Шеснаести по реду духовни синаксис верног народа са митрополитом морфским Неофитом под називом „Упаљач светитеља”, одржан је 4. јуна 2021. године на отвореном – у дворишту испред цркве Светог Кипријана и Јустине у Менику, у Митрополији морфској (Кипар). Други део снимка овог синаксиса за сада нећемо поставити из љубави и поштовања према личности Блажењејшег архиепископа кипарског г.г. Хризостома Другог. Из Светог Писма, тачније од мудрог цара Соломона смо научили да „има време када се ћути и време када се говори”. Ову мисао ћемо применити током неколико наредних месеци, када говоримо о нашим духовним сабрањима под називом „Упаљач светитеља”. Снимке наших повремених беседа у оквиру светог богослужења постављаћемо (и даље) ради духовне изградње верника.
Митрополит морфски
† Неофит
Христос васкрсе!
Бог нас је удостојио да данас будемо овде – испред цркве Светог Кипријана и Јустине у Менику. Пре свега, опростите због одлагања овог синаксиса. Иако смо били спремни и ви и ја, морали смо све да откажемо у минут до дванаест. Разлози за то јесу исцрпљеност и туга, за коју сам осетио да не треба да је пренесем на вас. То је била недеља у којој смо непрестано сахрањивали, и то оне које много волимо – некадашњег председника општине Морфу, Хараламбоса Питаса и релативно младог свештеника из суседног села Дења, оца Кириакоса Теофаниса, кога сам ја рукоположио. Знате, када епископ полаже у гроб своје дете, а свештеник кога је рукоположио јесте његово дете, осећа веома велику одговорност због пута на који у том тренутку креће његов клирик. Као што би за вас био велики бол да се, не дај Боже, опростите од свог детета пре његовог пута у вечни живот, код епископа се дешава нешто другачије. Није проблем што испраћам свог свештеника, него куда ће он отићи. Зар није тако? Требало би да ово осећање имамо сви, а не само епископ, али то зависи од силине вере свакога појединачно. Нажалост, изгледа да ћемо се од сада опраштати и од свештеника. На то нам указују и године, јер немам више својих тридест и пет, које сам имао када сам дошао овде пре двадесет и кусур година. Сада имам педесет и девет, скоро шездесет година. Под тежином те агоније, као и због тога што сам такав човек, хтео сам да се осамим и ћутим. Размишљао сам како да после овога одем у Менико и говорим о смрти… оптеретићу народ…
И пре Васкрса и после њега, небо је објавило свеопшту мобилизацију. Многи изузетно важни људи вере, свети људи по мом схватању, попели су се на небо. Тај феномен живимо с времена на време. Сећам се 1991. године – у току једне године упокојила су се четворица светитеља. Говорили смо да ће се нешто догодити… Када тако нешто кажемо, сви одмах помисле на неки рат, земљотрес и слично. Већина нас не види тајне неба и тајне земље. Те 1991. упокојио се (цариградски) патријарх Димитрије, један миран човек. Одмах затим упокојио се наш Старац Јаков (Цаликис). Десет дана касније Свети старац Порфирије, и то управо онако као што је рекао и мени и другима: „Твој старац и ја ћемо заједно отићи”. У себи сам помислио: „Језик прегризао!”, а Старац ми је одговорио на ту помисао: „Нећу да гризем језик, него ће се то заиста догодити!” И стварно је тако и било. Исте године се упокојио и велики химнограф, такође човек велике врлине, старац Герасим из Мале Свете Ане на Светој Гори. После две-три године упокојио се Свети Софроније из Есекса, а наредне године велики Светогорац, Свети Пајсије. Видите, ми смо се тако осећали као што се, можда, неки млађи, нпр. ви, сада осећају – осећали смо да смо осиротели.
Позвала ме је једна девојка из Атине, коју годинама познајем, Дионисија, и рекла ми је: „Молим те, помози ми, ти си прави човек који ме може утешити. Kао што знаш, упокојио се наш старац Ананија (Кустенис)”. Добро сам га познавао. Отац Ананија је био један необичан човек. Савршен филолог. Савршено је познавао старогрчки језик. Замислите, превео је целокупно дело Светог Романа Мелода! Лако је преводити прозу, али преводити песме, и то са језика Византинаца… не постоји ништа теже. Њему је то пошло за руком. Био је диван човек, духовно чедо Светог Порфирија и наш лични пријатељ. Малобројни знају да је и отац Ананија заслужан што постоји наш женски манастир у Орунди. У то време нисам хтео да градим манастир, јер сам био врло млад – имао сам тридесет и шест година. Неки људи са Кипра и из Грчке су рекли сестрама – било их је пет у почетку – да оду до владике морфског и буду упорне како би га убедиле да он направи манастир. Ја сам хтео манастир, али не тада, јер сам сматрао себе превише младим и незрелим за један такав подухват. Рекао сам тим првим потенцијалним монахињама, које су по занимању биле учитељице, професорке, васпитачице:– Нећемо отворити школу, него манастир. Нећете моћи да поучавате у манастиру. У њему само игуманија поучава, а остале не могу да кажу ни реч.
Замислите како изгледа када кажете женама, и то професоркама и учитељицама, да не говоре ни реч! То није лако. Одговориле су ми: – Слушаћемо те у свему што нам кажеш. – Ако хоћете да ме слушате, онда у реду.
Рекао сам им како по мом мишљењу и оне и ја треба још да сазревамо и како би ваљало да се у међувремену потруде да науче неке вештине које су корисне у манастиру:
– Ви које имате леп глас, научите византијско појање. Оне међу вама које имају вешту и стабилну руку, треба да науче да иконопишу. Ако међу вама има нека која је добар филолог, нека научи старогрчки језик. Наћи ћу вам доброг наставника језика да бисте могле да преводите житија светитеља. Биће потребно да напишемо и житије Светог Филумена. Имамо много посла да обавимо. Дакле, нека од вас треба да преузме на себе списатељско дело, а да би научила како да напише житије светитеља, мора добро да научи старогрчки. Пошто се нећемо бавити само појањем и читањем књига, јер треба нешто и да једете, једна од вас нека научи органску земљорадњу – како сејемо, садимо, жањемо, орезујемо, калемимо… Треба да нађете у селу Орунда старца Кипроса, традиционалног земљорадника, да вас научи све што треба да знате о земљи – шта се сади у Орунди, што одговара њеној клими.
Укратко, сестре су ме послушале и током наредне две-три године су развијале своје таленте, научиле разне послове који су нам сада корисни. Међутим, најважније је било да пронађу герондису (старицу, игуманију). Рекао сам им да ја нећу становати с њима у манастиру, нити треба да станујем, него је потребно да нађу старицу која ће бити мајка и рађати духовну децу. Телесно рађање је много лакше од духовног, јер долази након трудноће која траје само девет месеци, док је духовно рађање нешто веома озбиљно, јер се оно односи на одрасле људе, који су већ формирани под утицајем своје околине. Хвала нашем старцу Симеону, који нам је рекао за Илијану, садашњу герондису Јустину, која је у то време била спремна да оде у манастир на Патмосу. Рекао јој је: „Немој да идеш на Патмос, него отиђи да помогнеш владики морфском… Нека с тобом пође и твој отац, свештеник Поливиос, да и он помогне.” Тако је постепено настало сестринство. Међутим, мене је непрестано мучила недоумица – шта ако се ради само о (пролазном) одушевљењу (ентузијазму) тих жена?
У то време се беху упокојили велики старци које сам познавао. Видите колико је важно, нарочито за епископа, да увек зна како у неком кутку васељене – било да је то Света Гора, манастир Ставровуни, манастир Мавровуни, манастир Светог Антонија у Аризони – постоји један светитељ! То је много велика ствар. Епископ треба да тражи тог једног светитеља, односно богоносца. А зашто да га тражи? Зато да би епископ могао надоместити оно што сам нема – да му тај свети, богоносни човек помогне да налази шта је воља Божија. О томе се ради. Веома је опасно да творимо своју вољу, било да смо брачници или монаси. Чак је и за самог патријарха тако нешто опасно, јер ће упасти у замку прелести (самообмане) и погрешке, уколико постоји само наша воља која се не сједињује са вољом Божијом… А ко је тај који може да нам каже која је воља Божија за тебе? Данас постоје неки који изигравају светог Порфирија, Пајсија. Они су најопаснији и треба се држати даље од њих. Рекао сам Јустини, у то време се звала Илијана, да ми је драго што и њен отац, свештеник Поливиос, који је искусан духовник, жели да дође овамо, тако да ће сваки дан моћи да имају свете литургије. Рекао сам јој да се ја разумем само у грађевине и ништа више, али манастир не чине само зграде, него га чине и герондиса и дух сестринства. То сестринство мора да има Духа Светог. Она ми је рекла:
– Видим да си неодлучан и то није добро.
– Имам само тридесет и шест година, зар сам ја спреман да оснујем манастир? И то у једној области која је заборавила како изгледају манастири.
Овде су били манастири пре сто педесет година… Стари архијереји су се бринули о уједињењу са Грчком, а не о сједињењу са Христом. Манастири су били сувишни. Упитала ме је:
– Имаш ли неког човека у кога имаш поверења?
– Имам једног аскету који се подвизава у пустињи Ексархије (у центру Атине).
За оне који не знају, Ексархија је област у центру Атине у којој живе анархисти, градски бунтовници, они који оспоравају режим. Понекад су бунтовни с разлогом, а понекад без њега. У сваком случају, они су за једну врсту устанка (револуције). Свако мало дају изјаве. Када чујете да су анархисти запалили Трг Клатмонос, или су запалили ту и ту банку, знајте да место где живе, где се налазе њихове куће, јесте четврт Ексархија. У центру Ексархије је живео архимандрит Ананија, духовно чедо Старца Порфирија. Познавали смо се одавно, захваљујући преподобном оцу нашем Евменију. (Када је Старац Порфирије остарио, слао је своју духовну децу Светом Евменију.)
Поштовали смо један другог. Отац Ананија је био много старији од мене, мудар човек. У себи је спајао простоту пелопонеског сељака са ученошћу, интелигенцијом и начитаношћу једног мудрог човека. То је врло ретка појава. Увек је био бос. Његова собица је била нешто већа од његовог кревета. Пошто је једна половина тог кревета била претрпана књигама, упитао сам га где спава, а он ми је одговорио: „На другој половини”. Имао је и један телефон који је непрестано звонио. Стотине људи су долазиле да га виде. Пошто је говорио онако гласно, сељачки, они који су се исповедали су знали да ће сви који чекају ред испред врата моћи да чују њихове грехе… Ако си од оних који се стиде, не треба да идеш код оца Ананије да се исповедаш. Да би отишао код њега на исповест, требало би да си се претходно изборио макар са стидом. Ту сте могли чути такве изразе који се, иначе, могу чути само у Ексархији… срамота ме је да их наглас кажем.
Рекао сам Јустини:
– Имам поверења у оца Ананију. Послао сам и оца Михалиса из Перистероне. Будите спремне. Није лако с њим, али пажљиво га саслушајте и све што вам каже, дођите да ми пренесете. Било да је добро или лоше, треба да ми кажете.
Отишле су код њега и чујте шта им је рекао:
– Реци ми да ли је тај манастир стар?
– Јесте, стар је.
– Да ли је тамо неко мученички пострадао?
– То не знамо, али је у питању село Светог Филумена.
– Светог Филумена? Онога који је мученички пострадао на Јаковљевом бунару?
– Да. И његовог брата близанца по телу, Светог Елпидија.
– Е, то је лепо. Ту постоји ДНК светости. А да ли тај манастир хоће да подигне Неофит зато што је и сам калуђер, па хоће да се хвали са вама како је направио манастир?
– Не, он још увек то не жели. Ми хоћемо да направимо манастир.
– Браво. Добро је што он то не жели. Да ли село хоће тај манастир? Да ли сељаци који живе около хоће да ту буде манастир или ћете се сутра свађати с њима због њива и башта?
– Не само да сељаци хоће манастир него су већ почели да скупљају камен, глину и новац да обнове келије пре него што ми одемо тамо.
Чим је Старац чуо то да народ Божји хоће манастир, рекао је:
– Биће то добар манастир, кћери моја. У праву је и Неофит што се не прихвата тек тако његове изградње. Идите и лепо да сарађујете са народом, са Светим Николом и Светим Филуменом па ћете направити добар манастир.
– На основу чега сте то закључили?
– Зато што постоји ДНК светости у тој околини и зато што народ то жели.
Схватате ли колико је важно да народ нешто хоће и да се епископ са тим слаже, да благосиља! Дакле, ако народ неће, епископ не сме да намеће своју одлуку само зато што се њему тако прохтело! То је проблем са наметањем своје воље.
Јасно вам је да су овакви светитељи драгоцени. Не само Старац Ананија и Старица Галактија него је почело са Старцем Јефремом из Аризоне, који је „отишао одавде (у Царство Небеско)” 2019. године. Сећам се да смо тог дана служили у параклису Светог Тихика у селу Есо Галата, када је стигла порука да се упокојио Јефрем, велики Старац Америке, пре свог доласка у Аризону игуман манастира Филотеја на Светој Гори. Замислите ово – Света старица Галактија, која се упокојила пре неколико дана, у Духу Светом се преносила у Аризону да би разговарала са Старцем Јефремом. Наредног пута би он долазио у Духу Светом из Америке на Крит да би разменили своја светодуховна искуства.
Наравно, постоји посебан начин како се ово дешава код светитеља – тако што се укида простор и време, јер су они већ ушли у вечност! Простор и време престају да постоје и они се у само једном трену преносе где год хоће, било преко анђела, било у Духу Светом. Галактија нам је говорила:
– Прво ће отићи Велики светитељ Америке, а после ћу отићи и ја.
Старица Галактија нам је рекла да, док је Јефрем још био жив, на свету не постоји већи живи светитељ од њега. Старац Јефрем је говорио својим духовним чедима који су одлазили у Аризону да га посете:
– Чим ја будем отишао, почеће „догађаји” , који више неће престати – болести, ратови, земљотреси, поплаве… све док се Константинопољ не ослободи. Чим се један догађај буде завршио, почеће други и тако ће се непрестано смењивати један за другим. Између њих ће бити неки прекиди, као кратак предах, пауза, све до наредног догађаја (епизоде, другог дела, наставка, као у филму). Када ја одем, то што тражите од мене, моћи ћете да нађете код „старице са Крита”.
Јесте ли разумели ово? Светитељи су између себе знали и духовну вредност, висину и знање свакога од њих појединачно. Галактија је била нешто посебно, јединствена појава. Један скривени савремени светитељ, који живи на Атици, њу је назвао „Порфиријица“, јер се налазила на истој духовној висини као Свети старац Порфирије. Замислите да је она ово тражила од Христа:
– Христе мој, хоћу да одем до Голготе у онај час кад су те распињали да бих видела Твоје распеће!
И тако се вратила назад у прошло време да би из једног угла на Голготи посматрала како су Римљани распели Господа, како су га Јевреји исмејавали… и све оне догађаје који су описани у Јеванђељу.
Још нешто више од тога је тражила. Хтела је да види какво је било стање пре стварања света:
– Хоћу да ме одведеш у тренутак када си стварао свет да видим какав је био свемир!
И Господ ју је одвео да то види… Када сам послао Јаниса и њих неколико у посету старици Галактији, сећам се да су ми по повратку рекли: „Какве су оно очи!”. Ма, те очи гледају нестворену светлост, како да не буду упечатљиве? Те очи гледају „велики прасак“ док се јадни научници из Церна свим силама труде да нађу, чујте и почујте –Божију честицу! Дакле, светитељи су то гледали, осећали и покушавали да пренесу нама, незналицама.
Још један светитељ који је ових дана „отишао“ – многима је као и мени био непознат, иако сам с времена на време слушао о њему од Грка из северне Грчке – био је отац Аристидис из Драме. Такође, отац Сарандис Сарандос из Атике, изузетан теолог, који је раније био ожењен и вишедетан, а по смрти његове попадије, Црква га је рукопроизвела у чин архимандрита. Био је духовни отац многим свештеницима Атике, и шире. Кад год смо имали неке црквене проблеме, његови текстови су представљали праве дијаманте православља. Био је исповедник. Можда није био чудотворац попут Старца Јефрема и није могао да гледа толико далеко и дубоко као Старица Галактија, али је био учитељ православља, отачког богословља.
Свети Јован Златоусти каже: „Ако ти се јави Христос и, на пример, каже: ,Оче, ти си тако смирен, напредовао си духовно, хоћу да ти дам један дар (таленат), један поклон, бирај који хоћеш. Да ли хоћеш дар исцељивања, да лечиш све болеснике од душевних и телесних болести?ʼ (Замислите да оно што ради лекар уз велики труд и притом некад успе а некад не, да свештенику полази за руком и то бесплатно: да исцељује народ који му долази.) ,Ако нећеш дар исцељењаʼ, каже Христос, ,могу да ти дам дар говора – да својим речима приводиш народ покајању, да се обрати из неверовања у веру, из безнађа у надуʼ. Који од ових дарова би ти највише волео?” Свети Јован Златоусти каже да је дар говора несравњиво већи од дара исцељивања и чудотворства. Ако, на пример, исцелимо тело од тумора, за десет-петнаест година опет ћемо од нечега да се разболимо, да остаримо и да умремо. Зар није тако? Међутим, када се једна душа исцели, када се каје, када се учи вери, нади, љубави, опраштању, каква је то бескрајност! Душа се учи – чему? Учи се – вечности, светости! Те дарове је имао отац Сарандис, по мом скромном мишљењу.
Такође, имао је још нешто. У тешким тренуцима, као што је овај сада, када постоји пометња и није јасно шта јесте, а шта није православно, на пример да ли да се вакцинишемо или не, да ли да служимо литургију минут после поноћи или можемо да славимо Васкрс у девет увече на Велику суботу, он је заузимао јасан став. Није као што неки раде давао двосмислене одговоре (као нејасна делфијска пророчанства која су могла да се протумаче на више начина – прим.прев.), није био од оних који се слажу са свима, а у крајњој линији ни са ким. Није са једном дозом кукавичлука тврдио да је проблем вируса корона само медицински, а не и духовни.
Чујте ово! Зар један проблем који води у смрт није и духовне природе? Зар је могуће да не буде и духовни проблем? Зар је болест рака само ствар медицине? Ако болеснима од рака Христос не улије наду, они тону у безнађе, у дубине пакла. Дакле, ниједан проблем и никада није само медицински! Зашто? Зато што је човек као живо биће умешен од душе и тела – као што каже Свети Григорије Палама – он је и душевно и телесно живо биће. Телесни проблеми имају и душевну димензију, а душевни проблеми имају и телесну димензију. Зар није тако? Ако увече поједем више него што треба, нећу моћи да се помолим Богу. Чим узмем бројаницу у руке, савладаће ме поспаност. А ако будем пажљив и не претерам са храном, моћи ћу и да се помолим Богу бројаницама и толико тога…
Напустио нас је и велики ава Кипра, старац над старцима, игуман манастира Ставровуни, Атанасије. Њему ћемо ове зиме посветити посебан синаксис. Он је био духовник нашег протосинђела архимандрита Фотијаридесет година, а још двадесет и пет је живео с њим.
Поставља се питање зашто је Бог допустио да у овом часу када сви знамо да долазе велики догађаји – а они су већ почели и претећи су се надвили над нама – сви ови свети људи оду. Отишли су и други, изван грчког простора – у Русији, Румунији, Србији… У Србији, где мало боље познајемо стање, догодило се нешто страшно – напустили су је њени корифеји међу епископима, Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић. Говоримо о ученицима Светог аве Јустина Поповића, највећег савременог богослова кога смо имали у двадесетом веку! Могли бисмо да потрошимо све време овог синаксиса набрајајући све духовнике које је Бог узео ове и претходне године.
Димитрије Панагопулос, свети проповедник, лаик, говорио је да када видите да Бог узима на небо свете људе у групама, то значи да нас очекују велике батине. Он наводи за то и један врло лаички пример – када се један отац разљути на своју немирну децу, а његови старији синови, они разумни и послушни, хоће да га умире и одобровоље, он их удаљује од себе да би могао да казни кривце. Каже им: „Склоните се од мене да бих могао да ове истучем без сажаљења!” Нешто слично се сада догађа. То је једно од могућих објашњења.
Јуче су ме обавестили да се и на Светој Гори спрема за „одлазак” још један велики и свети човек, не могу да вам откријем његово име. Дај Боже да поживи још, макар неколико месеци. Он је, по мом мишљењу, један од тројице светогорских богоносаца и то у тренутку када се већина Светогораца понаша конфузно и ништа не говори отворено. А морали би да говоре!
Постоји друго објашњење овог феномена, које сам записао прекјуче када сам о томе питао једног човека Божијег. Он ми је рекао да је толико много греха и тако мало покајања да Господ не може више да нас трпи. Поступиће према нама у складу са мерилима не Новог Завета, него Старог! Оно што сте посејали, то ћете пожњети. То је Стари Завет. Ми, такозвани верници, можемо за све да кривимо глобалисте – Била Гејтса, Кисинџера, Рокфелера, Сороса и безбожну Европу (зар није тако?), али они су само оруђе Божије правде.
Када је Бог хтео да уразуми Јевреје у Старом Завету, користио је египатске фараоне и асирске владаре, персијског цара Кира, као и Навуходоносора из Вавилона, који је Јерусалим претворио у гумно и уништио Соломонов храм! Бог је због наших грехова искористио и Мeхмеда Освајача 1453. и пао је Константинопољ.
Сада живимо у таквој епохи! Проблем са глобалистима се крије и иза корона вируса. Болест заиста постоји, али су је они брже-боље злоупотребили и користе је највише што могу за своје циљеве. Они су просто средства, не Бога, него демона. Они су демонско оруђе за оно што смо ми заслужили својим непокајаним гресима и правима, својим абортусима, неприродним гресима у браку и ван њега, врачањима и сатанизмом. Све што се до сада догодило и што ћемо тек доживети биће, отприлике, као у Нојево време! Тако ми је рекао. Божији човек ми је наложио да пренесем народу да би добро било да чита те књиге Старог Завета.
Иако ће неки негодовати због овога што говорим… као што се јасно види из питања: зашто вас митрополит морфски тера да читате Стари Завет, а посебно Псалтир, уместо да читате античке Грке и лепе приповетке… Лепе приповетке?! Зар не видите шта се догађа? Сваког дана одлази одабрани свет и сутра ће отићи стотине и хиљаде. Уместо да се дубоко замислимо, ми треба носталгично да чезнемо за својим украденим животом, за нормалношћу?!? Да бисмо надокнадили свој украдени живот, сад треба да пожуримо на неко крстарење пошто су мере мало попустиле??? Болест није нестала, него се само повукла. Уместо да то видимо као прилику да одемо на једно поклоничко путовање унутар земље и ван ње, уместо да се напојимо благодатном енергијом од Светих моштију Божијих људи, ми ћемо поћи на крстарење? А где је то крстарење? У Егејском мору. А где је Егејско море? Поред Турске! Знајте да то што још увек није почео рат, дугујемо Ердогану. Када Ердоган падне, нико више неће моћи да их задржи… Имаћемо и ми своје губитке, о чему смо раније говорили.
Дакле, ово сада је период молитве и вежбања. Треба да вежбамо, нарочито ноћу, молитвом на бројаницама, молбеним канонима. Знам много људи из целог света, Немачке, Енглеске, Аустралије, Грчке и Кипра, који читају Псалтир у групама од по десет чланова. То сам рекао и на прошлом сабрању – ако има нешто добро што је проистекло из ових наших окупљања, онда је то што смо научили људе да читају Псалтир. То је оружје кога се ђаво страшно боји. Међутим, молим вâс који читате Псалтир да будете исповеђени, да се редовно исповедате. За неисповеђене је боље да читају само Јеванђеље. Псалтир много узнемирава демона. Веома много. Раније смо наводили и примере за то, тако да сада нема потребе.
У Француској, у препуном возу, један Рус је у себи читао Псалтир. Наједанут девојка Францускиња, која је седела неколико места испред њега, окренула се према њему и почела да виче:
– Престани, битанго, са твојим Христом! Са тим твојим Богом! Толико дуго ме већ печеш да не могу да се смирим!
Утом се појавило одговорно лице воза да би проверило шта се дешава и она је одговорила:
– Онај тамо нешто ради и нервира ме без престанка!
– Шта то радиш? – упитао је овај Руса.
Међутим, он је, на сву срећу, седео неколико седишта иза девојке, јер ко зна како би се то иначе завршило:
– Зар не видите где ја седим, а она је чак тамо…
– Он нешто чита и не да ми мира! – девојка је била упорна.
– Шта читаш?
– Давидов Псалтир.
Човек је схватио да је девојка поседнута демоном. Чим демон осети благодатну енергију псалама, узнемири се. Наравно, очигледно је да је овај Рус био молитвен човек. Није читао Псалтир као часопис, него је добро познавао фреквенције неба, а истовремено је у себи имао непрестану Исусову молитву. Зато је то нечистом духу толико засметало. Девојку су на крају морали да преместе у други вагон да би се смирила и она и да би он могао да настави са читањем Псалтира.
Молим вâс који читате Псалтир да имате веру у Бога. Ако има оних којима смета читање Псалтира, а има и таквих, нека не читају. Неки више воле да бистре Сократа и Платона. Нека раде како хоће. Да видимо шта ће и како ће радити сутра када дођу тешки тренуци и да ли ће доћи Сократ и Платон да им помогну… Врло просто. Нећемо ваљда да се расправљамо с њима око тога шта значи Бог, а шта значи безбожност, многобоштво или античка грчка религија? Таман посла. Нашу веру су одржали Јевреји, а не Грци! Пресвета Богородица није била Гркиња! Крајње је време да то схватимо. Апостол Павле нам то говори. Слова јесу грчка. Хоћете да будемо добри Грци? Да би били добри Грци треба добро да научимо лепа слова (књижевност), лепе уметности.
Да појаснимо ово што смо претходно рекли – да они који читају Псалтир морају бити исповеђени. Хоћу да кажем како морамо бити у процесу очишћења, како морамо да чистимо своју душу. То не значи да смо ми који читамо безгрешни. Боже сачувај! Псалтир је тај који нас очишћује „опет и опет“ и који нас све више чува од греха. Међутим, човек који се није покајао за своје грехе, који се није смирио, је попут онога који није одслужио војни рок, који не зна да користи оружје, а улази у рат да се бори. Замислите да њему дате митраљез! Није то праћка. И свети старци које сам упознао исто су говорили о бројаници. Бројаница има исту снагу коју има и Псалтир. Ни бројаница није за свакога. Дешава се да човек први пут дође у неки манастир, а калуђери му дају бројанице на поклон да их носи као наруквицу. Шта је бројаница? Треба да будемо озбиљни у свом духовном раду, јер живимо у озбиљним временима.
Човек Божији ми је рекао да је наш духовни ниво опао, а велика кривица за то јесте у ћутању духовних пастира.Тако ми је рекао. Тек ћемо осетити недостатак због одласка великих светитеља. Шта ћемо радити сутра када нам затреба киша, а свети старац из манастира Ставровуни није тамо… Рећи ћете ми да је он на небу и да нас чује и горе. Наравно да нас чује, али потребан је и земаљски (молитвени) „везиста”. Неопходан је и (молитвени) „везиста” на земљи! Тек ћемо схватити какве велике људе смо имали поред себе и колико смо их заиста искористили. Биће нам, на пример, потребне литије.
Једна девојка са Тиноса послала ми је питање које гласи овако: „Живим на Тиносу. Мој духовник се се залаже за то да се вакцинишемо и носимо маске у цркви”. Сада долазимо до смутње која влада у наше време: „На једној литургији у току Васкршњег поста, пошто нисам носила маску, пришао ми је један господин и ударио ме је по руци и рекао ми да је сместа ставим. Морам да Вам признам да сам се уплашила и потресла. Нисам ништа о томе рекла мом духовнику, који иначе богослужи у том храму. Међутим, на следећој исповести ми је нагласио да морам да носим маску. После тога сам почела да је носим, али је скидам пре целивања икона, када узимам нафору, за време читања Апостола и Јеванђеља, као и приликом изношења Часних Дарова“. Дакле, ова жена осећа страхопоштовање према светости ових тренутака за време Свете литургије и зато скида маску, „али осећам да ми је много тешко, јер издајем нашег Христа“. Јесте ли чули истанчаност ове савести – много ми је тешко јер издајем нашег Христа! „Шта да радим? Нажалост, у свим нашим црквама свештеници су поборници маски и вакцина. Ја се нећу вакцинисати. Замолила бих Вас да се молите за мене као што се и ми молимо за Вас.” Обратите пажњу како завршава писмо: „Наравно, најжалосније од свега јесте то што од почетка пандемије до сада није била ниједна литија са нашом чудотворном иконом”. Замислите то, а имају такву светињу! Која је то икона? Чудотворна икона Пресвете Богородице Тиноске (Благовештењске)!
Враћам се на оно што сам претходно рекао – да ће нам сутра, када нам затреба киша, бити неопходне молитвене сузе покојног Старца из манастира Ставровуни. Био сам присутан често пута на тим бдењима уочи Светог Спиридона. Обратите пажњу на ово – био сам у то време епископ, имао сам четрдесет година, а Старац је имао око осамдесет. Дакле, узрастом сам могао да му будем син или, чак, унук, али он никада није сам преузимао иницијативу, него је чекао да му епископ каже шта треба да се уради. Схватате ли његов оцрковљени ум и поштовање према владики? Чекао је да му ја на крају кажем: „Старче, хоћемо ли да клекнемо и помолимо се Богу за кишу?”. То му се много свидело. Зашто? Зато што је хтео да плаче! Хтео је да плаче у молитви Светом Спиридону! Говорио ми је: „Светитељ је мој земљак из села. Преосвећени, имам осећај да смо и рођаци”. Свети Спиридон је био из села Асја (које се данас налази у окупираном делу Кипра – прим. прев.), као и покојни Старац Атанасије из манастира Ставровуни. Старац је нестрпљиво ишчекивао мој знак и тај тренутак када ће му владика рећи: „Хајде да се на коленима помолимо Светитељу, да би пред њим излио своје молитвене сузе”… Питам сада архимандрита Фотија, који је био његово духовно чедо тридесет година: „Коме ћемо сада рећи да плаче пред Светим Спиридоном? Дај Боже да то буде садашњи игуман, који је уз њега стасавао, који иде његовим трагом и такође је из села Асја…
Дакле, неопходни су нам светитељи као молитвени „везисти”. Шта да радимо сада када немамо једног Атанасија Ставровунијског да нас поведе у литију и да се са сузама помоли Богу? Неопходна нам је икона наше Пресвете Богородице. Ви бисте рекли, госпођо председнице општине Аканту: „Мени треба мој „Хрисосотирaс”. Зар не? Један Акантиотис не може да живи без иконе Хрисосотирас, а без куће може (будући да су после окупације Кипра расељени као избеглице – прим. прев), зар не? Без Христосотира не постоји (окупирано) село Аканту. Без Светог Маманта не постоји (окупирани градић) Морфу! Зар не? То није сентименталност! Знате ли шта је то? То је начин (да успоставим молитвену везу са Богом – прим. прев.) када немам везисту јер имам бежични телефон! Икона Хрисосотирас је својеврстан бежични телефон у ситуацији када сам ја лош владика (лош молитвени везиста – прим. прев.).
Не знам каква је ситуација код вас, какво мишљење имате о себи (као молитвеним везистима). Дођите овде у цркву да свештеници узму мошти Светог Кипријана и његову икону, те да поведу молитвену литију против тог и тог зла. У селу Маратаса да изнесу у литију Светог Јована Ламбадистија, а у селу Аканту икону Хрисосотирас. Свештеник из села Аканту, о. Петар, пита ме када ћу донети копију иконе Хрисосотирас, коју чувам у Митрополији у Евриху. Ето како размишља један Акантиотис!
Добро је да имамо ту врсту пажње и да се распитујемо где постоје извори свете воде, светиње, поклоничка места, освећени људи и да њима прибегавамо. Ти људи ће нас духовно руководити, показујући нам како да прођемо кроз све ове догађаје. Нећемо ваљда опет да говоримо о пророчанствима? Зар не видите земљотресе, цунами, урагане…? Шта још да кажемо…? На интернету има толико вести, али половина њих су лажна пророчанства. Ми морамо да се уозбиљимо, да схватимо озбиљно пророчанства тј. све оно што су светитељи, који су сада на небу, предвидели да ће се догодити. О томе треба пажљиво да читамо и слушамо, да се молимо Богу да умањи зло које долази, пошто не може да се спречи. Све остало препустимо Богу.
Човек Божији нас даље саветује: „Неопходно је више ћутања. Од свега што смо сазнали од светитеља, старих и нових, свако понаособ треба да изгради себе. Сада је време правде Божије”. Зато смо претходно поменули Стари Завет. „Осетићемо на својој кожи шта значи правда Божија. Бог узима свете старце да би нас натерао на духовни рад. Узима себи свете старице да би нас покренуо из духовне лењости.” Ми мислимо да је довољно само да слушамо беседе и да учествујемо на понекој литургији. Не, то није довољно! „Припремите се за гнев Божији. Била је воља Божија да свети старци оду да би се одморили од својих трудова. Ми морамо велику пажњу да обратимо на ноћну молитву и проучавање отачких, филокалијских књига, поука стараца.”
Поделићу са вама вест која је, по мом мишљењу, најзначајнија од свега што смо чули у последњих неколико година. На све стране слушамо о пренасељености, чак је и тема из Грчког језика на пријемним испитима на Кипру ове године (1.6.2021.) била таква да сам се запањио –Пренасељеност и исцрпљивање природних ресурса! Они просто не умеју да сакрију своје намере… Схватате ли? Наводно, нећемо имати довољно воде, нећемо имати природне ресурсе. Дакле, има нас превише на планети, 7,8 милијарди, а то је озбиљан проблем и зато млади треба унапред да размишљају о томе?! Другим речима, најлакши начин за то јесте да се смањи број становника! Успут буди речено, ова тема не би била чудна, на пример, у Кини, Индији или Африци, где жене рађају много деце као у старо време. Међутим, наметнули су ово као проблем Кипру, иако има негативан природни прираштај!
Последња вест јесте да Кина – која има (обратите пажњу!) 1,7 милијарди становника, и која је до сада као комунистичка и диктаторска земља дозвољавала само по једно дете у породици, док је свако наредно дете убијано абортусима – од прошле недеље даје право младим брачним паровима да имају до троје деце. Како је то могуће? У време када је наша раса у опасности да потпуно нестане, притом не мислим само на Грке него у начелу на индоевропљане, Кина прави планове као да се простире на девет планета? Од 1,7 милијарди за десет година ће имати 10 милијарди Кинеза. Зашто то раде? Зато што имају свој план. Свети старац Пајсије ми је, уз свој карактеристични смисао за хумор, говорио: „Добро, бре, да ли си у путу, док си пролазио кроз Солун, видео неке Кинезе?” У то време није било нити једног јединог Кинеза…
Извор: https://www.youtube.com/watch?v=pW3v7SUO_rI
Са грчког превела © Валентина Аврамовић
