На основу једне “небеске” информације да долази велики земљотрес и у нашим, грчким крајевима, али и у Малој Азији, која се данас зове Турска а која ће сутра поново бити ромејска Мала Азија, као и у другим суседним земљама. Већ су почели многи земљотреси од тада када смо пренели ову вест. Ја нисам пророк, него говорим о пророштвима, као што постоји геолог или нпр. филолог. Филолог не пише песме, није песник, али се бави поезијом, есејима, прозом, књижевним делима. На исти начин и ми због извесне одговорности коју осећамо, и то већ неколико година, посебно након 2012, бавимо се свим оним што смо чули од Светих Отаца и Матера које смо упознали, а да би се наш народ што је боље могуће припремио. Пророштва о којима сам говорио свих ових година имају за циљ покајање, а не панику и страх. Наравно, често покајању претходи паника и страх. Не заборавите да је почетак мудрости страх Божји. То је древна законитост коју нам преноси Стари Завет у књизи Псалама.
У вези са земљотресом, чули смо од неких светитеља да долази велики земљотрес у неке грчке крајеве. Веома велики земљотрес!
Свети Порфирије је говорио да се пророштво даје људима од Духа Светог у нади да се неће остварити. О, каква велика мудрост! Каква љубав! Какво човекољубље! Зашто се онда даје пророку од Духа Светога та реч која је много пута страшна и неиздржива: твој град ће бити уништен, твоја кућа, или ће, можда, твој живот бити прекинут. Зато да би се догодило оно чега није било раније док си мирно живео у неморалу и искварености.
Која је намера нашег Христа? Да нам да свој Живот, своје Тело и Крв ради вечног Живота! Видите, није Христов циљ да сви живимо сто година! Једно детенце одлази са две године, неко са двадесет, неко доживи осамдесет, а понеки и сто година. А шта се дешава после тих година? Вечни живот!
Дакле, вечна заједница са Тројичном Светлошћу! За праведнике она је Рај, извор информација, знање, наслађивање, радост, љубав, заједница и општење са Светима, са Пресветом Богородицом и самим Господом нашим Исусом Христом, отелотвореним Логосом.
А за оне морално искварене, неправедне, који мрзе, који неће да опросте, који завиде, који се супротстављају закону Божјем, који не воле уздржање, који не воле закон Христов, који не воле Духа Светога и не сарађују с Њим, за њих је та иста светлост пакао! Дакле, то није друга светлост, него је просто праведнима просветљујућа, очишћујућа, освећујућа, а неправеднима паклени огањ. И саме њихове кривице и злобе које ће се још и умножити, биће такве да они неће моћи да поднесу ову нестворену светлост и одрицаће је! Страшна ствар! Ето шта је Рај и шта је пакао, једна иста светлост и праведнима и неправеднима, и спасенима и оним другим… Знаш шта је добро у томе? До Другог доласка Христовог ад је отворен, вечни живот чека на све нас…
Дакле, вратимо се на пророштво, шта је пророштво? То је начин покајања који се даје да би нас припремио за вечни живот. Пошто се нисмо припремили живећи у добру, сада ћемо се припремити уз тешкоће. Дакле и болести, и бол, и жалости су један васпитни начин који човеку омогућава да сазна шта је у његовом вечном интересу! Неки Хришћани то сазнају још у овом животу и већ од малих ногу воле пост, молитву, бдење, праштање љубав. Међутим, они виде да то не могу сами да остваре. Заповести Христове не могу да се остваре нашом способношћу и силама. “Без мене не можете ништа чинити”. Због тога почињемо да сарађујемо са Светим Духом. Ако неки не желе да сарађују милом, доћи ће невоље, да не кажем силом, јер Бог не жели земљотресе, болести… По вољи Божјој је здравље. Зато у вечном животу нећемо имати смрт, болести, бол, жалости, земљотресе, поплаве…грижу савести, кривице…Али само ако ми то хоћемо. Дакле, сврха пророштва је да потпомогне нашу болесну (раслабљену) вољу.
Шта онда ради наш Тројични Бог, по сведочењу Светог старца Порфирија? Он просветљује једног пророка, или десет пророка… Знаш која пророштва ја узимам у обзир? Она која су ми потврдила најмање тројица Божјих људи. Дакле, укрштам те информације. Оно што је запањујуће је да су многи пророковали, а њихове речи и виђења се подударају, и то неки још у 18. веку, други у 19. или 20. веку, а неки у овом 21. веку. И сада постоје свети људи, скривени. Њихова виђења и речи се међусобно подударају. Дакле, то што каже Свети старац Порфирије да је пророштво једна чињеница која помаже човеку у покајању, а Христос се нада да се она неће остварити до краја него само делимично, шта то практично значи?
Узмимо пример земљотреса. Ми кажемо да ће бити велики земљотрес јачине 7,5 Рихтера. Страх, ужас, паника. И док ми мислимо да ће земљотреса бити, наша добра небеска мајка, наша Пресвета Богородица, окреће прекидач према доле и уместо 7,5 биће 5,5 Рихтера! Мало се заљуља град, село, област и малобројни се покају. Можда се неће покајати многи него малобројни, али се Христос и њима радује, па и покајању само једног човека. Онда ти малобројни почињу да се моле, тако да ће догађаји који су већ почели да се одвијају, а видимо да су то најразноврснији догађаји, због покајања тих малобројних, доћи у смањеном обиму, зло ће бити мање.
Бог неће сасвим оповргнути своје пророке, али ми са своје стране морамо да активирамо своје молитве и своје покајање. Не сме наша брига да буде то да ли ћемо живети још десет година! Ево ја сада имам 58 година, да живим још двадесет година то значи да доживим 78. Моја бака је доживела 98. И шта после тога? Шта ће бити са вечним животом? Разумеш? Сви, и свештеници и лаици, морамо да освестимо у себи ту чињеницу да нас чека вечни живот! Не смемо да се молимо или да се бојимо само за наредних десет, двадесет или тридесет година. То је мало! Није ми довољно да живим само оних 98 година моје баке! Хоћу да живим вечно као моја бака Мирофора (Мироносица)! Сада поуздано знам за њу да се наслађује вечном светлошћу Свете Тројице. Светлост је Отац, светлост је Син, светлост је и Свети Дух.
Дакле, сврха пророштва је вечни живот, и то кроз покајање, молитву, редовно причешћивање. Зато сам се узнемирио када сам видео да се затварају цркве. Помислио сам: ако се затварају цркве, ако духовници не исповедају, ако се не чује проповед, ако се не чује пророчка реч светитеља, ако се не чују житија савремених светитеља са разних канала зато што то смета неким људима извесног менталитета и патологије, опростите, али шта ће бити са нашом децом? Шта ће бити са нашим унуцима? Јесмо ли размишљали о томе? Ми старији бринемо се о томе да ли ћемо живети још десет, петнаест година. О свом детету не размишљаш? О свом унучету не размишљаш како ће живети? Да буде полу-човек? Крајње је време да се запитамо.
Овај страх не наноси неправду само нашој души, него и нашој деци, нашим унуцима, нашој отаџбини! Да би ми данас имали макар и ову половину Кипра слободну и Грчку макар и овакву каква је, оволико “слободну”, неки су се борили да би је нама предали такву. Осећамо своју одговорност ми који обилазимо светиње у окупираном Кипру или Малој Азији (данашњој Турској), која је такође окупирана, према срушеним црквама које су претворене у штале, али из којих, то се осећа, избија благодат Светога Духа.
Наједном смо због неког корона вируса затворили цркве и кашичицу за Свето Причешће претворили у обичну кашичицу?! За Бога милога! За Бога милога! За Бога милога! И иконе су нам сумњиве? Не целивамо их?! А зашто су онда исповедници вере у време иконоборства мученички пострадали? Због чега? Видите колико проблема се појављује из овог фобијског односа? То су теолошки проблеми које само епископи и Свети сабори морају да реше. У супротном, не треба да се изненадимо ми, епископи и патријарси, ако сваки свештеник по том питању буде радио шта му падне на памет. Не чудимо се томе, то је један показатељ. Не бих волео да се то догоди, али подозревам да уколико се настави овај фобичан и хаотичан став, ова ненамерна сарадња са Новим светским поретком – а надам да је заиста ненамерна – е, онда ће сваки свештеник радити оно што сам сматра да је најбоље. То није добро.
Наравно, и Христос има свој план. Велики сам оптимиста. Догађаји који ће се збити: земљотреси, глади, поплаве, ратови… јесу испуњење једне малоазијске пословице, која гласи: Тамо где сатана оре, Христос сеје. Сада је време велике сетве. „Изиђе Сејач да сеје семе своје“. А каква смо ми земља?
Са грчког превела © Валентина Аврамовић