+++
Прву посету нетварне светлости Галатија је имала као девојчица. После једног греха који је исповедила, била је у дубоком покајању. У тренутку када се томе најмање надала, када се сагела да узме нешто у подруму, изненада је осетила како је, један плавичастобели „освежавајући пламен“ са неба, прошао кроз њену главу полако и умилно. Затим је тај пламен наставио да се креће ка њеној унутрашњости, отворио је њене духовне хоризонте и благодатно проширио њено срце. Осетила је како њени „греси нестају попут сувог лишћа када дуне ветар или попут осушене коре на стаблима великог дрвећа под ударима буре“. Тим речима је сама сликовито описала овај догађај који је чувала као тајну све до своје 85. године.
+++
После прве посете благодатне светлости, искуственог опита Бога, Галатију више никада није занимало ништа од чулних уживања овог света. Говорила је: „Ко једном проба торту, сви други слаткиши њему постану неукусни“.
+++
Била је нарочито везана за Архангела Михајла. Написала је писмо у којем је молила Архангела за здравље своје нећаке Антоније, потписала се, ставила папир у флашу, запечатила флашу и бацила у море. Њено писмо је на таласима стигло до манастира Панормитис Светог Архангела Михајла, на острву Сими. О томе су је обавестили из те светиње и мала Антонија је следећег дана проговорила. Од тада је имала врло жив однос са Архангелом. Бацила је и једну флашу у Либијско море, која је нађена код једне старе напуштене црквице у Анополи (Сфакиа) и то је чудо било повод да се ова светиња обнови и да у њој обнове богослужења.
+++
Пошто је након дугог наговарања и под притиском Галактија дала пристанак на проводаџисање, узела је у загрљај икону Архангела и преклињала га да учини нешто да се то откаже. Настао је земљотрес у кућу, откључала су се врата на кући, велика хука је потресла и просце и укућане. Побожни лекар, Галатијин отац, тако се уверио да је питање брака за његову ћерку беспредметно.
+++
Галатија се бринула 40 година о својој болесној нећаки са којом је живела. Била је њен анђео чувар. Од људи је за то време доживела многе нападе и увреде, исмејавања и неразумевање, клевете и псовке… Није лако бринути се о једном болесном детету, међу људима суровим и безосећајним. О томе је говорила: „Мој крст је знан само мени и свевидећем Богу“. Ни на кога се није љутила, није злопамтила, није се жалила и није рекла ружну реч. Никада није открила ко су били они који су је жалостили.
Упоредо са ношењем тог претешког крста, темељно се подвизавала да би преобразила своје срце: непрестаном молитвом, безбројним метанијама, душекорисним читањем, испуњавањем свих заповести Христових, непрестаним присуством на црквеним богослужењима (долазила је у цркву врло рано, пре свештеника), детаљним испитивањем савести и редовном исповешћу, честим причешћивањем Светим Тајнама, исцрпљујућим постом и, пре свега, истрајавањем у плодоносном ћутању. Њен нећак Никос је једном изјавио да је она „постила колико и све калуђерице на Криту и молила се колико су се молиле све оне заједно“.
+++
Молитву је сматрала најснажнијим тренутком у људском постојању. Кроз молитву је доживљавала најинтензивнију заједницу и општење са Христом, своју љубав према Спаситељу је управљала у канал непрестане молитве. У њој је црпела снагу и привлачила благодат, те увећала врлине: чистоте, смиреноумља, ћутања и љубави. Њена је молитва била тако јака да су дечица за време литургије видела Галатију у светлости, како се уздиже у ваздуху, док је окружују небеска анђелска началства и поју заједно са њом.
+++
Била је истински смиреноумна. Никакво високо мишљење о себи није гајила у својој души. То није била искомплексираност нити осећај ниже вредности, јер је била потпуно слободна од таквих стања и имала душевну испуњеност (пуноту). То је била дубока и света врлина којом је откривала земљаност и променљивост саме себе, и којом је спознала своју меру. Увек је имала осећај да је гора од свих, љубила је руке свима и тражила опроштај. То није чинила тек реда ради, него са пуном свешћу о сопственој ништавности. Сматрала је да се духовно налази врло ниско, на нули, да јој много тога недостаје, да није оно што би требало и могла да буде. Имала је увек добру мисао за ближњег, а за себе само беспоштедну самокритику. Из дубине њене опитне безвредности (ништавности) Бог је лансирао у висине незамисливог боговиђења, зато што, по нелажној речи нашег Господа, „свако ко себе унижава, узвисиће се“.
+++
Волела је све: сиромашне, прогоњене, хроме, инвалиде, бедне, намучене, путнике и пролазнике, дечицу и старце… и свима њима је дискретно давала дарове милостиње. Одговорно тврдим да је она најмилосрднија особа коју сам икада упознао. Тек што је примала своју плату, одмах је раздељивала. Говорила је: „Договорила сам се са Пресветом Богородицом да ја испразним кућу (раздајући милостињу), а она ће да ми шаље све што ми је потребно за сваки дан (појединачно). Понеки пут касни у томе, да би ме испитала, али ја се не узнемиравам јер знам да ће сигурно доћи. И заиста, након неколико дана, ето свега што је потребно и то довољно. Пресвета Богородица никада није погазила своју реч“. До дубоке старости је делила сиромасима. Била је већ старица, и то са оперисаним ногама, када је у великој шерпи кувала јело за старчиће самце и једног болесника из свог суседства. Зато су је, непосредно пре смрти, посетили између осталих и седам Архангела који преносе молитве светитеља са земље на небо. Представили су се својим именима: Михаило, Гаврило, Урило, Рафаило, Фанаило, Тханаило. Урило је поверио Галатији да је он тај који чува бездан. Подигли су високо своје мачеве да би могла да прође. Довели су је до једне златне палате и рекли да ће то бити место њеног становања. Усред те палате је био један златни сасуд из којег је извирала кристално чиста вода. Упитала је: „Шта је то?“ Одговорили су: „То је сасуд твог срца из којег се излива твоја чистота, ћутање, смиреноумље и твоје милостиње“.
+++
Често смо је налазили како у покајничком ридању удара своје лице и оптужује себе: „блуднице, разбојнице, чудовиште, беднице“. Жалостила се када би је неко похвалио, верујући да то не одговара стварности и бурно се супротстављала томе. Радовала се оптужбама као приликама за исправљање, покајање и поновно правилно усмеравање целог свог бића. У себи је изградила једну ретку фабрику добрих помисли, која је функционисала без застоја. За свакога је имала лепу помисао. Чак и за најтежа и најскандалознија дела, која није могла да оправда, ћутала је и молила се Богу за починиоце. „Ја сам највећи кривац пред Богом“, говорила је, „и немам право никоме да судим“. У свакоме је налазила нешто добро и то је истицала. Хтела ја да се код других зацари добра помисао, као и у самом друштву. Управо зато јој се једанпут омакло да каже: „Пренатоварена сам гресима и надам се у милост Божју јер сам остарила без дела покајања. Али за осуђивање, мислим, да нећу дати одговор Богу Праведном Судији…“
+++
Током последњих двадесет година свог живота Јерондиса се потпуно предала исихији и делима љубави. Живела је у непрестаној молитви, са врло мало сна и још мање хране. Бдела је у молитви. Њен ум, сасвим очишћен, пронашао је своје првобитно место и вратио се у своје природно одредиште. Активирао се на дну дубоког срца – како је то описивала сама Јерондиса. Одатле се боголики ум лансирао (испалио, одапео као копље или стрела – прим.прев) у небеса и продирући дубоко у неизрециве и потресне тајне Божје. Гледао је и наслађивао се обилном беличастоплавом светлошћу Божјом, неисказивом славом Свете Тројице, која је безоблична и хомогена – као што је говорила – нема почетка ни краја. Сунце је само једна лампица спрам ове светлости. У тој јединственој запањујућој светлости, Јерондиса је разазнавала три светла, ипостаси Свете Тројице и дала јединствене опитне (искуствене) описе какве су само још велики Оци Цркве усудили да предузму. Видела је нетелесно светло, Беспочетног Оца, изворно Божанство. Видела је отеловљено светло, очеловеченог Логоса, и описивала је са задивљујућом јасношћу његове људске карактеристике. Видела је и треће светло, Пресветог и Животворног Духа како одржава Цркву у целини, да се излива из омофора епископа и епитрахиља свештеника право у срца и уздиже колико је потребно молитвене сузе и покајне уздахе; дошао је на Дан Педесетнице, али (више никад) није отишао. Креће се у свету са великим шумом „као хујање силнога ветра“ (Дела ап. 2,2), али га нико не чује, осим оних који су активирали скривени механизам срца.
Старица је телескопом ума, најфинијом пажњом, „двогледом“ срца, како га је сама називала, откривала небеске и подземне феномене, као и скривене тајне срца у другим људима. Имала је искуствено знање небеских стања (спратова, сфера, степеница – прим.прев.):
„Небо има многа стања благодати која се простиру у бесконачност и никада се не завршавају…“, а то значи да је она видела смене еона (векова, временских раздобља). Пуштала је свој ум да понире и до ужарених и мрачних царстава пакла. Многе је видела тамо, али никога није одала:
„Палим свећице“, говорила је, „много се молим за њих и покрећем их на боље јер су они јадни окамењени“.
Она је себе благодатно поистоветила са целим светом. У себи је усвојила цео род Адамов. Сматрала је себе кривцем за свако зло које се догађа у васељени. Зато се у раним јутарњим часовима дуго молила својим дирљивим речима, којима је обухватала целу творевину и људе „из свакога народа под небом“ (Дел.ап. 2,5).
Архимандрит Антоније Франгакис: Слово на опелу Свете Старице Галaктије (одломци)
Са грчког превела Валентина Аврамовић