(22. 5. 2021. село Перистерона у Митрополији морфској, параклис Светог Никифора Лепрозног)
Беседа Митрополита Неофита и сведочења верника о недавним чудима светог старца Евменија Новог. Освећење параклиса Светог Никифора Лепрозног, вечерња служба на којој се први пут богослужбено прославио Свети Евменије Нови.
Данас наша помесна Црква, Митрополија морфска и парохија Перистероне веселе се и радују, заједно са целим Кипром, због параклиса једног савременог светитеља, преподобног Никифора Лепрозног. Он је данас освећен, добио је благодат освећења коју је ишчекивао. Тако исто и једно детенце кад се роди, шта жељно ишчекује – да се крсти и помаже миром. Један други савремени светитељ, Старац Пајсије, говорио је за децу коју родитељи, под разним тешким и болним околностима, убијају у абортусима: Бре, да макар роде ту децу и донесу их мени да их крстим, па после нека их и убију… – Да ли чује госпођа докторка шта каже светитељ? – Да их роде и донесу мени да их крстим, па ћу их ја убити. Толико је важно да се крсте и миропомажу деца, односно да приме Духа Светог! Као што дете једва чека да Бог просветли родитеље да га крсте и миропомажу да би примало енергије, силе, благодатне дарове, светлост, информације Духа Светог, исто се дешава и са неком црквом. Не дајте се преварити од стране неких збуњених теолога и клирика, и не слушајте шта говоре. Црква је живо тело! Знате ли како се зове прва одежда (прекривач) која се ставља на Часну трпезу? Приплотије тј. срачица (κατασαρκιον – катасаркион). То ми стављамо на Часну трпезу на освећењу, не данас. Шта значи приплотије? Зар тако наше мајке не зову мајицу коју облачимо до себе (у преводу са грчког: приплотије је оно што пријања уз тело)? Или кад нам кажу да крст који носимо око врата треба да буде до тела, при нашој плоти да би се тело осветило? И Часна трпеза је тело. Она је живо тело и има чула, и телесна и душевна!
Светитељ кога данас славимо – у томе смо пожурили пре осталих, наглашавам то због неких схоластичара и неке браће која се држе акривије, која ће се мало саблазнити и рећи: ево, опет је Митрополит морфски истрчао пре времена да почаствује и прослави као светитеља једног, заиста, светог старца, кога наша Васељенска патријаршија још није и званично признала. Преподобни отац наш Евменије (Саридакис) је пореклом са Крита, из једног планинског сеоцета, које се зове Етја, у планинском ланцу Астерусија. Тамо се данас налази његов гроб. Он је највећи део живота провео у Атини, у четврти Агија Варвара, у подножју брда Егалео, заједно са својим старцем Светим Никифором Лепрозним, где је помагао осталим лепрозним болесницима.
Свети Нектарије Егински је оздравио нашег старца Евменија чим се овај разболео од лепре.Онда је пронађен и лек против ове болести. Благодаћу Божјом, његово лице, руке и ноге нису се уопште деформисали. Касније га је рукоположио најсветији Архиепископ Крита Тимотеј у манастиру Пресвете Богородице Каливијани. У том манастиру је управо јуче одслужено опело и сахрана Свете старице Галактије. И ова нова светитељка је са Крита. Колико нам је само светитеља дао тај Крит! Крићани су људи крајности: или ће се попети у висине светости или ће срљати низбрдо, код њих нема средине. Нека наставе да нам дају, макар по једног светитеља на сваких педесет година, па нека су им прости од Бога сви греси и свих оних осталих који срљају низбрдо… А камоли код толиког броја светитеља које већ имају! И које тек ће имати…
Дакле, Часна трпеза је жива, као што је и цела црква (храм) живо тело. Прво је њој потребна благодат и енергија Светог Духа да би је потом давала нама беднима. Довољно је да кажемо у себи једно Господе помилуј од свег срца. Макар једно Господе помилуј, да отворимо мало своје срце…
Старац Евменије је на проскомидији помињао хиљаде имена, и то највише упокојених, а Бог је чинио једно знамење да би показао да прима његове молитве. Док је Старац помињао имена, свето миро је силазило свише попут росе на проскомидију (која се у свакој цркви налази у углу олтара). Позивао нас је да узмемо то свето миро: „Дођите, децо, узмите. Лековито је. Узмите ово и где год имате неку муку (бол), на том месту се крстолико помажите“. Једанпут ми је рекао:
- Кажи ти мени, свезналице, зашто се ово дешава? Да ли се то догађа свуда где свештеници помињу много имена да миро почиње да тече ?
- Својим свештенством си угодио Светом Духу – одговорио сам.
- Да, знам то. Знам, показао ми је то неколико пута. Био сам у агонији. Нисам знао да ли су Њему благопријатне моје молитве.
Видите, Старац ми није рекао: ко сам ја да угодим Богу, и није почео са смиренословљем, него је рекао: знам то! Бог је дао ово знамење да би показао да се Њему допадају Старчеве литургије и помињање имена на проскомидији. За време његовог служења Свете литургије, мироточила је Часна трпеза и, посебно, проскомидија!
Не желим да вас замарам многим речима јер бих о Старцу Евменију данима могао да говорим… То смо записали и у нашим књигама, можете да прочитате колико је велики светитељ био. Ја морам да изнесем аргументе. Не вама, будући да сте ви „фанатици Митрополита морфског“, а „фанатици Митрополита морфског“ значи да сте фанатици: Светог Никифора, Светог Евменија, Светог Јакова евијског, Светог Пајсија, Светог Порфирија… Зар није тако? Фанатици неколико светитеља и неколико грешника. Обраћам се онима који сматрају да смо пожурили са овим богослужбеним прослављањем. Шта то значи? Сви верују у светост Старца Евменија. Сви! У његову простодушност, у многа чуда која је учинио и за време свог живота и по упокојењу.
Канонски поредак је да један епископ, обично из места рођења или упокојења светитеља, састави један регистар и да га пошаље помесном Сабору, нпр. Епископ гортински Макарије који има у надлежности Старчев гроб. Знам да нешто полако и мудро припрема тај човек Божји и, када га просветли Бог и Свети Евменије, то ће послати у Васељенску патријаршију, а Васељенска патријаршија, некад брже – некад спорије, јер нису увек исти временски оквири, а треба да постоји и просветљење с неба – званично канонизује светитеља. Дотада ми са осталим помесним митрополијама и црквама имамо право да поштујемо човека Божијег богослужењем и иконом, довољно је да се надлежни епископ са тим слаже. Благодаћу Божјом, још одавно смо насликали икону на којој је и Свети Никифор, и то после једног откривења које је имао главни појац у Менику, Георгије. На тој икони смо ставили поред Светог Никифора и Старца Евменија. То је познато виђење Старца Евменија. Он је видео Светог Никифора како за време молитве лебди у ваздуху, у великој светлости. Зашто смо ми ушли у овај процес? Ја лично то нисам хтео јер смо нешто слично урадили са Светим Јаковом Евијским и Светим Филуменом Новомучеником, и од тада нас бије глас… Међутим, ово је хтео Свети Евменије. Свети Евменије је хтео ово!
Видите, као да нам нису била довољна друга зла на планети и нашем крају, него је поврх тога дошла и епидемија! Једни су је негирали, што је погрешно, а други су је преувеличали и искоришћавају је. Међутим, светитељи се не баве политиком, него делима човекољубља. Воле човека без обзира на његове идеје, гледају на његово срце, а не на разум. Свети старац Евменије је у последње време учинио тако велика чуда да ме је обавезао – пошто сам питао за то и Божје људе – да му саставимо службу. Замолио сам за то химнографа са Крита Јоаниса Цилимигакиса, једног младог човека који је у младости био рокер, певач рок музике и стихописац, а када је упознао Бога и покајање, постао је црквени химнограф. Видите како Бог Дух Свети узима таленте и претвара их у харизматичне дарове! Наш Јоанис је веома добар химнограф, којег сам пронашао преко интернета и упознали смо се. Замолио сам га и он је написао службу за свог земљака Старца Евменија. Управо смо чули како је поју наши појци…
Замолили смо нашег иконописца, који је насликао све ове овде иконе Светог Никифора, да направи и велику икону Светог Евменија. То смо урадили пошто је Свети Евменије, сада у време удара епидемије, нашао се и послужио у болу и муци људима којима верујемо и које годинама познајемо. Важно је притом нагласити да нису прелешћени, нису неки „визионари“, који истичу своју религиозност. Могу да кажем да су они били на самртничкој постељи, а Свети Евменије им је Духом Светим дао продужење живота.
Замолио бих сада госпођу Јоану да нам се обрати. Јоана је из Капутија, њен муж је председник месне заједнице Капути, Хараламбос Терликас, учитељ, брат познатог певача традиционалних народних песама (Михалиса Терликаса). Познајемо се годинама. Она је та која је пресудно утицала на одлуку да кажем себи: „Мани се, Неофите, срамежљивости, која те је наједном спопала и прихвати се да као епископ урадиш то што мислиш да треба, у оквиру своје епископије!“ Нека после то виде и остали епископи, а нарочито помесни епископ на Криту, као један каменчић у мозаику, као мали допринос у целокупном настојању на канонизацији преподобног оца нашег Евменија. Послушајте од госпође Јоане какву поруку са неба нам је послао преподобни отац наш Евменије. После тога бих замолио др Николу, алерголога из Лимасола, који је овде поред ње, који је наше духовно чедо већ двадесет година. Њега је вирус тзв. „ковид 19“ веома снажно погодио, схватио је да му се приближава смрт и послао нам је поруку преко своје добре супруге Елени. Молитве Свете Горе, од Америке до Јерусалима, окружиле су нашег драгог Николу, али више од свих му је помогао Свети старац Евменије тиме што му је вратио дисање и ваздух у плућа. Никола, молим те да се и ти обратиш. На тај начин бих волео да људи који нас слушају и гледају схвате зашто вечерас уместо помена, као што смо чинили прошле године, сада имамо празнично богослужење са петохлебницом. Овако ћемо чинити и убудуће јер се наставља без престанка чудесно присуство преподобног оца нашег Евменија у нашем животу.
Сведочење г. Јоане о чудесном јављању Св. Евменија и исцељењу од плућне емболије
После једне операције сам лежала на постељи. Нисам могла да удахнем јер сам добила плућну емболију, тако су ми касније рекли, и тромбозу на нози (овој на којој сада још увек носим чарапу). То се догодило пре два месеца. Нисам могла да отворим очи и нисам имала ваздуха да бих могла да говорим. Пришао је мом кревету неко у веома лепим свештеничким одеждама. Видела сам га од струка надоле. Држао је једну веома лепу чашу, која је споља била сребрне боја, а изнутра је сијала у боји чистог злата. Само мало се видела јер је била покривена једном сјајном тканином искројеном у облику крста, са веома лепом чипком. Преко тога је била још једна тканина, такође искројена крстолико и сашивена са лепом чипком, као и нашивеним црвеним крстом на средини. Рекао ми је:
- Здраво, Јоана. Тешко ћеш проћи, али ћеш оздравити. Дођи, дођи да се поклониш.
Направила сам метанију и прекрстила сам се. Открила сам белу тканину, пошто је он три пута климнуо главом, целивала сам и поново покрила. Тада ми је рекао:
- Ја сам Свети Евменије! Ја сам Свети Евменије! Раније сам био отац, а сада сам Свети Евменије. Је ли у реду, Јоана? Немој да ме заборавиш.
Упитала сам га и за мог сина инвалида, јер сам само о томе бринула:
- Хоћеш ли и мог сина излечити?
- Видећемо.
После ме је одвезла хитна и пет дана су ме лечили у болници. Још увек узимам терапију, али сву наду сам положила на речи Светог Евменија, који је дошао и рекао ми да ћу оздравити! Сваки дан га призивам у молитви. Ево, замислите шта ми се данас десило. Јутрос кад сам устала, окадила сам кућу и прочитала јутарње молитве, као што радим сваког дана. После тога сам узела телефон да прочитам поруке. Тек што сам отворила поруке, стигла ми је једна порука, случајно. У њој пише: Свети Евменије се упокојио 23. маја. То је сутра! Случајно! Много ми је било драго што сам то видела јер сам одлучила да му у цркви одржим помен, а када га канонизују да га славим.
Митрополи Неофит Јоани:
- Можеш већ од виђења (његовог јављања) да га славиш као светитеља.
Митрополит Неофит народу:
Ово је лепо и једноставно речено. Оно што ми се највише свиђа од онога што је Свети Евменије рекао Јоани јесте: „На земљи су ме звали отац Евменије, а овде горе ме зову Свети Евменије“! Дакле, из овога можете да схватите колико живости и колико вечног живота има на небу! Зар није тако? Зато и кажемо да не постоји смрт. Старица Галактија, која се јуче упокојила, шта је последње рекла? „Смрт је рођење за небески (вечни) живот!“ Чујете ли? Није крај! Виђење наше сестре Јоане управо то показује. На земљи отац Евменије, а на небу Свети Евменије!
Сведочење др Николе, алерголога из Лимасола, о чудесном јављању Св. Евменија и исцељењу од вируса корона
Осећам велики благослов и радост да поделим са вама оно што сам доживео. Почетком године сам добио корона вирус, као и цела моја породица. Петог дана сам био толико лоше да нисам могао да одем ни до спаваће собе. Позвао сам своје колеге у болници, стигла су кола хитне помоћи и примљен сам у болницу. Послао сам поруку Старцу (Митрополиту Неофиту) и другим духовницима које лично познајем. Моје стање у болници се погоршало, тако да су ме након два дана пребацили на одељење полуинтензивне неге. Ту сам се мучио јер нисам могао да дишем иако сам био прикључен на максимум кисеоника. Током друге ноћи, док сам покушавао да се макар мало одморим, у мој сан је дошао Старац Евменије. Сијао је, био је у блештавој светлости, у зеленим одеждама, сећам се… Рекао ми је:
- Дете моје, не бој се! Тешко ћеш проћи, врло тешко, али ћеш успети.
Од тог тренутка сам осетио у себи снагу. Ујутро сам преко телефона супрузи послао поруку да се не брине. Рекао сам јој да ми је један старац рекао да ћу бити добро, да ће бити тешко, али да ћу успети. Рекао сам јој: ви се молите посебно Светом Никифору Лепрозном и узмите ону књигу коју ми је дао духовник (Митрополит Неофит) о двојици светитеља (Светом Никифору и Светом Евменију).
У виђењу које сам имао Старац ми је показао, као на неком рендгенском снимку, моје плућно крило и оштећење које је вирус изазвао. Као на снимку сам видео своја плућа, посебно је лево плућно крило било оштећено. Показао ми је и на који начин ће оштећење почети да се повлачи. Рекао ми је да ће за то бити потребно доста времена.
Наредног дана сам био много боље, могао сам да удахнем, и послао сам поруку Старцу (Митрополиту Неофиту) да се не брину јер су наши светитељи живи. Међутим, након два дана моје стање се веома погоршало, нисам скоро уопште могао да дишем. Колега који је дежурао те ноћи, дошао је око пола сата пре поноћи и рекао ми: „Колега, ниси добро. Морамо да те интубирамо и да те пошаљемо на интензивну негу у Никозију“. Можете да замислите како изгледа када то кажете једном лекару, који зна шта то значи. Интубација је тешка ствар! Упркос томе, мирно сам примио вест. Иако нисам хладнокрван него импулсиван човек, нисам се бунио. Помислио сам у себи да морам и то да прођем, будући да ме је Светитељ на то припремио. Рекао сам им: „Интубирајте ме ако мора тако да буде“. У Никозији је моје стање било веома озбиљно, једанаест дана сам био интубиран на респиратору.
Иако су сви медицински и статистички параметри били против мене, односно указивали су да ћу да „отпутујем“, а колеге су се спремале да ми ураде трахеостомију (више пута су безуспешно покушавали да ме скину са респиратора), ја сам за све време мог боравка на интензивној нези осећао да су се људи молили за мене… Чуо сам како говоре: „Никола се не буди“. Морам да вам пренесем колико је велики тај благослов, дословце сам осећао те молитве и хоћу на њима да захвалим свима – мојим пацијентима, пријатељима, свештеницима, монасима и монахињама, целом свету. Такву силу молитве нисам никада раније доживео! Морамо сви да схватимо да је молитва једно од наших најјачих оружја! Слава Богу, изашао сам са одељења интензивне неге. Ово је пети месец како се опорављам. Још нисам у стању да се вратим на посао, али се надам да ћу уз помоћ Божју и наших светитеља ускоро моћи да се вратим својим пацијентима.
Још једна ствар ме је нарочито потресла. Отприлике месец и по дана после мог изласка из болнице, дошла је да ме обиђе једна пријатељица која ми је као сестра јер се дружимо од гимназијских дана, Марија. Рекла ми је да је оног дана када сам интубиран случајно чула на интернету једну беседу о. Евангела Папаниколау о Старцу Евменију. Иако није знала за његово јављање мени, рекла је: „Молићу се том Старцу за мог пријатеља“. Ни Марија ни било ко други, није знао да сам ја у болници видео Старца Евменија у сну. Заиста ме је потресло када сам сазнао да се моја пријатељица молила за мене, без мог знања, управо том светитељу.
Рећи ћу вам још нешто. Још нисам сигуран, али изгледа да је то било знамење попут овог које је имала Јоана. Пре недељу дана су ме обавестили о једном детету које се налазило на интензивној нези у веома критичном стању због вируса корона, као у мом случају. Рекао сам да ми пошаљу његово име да се помолим Старцу Евменију. Послали су ми име и после два дана сам позвао човека који ми је то јавио да се распита како је дете. Сазнао сам да се дете пробудило и да је боље. Осетио сам да је Старац Евменије чуо моје молитве. Сигурно се много света молило разним светитељима, али сам осетио да је управо Старац Евменије био тај који је услишио молитву.
Са Старцем Евменијем сам разговарао о многим стварима. Између осталог, рекао сам му:
- Старче, ми се молимо Светом Никифору Лепрозном и њему читамо молбене каноне против вируса корона. Он је (задужен) за вирус корона.
Старац Евменије се широко насмејао и двапут поновио:
- И ја сам (задужен) за вирус корона! И ја сам (задужен) за вирус корона!
Још ми је рекао да треба да говорим о свему овоме што сам доживео са њим за време свог боравка у болници:
- Када изађеш из болнице, треба да говориш о овоме! Ходаћеш и говорићеш! Ходаћеш и говорићеш!
Молим се да његов благослов буде на свима нама.
Завршна реч Митрополита Неофита
Да кажем још нешто за крај. Када сам 1998. постао епископ, 22. августа сам изабран, а за датум моје хиротоније је изабран 13. септембар. Имао сам мало времена да сашијем своје владичанске одежде. Мој духовник, отац игуман Симеон, рекао ми је да одем у Атину и да узмем благослов од оца Евменија, који је у то време био на самрти. Будући да се у то време већ беху упокојили свети старци Јаков, Порфирије и Пајсије (још од 1991), рекао ми је да одем код свог некадашњег исповедника старца Евменија по благослов да постанем добар епископ, и да тамо сашијем одежде.
Старца Евменија сам затекао у болници Евангелизмос. Широко се насмејао и рекао ми, усред многих болова:
- Мој Неофите, заједно смо прошли златне године. Сада треба да завршим свој живот на крсту. Са крста сам почео, на крсту треба и да завршим. После тога следи Васкрс заувек… Запамти то, некад ће ти затребати!
- Старче, шта год да се догоди, доћи ћу! – одговорио сам му, мислећи на његову сахрану.
- Ти то хоћеш и ја то хоћу, али нећеш моћи… Сине мој, тог дана када ме буду сахрањивали, ти ћеш имати у посети једно уважено црквено лице и нећеш моћи да дођеш.
- Ништа се не брини. Само ти мене помињи.
Заиста је тако било. На дан када се Старац упокојио, 23. маја 1999, по одлуци Светог Сабора Кипарске Цркве требало је да угостим у седишту Митрополије, у Евриху, Патријарха александријског Петра, тако да нисам могао да одем на сахрану! Из овога вам је јасно какав је дар имао Свети старац Евменије.
После последњег сусрета с њим, посетио сам стационар где су живели лепрозни. Свети људи! Болест освећује човека када је прате молитва, вера и стрпљење! Отишао сам код Аргиро. Говорио сам вам о њој да је и она била светитељка. Имам један делић њених моштију који мирише (те мошти ми је донео, хвала му на томе, отац Евангелис. Он лепо беседи мада уз понеке лудости. То је радио и старац Евменије, да знате, и химнограф то нарочито наглашава). Аргиро је била непокретна, болесна, лежала је у кревету. У путу сам размишљао о томе како би било добро да ми да нешто новца, јер сам знао да има, да сашијем један епитрахиљ и понесем га као успомену на ове светитеље, који су постали свети кроз болове лепре! Чим сам стигао код ње, пре него што сам јој било шта рекао, шта мислите да ми је рекла?
- Сагни се доле испод кревета, ту има један сандучић. Узми колико хоћеш, али не само за епитрахиљ, него за комплетне владичанске одежде! И то за најбоље владичанске одежде које будеш нашао!
Отворио сам сандучић, био је препун новца, захватио сам један свежањ новчаница. Од тога сам сашио одежде које су ми се много допале. Од значаја је њихова златна боја са мало црвене унутра. Моји стари ђакони су је назвали: „одежда од лепрозних“. Када смо имали хиротоније и неке званичне прославе, облачили смо управо те златно-црвене „одежде од лепрозних“.
Сутра ћемо служити прву литургију за преподобног Евменија. Ђакони између себе разговарају коју одежду да припреме. Рекао сам им да ми је сасвим свеједно, нека изаберу шта хоће, мени је довољно то што је наш Старац на небу толико жив и што помаже људима. Међутим, обратите пажњу како су небесима важни и детаљи! То нису детаљи јер Светитељ хоће да га прославимо! Јер је то слава Христова! Људска слава је јефтина, данас те уздижу, а већ сутра унижавају. Типикар Марио је сматрао да одежда треба да буде или црвена или златна јер је наредног дана била недеља. Такве одежде носимо недељом – или црвене или златне. Стари архиђакон је говорио да узмемо зелене одежде јер је Евменије преподобан, као и Свети Никифор, а преподобне прослављамо у зеленим одеждама. Млађи су се повукли пред старијим, јер ко сме да се супротстави Фивосу, и припремили су зелене одежде. У то време нисам био у Митрополији. Био сам много уморан, имали смо три сахране. Оплакао сам и нашег свештеника кога смо изгубили, био сам овде у нашем манастирчићу у Орунди, усамио сам се у једној келији. Опет су ме питали које одежде да припреме. Изгубио сам стрпљење и одговорио:
- Сине мој, узми било које одежде, нећемо ваљда тиме да се бавимо? Зар не видиш шта се догађа у свету? Зову ме из целе Грчке, Немачке… Људи се боје. Телефони непрестано звоне. Питају ме: да ли да се вакцинишемо? Ја им кажем: ја се нећу вакцинисати, а вас нека Бог просветли. Нарочито немојте да вакцинишете младе, да би нам остало семе. Да ли разумете шта хоћу да кажем? Да би наша деца живела! Не знамо штетне ефекте тих лекова. Макар када су у питању млади: НЕ! Велико НЕ!
Јутрос ми је дошао ђакон који је инсистирао да ставимо зелене одежде и каже ми:
- Знаш, нисам ставио зелене одежде. На крају сам ипак обавестио оца Јакова да припреми златне одежде.
- Зашто?
- Јуче је дошао Старац Евменије и рекао ми: Мој ђаконе, сутра нашем владики припремите одежде које су моја браћа направила. (Видите како размишља светитељ, мислио је на лепрозне!) И да кажете нашем владики да њих све појединачно помене.
Чујете ли шта значи светитељ? Он не брине само о себи, него размишља о оном другом, о људима који су му помогли да постане светитељ. Нико не може постати светитељ сам од себе. И средина помаже. Да би др Никола данас био жив и здрав, овде са нама, колико њих је помогло, зар није тако? То нису само његове молитве. Зар Јоана нема уз себе Харалампија и децу, пријатеље, а посебно молитве свог болног сина? Мислите да се чуда тек тако дешавају? Потребно је друштво за то. Грци кад се удруже стварају нове галаксије, каже Савопулос. То сам хтео да вам кажем. А сутра ћемо, драги моји ђакони, обући златне одежде због наших златних светитеља.
Извор: https://youtu.be/QQBLW0OR5-U
Са грчког превела ©Валентина Аврамовић
