό ενώ κρατούσε το κτίριο.
Άγιος Μεγαλομάρτυς Μηνάς. Ιερά Μονή Αγίου Νικολάου Ορούντης
Άγιος Μηνάς (12ος αι.). Ιερός Ναός Αγίου Νικολάου, Καστοριά
Επιστροφή του Ασώτου, φορ. εικόνα,16ος αι. Άγιο Όρος
Иконом Христомарий Папагеоргиу:
Ваше Високопреосвещенство, скъпи наш г-н Неофите, Морфоски митрополит, почитаеми отци, драги ми кмете, скъпи братя в Христос, днес с голяма радост посрещнахме в този свещен храм на Честния Кръст в Горна Левкара Морфоския митрополит г-н Неофит, когото познаваме отдавна. Знаем го още от времето, когато беше дякон.
Радваме се, че присъства на светата литургия и оглави панихидата на презвитера Мария, както и другите панихиди в нашата енория. Смятаме го за голямо благословение, Ваше Високопреосвещенство, че се намирате днес сред нас в нашия храм. Бяхме отправили покана преди много години и днес тя се осъществи. Радваме се, че сте заедно с нас, за да ни благословите, да ни осветите и да приемем душеполезните слова, които ще изречете след приветствието, което Ви отправям от името на цялата църква. Вие сте един човек,който, както е казано заХристос, стана „предмет на противоречия“ (Лука 2:34), когото едни от нас Ви подкрепяме, други са против Вас, но повечето народ Ви обича, върви след Вас, уважава Ви и Ви подкрепя, защото сте от хората, които казват истината.
Вие сте от хората, които не се страхуват да говорят за Христос Разпнатия и Възкръсналия, не се страхувате да говорите за правотата на вярата и не само това. Затова за нас е голяма радост, че днес сте сред нас и ще го повторя за пореден път: за да чуем полезните думи от Вашата уста. Ние вземаме пример от Вашия пример и Ви пожелаваме Господ да Ви подкрепя в трудното дело, което носите на раменете си! Ще спра дотук, защото целта не е да чуят мене, но да чуят благословените думи, които ще излязат от Вашите уста. Добре дошли в нашата енория! С любов и съпричастност Ви приветстваме с добре дошли!
Св. Никифор Прокажений
Морфоски митрополит Неофит:
Скъпи отци, почитаеми г-н кмете на градчето Левкара, „богоизбрани народе“ (Тит 2:14), „духът е бодър, а плътта – немощна” (Мат. 26:41)! С толкова голямо желание дойдохме днес да служим в „Честния Кръст“ на Левкара, но поради греховете ми не ми се позволи, както и заради болкатав краката и гласа ми. Но си спомням думите от свитъка, който държи на иконата свети Никифор Прокажени и на който са написани думите на свети апостол Павел: „Защото силата Ми се в немощ напълно проявява“ (2 Кор. 12:9). Следователно, много важно е ние, кипърците и всички православни, които сме свикнали да казваме: „Като здравето друго няма, куме!“, да вникнем по-дълбоко в мъдростта на апостол Павел. Защото тази мъдрост не е негова, а е на Светия Дух, както и на всички светци от древността и от наши дни.
Апостолът на всички народи свети Павел непрестанно повтаря, че тялото ни е храм на Светия Дух. Но ние това тяло докъде го докарахме? Една съвременна светица, която познавах, света Галактия от Крит, казваше: „Съвременните хора докараха тялото си дотам, че заприлича на помийните ями на Ню Йорк“. Точно така каза. Светците не се срамуват да казват истината. И я попитах: „Имаме и ние помийни ями, само горкият Ню Йорк ли има? Защо ни представяш съвременните тела като канализацията на Ню Йорк?”. Отговори ми: „Защото там се ражда грехът и оттам се разпространява по целия свят. Каквото правят там, се превръща в мода по целия свят. Оттам започва грехът. И когато грехът се възприеме от душата, тя го предава на тялото”.
Старица Галактия
Както се казва в молитвите на параклиса: „Боледува тялото, боледува и душата ми“. Съществува връзка, общение на тялото и душата. И понеже Бог вижда, ние трябва да се смиряваме – както тялото ни чрез болестите, така и душата ни (не само чрез нейните душевни болести, но и чрез страстите, които са болести на душата) трябва да се смири.
Изцеряването както на тялото, така и на душата ни (а и на политическите и обществените събития в родината ни) е да осъзнаем различните кръстове, които Бог понякога допуска да понесем и хората, и обществото. Нека използваме тия кръстове за нашето възкресение, за личното ни възкресение, за възкресението на обществото и по-конкретно на енорията на Левкара, но и за възкресението на народа ни, който винаги е бил подложен на изпитания, а особено в наши дни.
Св. Апостол Павел
Но, за да не се разпростираме много, накратко ще ви кажа: защо допусна Господ един апостол Павел да боледува? Апостолът Го беше молил: „Моля те, да ме изцериш“. И какво му отговори? „Заради многото ти откровения ще си останеш така, с болестите си, стига ти Моята благодат!“ (2 Кор. 12:9). Виждате ли какъв Бог имаме?! Не можеше ли да даде на презвитера Мария още 30 години живот и вместо да умре на 50 да си отиде на 80? Можеше. Бог е и каквото иска, прави го. Виждаше обаче, че е от полза за вечността й да си замине сега, защото вечният живот не е никъде другаде, освен и само на небето. Не сме разбрали, скъпи мои, че тук сме само наематели. Не сме го осъзнали това. И въпреки че ние, кипърците, обичаме панихидите и гробовете, които често посещаваме (това е едно от хубавите ни неща), не вникваме в смисъла и дълбочината на панихидите и гробовете. Защо Сам Бог прие да влезе в гроба? Както пеем в Надгробния плач: „О, Христе, животе, в гроб положен си бил…”. Помислете си само! Самият живот, който е Христос, влиза в гроба за три дни само. Това не е философия. Това е дълбочината на нашето богословие. Защо? Защото нашето предназначение е вечният живот. Обърнете внимание, когато свещеникът ви причастява, какво казва: „Причастява се Божият раб/Божията рабиня с Тялото и Кръвта Христови за прошка на греховете и вечен живот“, т. е. получаваме прошка на греховете. Знаете ли какво означава това? Да нямаме угризения на съвестта за миналото ни, да не се страхуваме за бъдещето и да сме благодарни за настоящето, да не се оплакваме. Да използваме настоящето си!
Ето, и аз дойдох така напето днес да служа, но изведнъж разбирам, че гласът ми не ми позволява. Трябва да застана тук, до трона, не съм за трона днес, и да се моля Господ да ме просветли да кажа две думи от цялото си сърце на този изстрадал народ на Кипър, на Леврака. И съм много щастлив, че ме удостои да вляза да се поклоня на моя светец свети Неофит, който се е родил тук, където получих силата и действието на честния и животворящ Кръст. Спомням си някога, когато бях дякон на тогавашния Китийски митрополит Хрисостом, заедно с отците тогава – отец Сотирий и отец Андрей – как го въздигахме многократно.
Но това са спомени. Най-важното не е да събуждаме някакви спомени. Това е старческа болест-да живееш със спомените. Ние, християните, сме хора на бъдещето, на вечното бъдеще. Ако се занимаваме с греховете от миналото ни, със страховете за бъдещето и не сме признателни за тези малки хубави мигове, които преживяваме сега(казва се „сега и всякога“, но преди „всякога” е „сега”!), когато тези три неща ги нямаме, тогава нямаме и радост. Изяждат ни скърбите от миналото, страховете за бъдещето и не се радваме на настоящето. Помислете си само: тези две думи „за прошка на греховете“ колко много крият в себе си?
И второто, което казва свещеникът: „За прошка на греховете и вечен живот“.Затова нека се замислим кое е нашето бъдеще? И то не е един гроб. Виждате, че и Пресветият гроб на Христос, който благоухае, не е Неговото постоянно жилище. „Възкръсна в третия ден от мъртвите“. И какво казваме в Символа на вярата? „Чакам възкресение на мъртвите и живот в бъдещия век“ – това е нашата цел. На тази вяра се опря цялата наша гръцко – православна култура, всички революции и цялото търпение на нашия род, защото бяха хора, които се причастяваха с „Тялото и Кръвта Христови за прошка на греховете и живот вечен“.
Сега, умният отец Христомарий ни каза нещо, което не заслужаваме, нещо, с което нарекоха нашия Господ: „предмет на противоречия“. Благодаря много за това и дано да остана „предмет на противоречия“ и никога да не се отъждествя с каквато и да било политическа система и идеология. Това е провалът на един епископ. Епископът се грижи само за едно: как да се хареса на Бога, как да познае Бога, да Му се наслади и да Го предаде на народа си.
Св. Софроний
Някога един съвременен светец от Есекс (Англия), свети Софроний, ми каза: „Да знаеш, дяконе, нещо, което ще ти послужи в бъдеще, а то е, че епископът не живее за себе си, а живее за нуждите на паството си, с неговите радости и скърби. Винаги е там и има една грижа: този народ, който Ти, Христе, ми повери и го изкупи с богочовешкото Си Тяло, каква вяра има?“. И се уверих, г-н кмете, че нашият народима търпение, има и национален патриотизъм, колкото и да беше подложен на опасности по време на колониализма, на турското робство, на венецианското и латинско господство. Един ден пресметнах и знаете ли колко години се оказа, че сме имали окупатори? 760 години! Един окупатор си е тръгвал, друг е идвал. И въпреки това не е било подложено на опасност православното ни самосъзнание, както е подложено сега. От нас самите е подложено на риск. Някога казвах, че е отговорна Европа. Но тя си върши своята работа. Това е едно еретическо християнство. Еретик се нарича този, който не е в истината, а тя е винаги една. Не може да има много истини. Една е само и тя е Христос „Аз съм истината…“ (Йоан 14:6). Това не го е казал нито Буда, нито Мохамед. Само папата се осмели да го каже и падна. Затова нека не ни интересува какво казват другите за нас, а да се погрижим какво ще каже Господ за нас, защото ние имаме бъдеще, колкото и да сме грешни – и вярващите, и невярващите, и маловерните имаме бъдеще.
Затова повтарям: нашето бъдеще не е гробът. То не е нито обединената днес, а утре разединената Европа. Идва и нейното разпадане, както някога на Съветския съюз и на Югославия. Нищо човешко не е вечно. Знаете ли какво е вечно у човека? Неговата душа. Колко страшно! Всичко да е нетрайно – и нациите, и съюзите, които те създават, а да е вечен този невеществен материал, който е вътре в нашето тяло – душата ни!
И както чухте днес, блудният син взел наследството си и казал: „Ще отида да се забавлявам, както мога. Дай ми полагащата ми се част от наследството“. „Вземи го, чедо“. Господ е свобода, не налага волята Си. „Който иска, да ме последва…“ (Мат.16:24).
Аз, да знаете, в тая притча за блудния син никога не обръщах внимание на това хубаво нещо, което обикновено говорят проповедниците все около блудния син, който се завърнал и излязал баща му, и го приел, и го облякъл в хубави дрехи, и му изпекъл охраненото теле да яде и да се весели. Винаги, ама винаги съм се замислял за втория син, за добрия, религиозния, послушния, грижовния, който е нямал сили да се зарадва на завръщането на брат си. Колко е страшно! Представям си сега да се завърне един мой изгубен брат и моята мисъл да е: „Защо заколихме телето да го изядем?“.
Големият брат казал на баща си: „А на мене не си дал нито едно яре…“. Чувате ли за каква завист става въпрос? Искате ли да видите и вие, искам ли да видя и аз на какъв път се намира душата ми? Нека се вгледаме в себе си кога се радваме и дали въобще се радваме, когато нашият брат, приятел, съсед празнува. Вгледайте се и тогава ще видите къде се намира безсмъртната ви душа, тази, пред която стои възможността да се радва на небесната литургия, която очаква всички нас и която е благословеното царство на Отец и Син, и Свети Дух.
Пожелавам ви я аз на вас, пожелайте ми я и вие на мене! И Господ да ни удостои да останем „предмети“ в нашето време и да не се нагодим никога към каквото и да било земно нещо!
Свети Антим (Вајанос) је рођен у селу Ливадја на острву Хиосу 1. јула 1869. од побожних родитеља Константина и Аргире. На крштењу је добио име Аргирије. Његов старији брат често је виђао Пресвету Богородицу како нежно покрива младенца Аргирија својом царском порфиром, који је за то време био обасјан божанском светлошћу. Будући да је његова породица била веома сиромашна, завршио је само основну школу и затим изучио обућарски занат којим је издржавао своје родитеље.
Још као дечак молио се Богу и постио. У раној младости духовно се везао за великог исихасту и подвижника, „Светог старца чувеног по врлини“, преподобног Пахомија – оснивача манастира Светог Константина и скита Светих отаца Јована, Никите и Јосифа на брду Проватас на Хиосу – који је био духовник и Светог Нектарија егинског. Као осамнаестогодишњи младић Аргирије је посетио скит 1889. г. да би монасима иконописцима однео своје породично благо, икону Пресвете Богородице Помоћнице, коју је наследио од мајке, на рестаурацију. Ово познанство са старцем Пахомијем било је пресудно да у њему разгори огањ жеље за монашким животом. Под духовним руковођењем старца Пахомија предао се подвигу бдења и поста, трудећи се у стицању умне молитве, у једној подрумској собици у кући својих родитеља.
Као двадесетогодишњака Свети старац Пахомије га је постригао у монаха Антима 1898. г. и обукао у малу схиму. Живећи међу оцима у скиту, био је пример смиреноумља и послушности, о чему сведочи и сам преподобни Пахомије говорећи да је Антим иако почетник био савршен монах, станиште Духа Светог, и предвиђајући да ће једног дана од њега постати велики Отац. Млади монах препун ентузијазма, изгара у труду на изградњи женског манастира Светог Константина (којим је духовно руководио старац Пахомије). Исцрпљен надљудским подвизима, разбољева се и добија благослов да се врати својим старим родитељима док се опорави и да у једном крају родитељског имања подигне малу келију. У њој је дању радио као обућар како би издржавао родитеље и хранио гладне (док је сам углавном гладовао), а ноћ проводио у бдењу и непрестаној молитви. У једном од страшних демонских напада против Светог Антима из чудотворне иконе Пресвете Богородице Помоћнице зачуо се глас: „Бежите, звери, од мог калуђерчића“.
У узрасту од 40 година, 1909. г. постаје великосхимник руком јеромонаха Андроника, наследника у игуманству Светог старца Пахомија. Његова испосница је као магнет привлачила верни народ, који га је упорно молио да постане свештеник. Митрополит Хиоса одбијао је молбе верника да га рукоположи изговарајући се тиме да је старац Антим био необразован. Међутим, воља Божја је била да Светог старца позове у варошицу Адрамитио у Малој Азији његов крштени кум. Рукоположен је у ђакона у селу Кордељо код Смирне, у цркви Свете Ане, 1910. г., а следећег дана, 8. новембра, у јеромонаха, када је добио и чин архимандрита и духовника. Рукоположење Светог Антима обележила су велика знамења о којима је сачувано сведочење једног од присутних: „Док је сав верни народ одговарао узвикујући достојан, страшан земљотрес затресао је цркву из темеља! Сва кандила су заплесала као полудела … Небо се зацрнело. Цела васиона се покренула! Грмљавина, муње, незапамћен пљусак … Кад, наједном, све стаде! Уместо краја света, завладао је бескрајан мир, а старац Антим плаче ли, плаче…”. За време свог боравка у месту Адрамитио Свети Антим је изагнао демоне из једног бесомучног.
Да би избегао завист других свештеника, исте године, 1911, креће за Свету Гору. У врту Пресвете дочекан је са пуно љубави и поштовања, ту је упознао живот у општежићу и усавршио се у подвигу, а наредне 1912. г. вратио се са многим поклонима, свештеним одеждама и сасудима – међу којима је и путир који је увек користио на Светој литургији – у свој родни Хиос где га је народ нестрпљиво очекивао као анђела утехе. По повратку са Свете Горе, на своју иницијативу бива постављен од (стране Митрополита хиоског) за свештенослужитеља у прихватилишту за лепрозне. Свакодневно је служио Свету литургију и бринуо се о болеснима као болничар. Хранио се заједно са лепрознима, чистио њихове ране, пазио да им ништа не недостаје, исповедао, саветовао, причешћивао. Оболели од лепре у њему су нашли нежног родитеља. Функционисање установе је било засновано на општежићу. Многи од болесника, надахнути његовом љубављу и пажњом, обукли су монашку схиму. Међу њима је нарочито заблистао врлином, умном молитвом и даром чудотвортсва монах Никифор (Свети Никифор Лепрозни). Посебно је много лепрозних девојака и жена, којима је Свети Антим био духовни отац, примило анђелски образ. Пресвета Богородица Помоћница је помагала Светом Антиму у његовој великој борби са неизрецивим људским болом тако што је на његову молитву чинила безбројна чуда.
После једног чудесног виђења пронашао је икону Пресвете Богородице Послушнице коју је позлатио и поставио као заштитницу Прихватилишта за лепрозне. Стотине верних је нашло излечење пред овом иконом на старчеву молитву и помазивање уљем из њеног кандила.
Међу избеглицама из Мале Азије, које су услед турског прогона потражиле уточиште на Хиосу 1914, било је и много монахиња које ће Старац сабрати у будућем манастиру. Чуда Пресвете Богородице Помоћнице подстрекивала су га да подигне „Свети партенон“, Њој у част, који би био дом за осиротеле монахиње избеглице. Пресвета је излечила Светог Антима од неизлечиве болести, а он је из захвалности Њу оденуо у „сребрну хаљину“ (односно чудотворну икону Помоћнице је оковао сребром). Говорио је: „Пресвета Богородица за мене је била једно дивно, сеновито дрво у чијем хладу сам се одмарао“.
Његова борба и жарка молитва да оснује манастир уродила је плодом када су нашли имање у Франачкој махали (претходно у турском власништву). У месопусну недељу 19. фебруара 1928. освештани су темељи манастира, а две године касније, 30. новембра, манастир је био спреман за усељење, и чудотворна икона Пресвете свечано је пренета из Старчеве испоснице. Монахиње су приложиле све што су зарадиле својим рукодељем, а верници су помагали новчано и физичким радом. Чуда Пресвете Богородице и смирење Светог Антима сабрале су многе младе девојке у жељи да живот посвете Богу, тако да је манастир у једном периоду бројао 88 монахиња, међу којима је била и Старчева рођена сестра Калиопа, у монаштву названа Калиника. Прва игуманија је била Евпраксија Глика († 1956). Уз велике духовне борбе и материјалну оскудицу, жртве и лишавања, кроз бројне жалости и искушења манастир је био на свом врхунцу у наредним годинама под руководством прозорљиве игуманије Марте Петинаки († 1986). Старац је својом молитвом лечио од телесних недуга све који су му долазили. Оставио је благослов да после његове смрти то чини његова послушница, будући да је имала дарове Духа Светога, монахиња Вријени Кондозоглу, која је била игуманија од1986. до 2005. године
Захваљујући њеном стрпљењу и марљивости, сачувано је у рукописима девет књига са поукама Светог Антима који су објављени под насловом „Хлеб живота“ и написана прва служба посвећена истом Светитељу. Свети старац Антим упокојио се 15. фебруара 1960, а обретење његових часних и мироточивих моштију догодило се 3. септембра 1965. године.
Извор: беседе Митрополита Неофита морфског
Са грчког превела Валентина Аврамовић
Превод објављен у Црквеном гласнику и на сајту СПЦ
Η Ιερά Μητρόπολις Μόρφου και η Εκκλησιαστική Επιτροπή Αγίων Βαρνάβα και Ιλαρίωνος Περιστερώνας, ανακοινώνουν σε όλους τους πιστούς, ότι την Τρίτη 14 Φεβρουαρίου και ώρα 7:00 μ.μ., θα τελεστεί στο Ιερό Παρεκκλήσιοτων Οσίων Νικηφόρου του Λεπρού και Ευμενίου του Νέου, της κοινότητος Περιστερώνας της μητροπολιτικής περιφέρειας Μόρφου, ιερά αγρυπνία με την ευκαιρία της εορτής του Αγίου Ανθίμου του εν Χίω, πνευματικού πατέρα του Αγίου Νικηφόρου του Λεπρού.
Της ιεράς αγρυπνίας θα προεξάρχει ο Μητροπολίτης Μόρφου κ. Νεόφυτος πλαισιούμενος από κληρικούς της Μητροπόλεως Μόρφου.
Κατά την διάρκεια της αγρυπνίας, θα ψαλεί ο ικετήριος κανόνας επί τη απειλή σεισμού και θα διαβαστούν οι σχετικές ευχές.
Επίσης, οι πιστοί θα έχουν την ευκαιρία να προσκυνήσουν τόσο τα ιερά λείψανα του Αγίου Ανθίμου, όσο και τα ιερά λείψανα του Οσίου Παχωμίου του εν Χίω και του Αγίου Νικηφόρου του Λεπρού.
Η αγρυπνία θα προβληθεί σε ζωντανή διαδικτυακή μετάδοση από το κανάλι ΟΜΙΛΙΕΣ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΜΟΡΦΟΥ στο youtube.
Ιερό Παρεκκλήσιο Οσίων Νικηφόρου του Λεπρού και Ευμενίου του Νέου
